ГОРОДЊЕНКО: Дошло је време да Украјина од себе отцепи пет западних области

КИЈЕВСКИ ЕКСПЕРТ ПРЕДЛАЖЕ ДА СЕ ГАЛИЦИЈИ И ВОЛИЊУ - У НАЈБОЉЕМ СЛУЧАЈУ - ПОНУДИ КОНФЕДЕРАЛИ САВЕЗ

• У децембру 2013. године, Лавовски, Ивано-Франковски и Тернопољски обласни совјети на својој територији су ликвидирали обласну државну администрацију и једнострано почели са мењањем систем органа државне власти који функционише на основу Устава Украјине. Чак су одбили да признају легитимност председника земље и владе
• Револтирани губернатор Харковске области Михаил Добкин је на својој Twitter страници тада написао: „Овај идиотизам је превршио сваку меру. Срамота ме је што са оваквим психопатама живим у истој земљи. Треба укинути пакт Молотов-Рибентроп! Нека иду до ђавола ови идиоти и њихови сандуци и ђубре у глави!“
• Економски губици од разлаза са Галицијом и другим областима запада Украјине били би ништавни, пошто је сва индустрија углавном сконцентрисана на Југо-Истоку Украјине, а аграрни комплекс у централној Украјини
• Лавовска, Ивано-Франковска, Тернопољска, Волињска и Ривенска област, у којима живи 16 одсто становника Украјине, производе свега 8 одсто индустријске робе у земљи

Пише: Јуриј ГОРОДЊЕНКО, политиколог (Кијев)

 

         ПОЧЕВ од момента проглашења независности Украјине, управо је Галиција доследно блокирала сваки покушај зближавања Кијева и Москве. Штавише, Западна Украјина све време је дестабилизовала ситуацију у земљи и расклимавала њену целовитост и јединство.

         Да ли се то тиче Русије? Да, и то - директно.

1

         Већ 1991. године била је основана Галицијска Скупштина - савез Лавовске, Ивано-Франковске и Тернопољске области. Њен идеолог био је Вјачеслав Черновол који је на конгресу „Народног Руха“ поставио западноукрајинској јавности задатак да се бори како против „московског“, тако и (након проглашења независности) „кијевског централизма“.

         Почетком „наранџасте револуције“, у новембру 2004. године, органи локалне самоуправе Галиције и Волиња одбили су да признају врховну власт у Украјини, бојкотовали су наредбе председника и владе, одредили свог шефа државе, почели са формирањем неуставних структура државне извршне власти и одбили да уплаћају порезе у буџет земље.

         Ситуација се од 2012. године још више заоштрила.

         Тернопољски, Лавовски, Ивано-Франковски обласни совјети, којима се придружио и Луцки градски саовјет, забранили су правно дејство неких државних законских аката на својој територији, на пример Закон о основама државне политике.

         Направљен је преседан по ком су органи локалне самоуправе једнострано преузели овлашћења све три гране власти - законодавне, извршне и судске. Горе поменути обласни и градски сојвети присвојили су себи право да оцењују поједине законске акте, доносили су одлуке о ограничењу/забрани њихове примене (функције парламента и Уставног суда), давали налоге да локално становништво не поштује правне норме (извршна власт).

         Оваква концентрација све три гране власти у једном органу била је карактеристична за фашистичке режиме Немачке, Италије и Шпаније.

         А ево нечега што је још озбиљније. У децембру 2013. године Лавосвки, Ивано-Франковски и Тернопољски обласни совјети на својој територији ликвидирају обласну државну администрацију. То јест једнострано су почели са мењањем систем органа државне власти који функционише на основу Устава Украјине. Одбили су да признају легитимност председника земље и владе.

         Градоначелник једног од градова - Рава-Рускаја - Ирина Верешћак обратила се Европском парламенту с понудом да ЕУ и њен град потпишу „Споразум о асоцијацији на индивидуалној основи“. Овакве активности подржали су градоначелник Луцка и државног совјета Ивано-Франковска. На тај начин, западноукрајинске власти су се упустиле и у вођење самосталне спољне политике.

2

         Прошле су 23 године откад је Черновол постао иницијатор сеператистичког покрета у Галицији (Галичини). За то време је 5 западноукрајинских области показало да је апсолутно равнодушно према општеукрајинској судбини. Све време су демонстрирале искључиво свој суперегоизам, жељу да живе на туђи рачун у комбинацији са претензијама на богоизабраност.

         Галицијски политичари воле да свој регион називају „новим Пијемонтом“. Само што је Северна Италија - једна од економски најразвијенијих делова ЕУ док је Галиција заостали и издржавани регион који стално тражи новац од остатка Украјине.Dno obrasca

         У последње време ситуација је постала још опаснија: западноукрајинске земље се убрзано фашизују, гласајући за политичаре из партије Слобода Олега Тјагнибока која је усмерена на дестабилизацију социјално-економиско ситуације у земљи. Што је више незапослених - лакше је замајавати људе својим неонацистичким идејама.

         Крајем децембра 2013. године галицијски балавци су у пратњи представника медија и камера носили мртвачке сандуке на прагове станова и кућа председника Украјине, шефа владе и појединих министара, упадали у станове политичара који се залажу за зближавање са Русијом. Револтирани губернатор Харковске области Михаил Добкин је на својој Twitter страници тада написао: „Овај идиотизам је превршио сваку меру. Срамота ме је што са оваквим психопатама живим у истој земљи. Треба укинути пакт Молотов-Рибентроп! Нека иду до ђавола ови идиоти и њихови сандуци и ђубре у глави!“.

         Примећујем да је оволико емотивни позив да се Галиција одвоји дошао као реакција на безобразлук, агресију и сепаратизам западноукрајинских области. Због таквог држања  су 2004. године представници Југо-Истока поставили питање формирања Југо-Источне Украјинске Аутономне Републике (ЈИУАР). Јер, то је био само као одговор на изгреде у Галицији.

         Данас ни један регион у земљи, осим Галиције и Волиња, не претендује на суспензију права. Нико, осим Западне Украјине, демонстративно не бојкотује одлуке централне власти, не забрањује законе на својој територији, не одбија да уплаћује порезе у државни буџет, не покушава да независно од Кијева води спољну политику. Само запасноукрајинске области не желе да живе по правилима који важе за читаву земљу.

         Повратак Галиције и Волиња на статус кво из 1939. године фактички ће у овом моменту отежати ситуацију и то одбијањем ових региона да живе у складу са нормама јединствене државе.

         Подсећам да области Галиције никада нису биле у саставу Украјине све до краја `30-тих година XX века и да никада то нису ни желеле.

         Например, у документу „акт Злуки“ УНР- (Акт уједињења Украјинске Народне Републике и Западно-Украјинске Народне Републике) са престоницом у Кијеву и ЗУНР (са престоницом у Лавову) од 22. јануара 1919. године (овај датум се у савременој Украјини прославља као Дан саборности) - говори се само о конфедерацији између Галиције и Приднестровксе Украјине. Само су се армије ујединиле. Али, и то само на речима.

         Крајем 1919.године највиши легитимни орган власти ЗУНР у лику диктатора Е. Петрушевича, који је имао одговарајућа овлашћења, укинуо је овај акт, тако да он са правног аспекта нема никакав значај.

         Повратак на статус кво из 1939. године читаву Украјину ће претворити у опасну зону и извор фашизма и социјално-економске нестабилности која тренутно долази Галиције.

         Правна основа основа да Галиција и Волињ припадају Украјини темељи се на Декларацији Народног сабора Западне Украјине „О уласку Западне Украјине у састав Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике“ која је била донета у Лавову 27. октобра 1939. године. На основу овог документа (а не пакта Молотов-Рибентроп) органи врховне власти СССР и УССР донели су одлуку о прикључењу 5 западноукрајинских области Украјинској совјетској социјалистичкој републици.

         Уколико прогласимо Народни сабор Западне Украјине из 1939. године нелегитимним, тада ћемо аутоматски укинути његову одлуку и вратити се на стање када Галиција и Волињ нису ни биле у саставу украјинске државе.

         Правна основа: избори за Народни сабор Западне Украјине и гласање за декларацију о уласку у састав УССР 27. октобра 1939. године одржани су у условима када су на галичко-волињској земљи биле трупе друге државе (СССР). У овом случају користимо правне преседане: стварање Литваније, Летоније и Естоније.

         Када су те републике излазиле из састава СССР, оне су једноставно прогласиле нелегитимним одлуке својих парламената о ступању у састав Совјетског Савеза 1940. године, тврдећи да су избори за те органе „одржани у условима војне интервенције Совјетског Савеза и да су одлуке унапред биле предодређене“. Ако су ови аргументи у складу са међународним правом и принципима демократије у земљама ЕУ, зашто се онда они не могу применити и на Украјину?

         Уставни суд Украјине мора да донесе одлуку о укидању одредби Устава Украјине из 1996. године и УССР из 1978. у делу да Лавовска, Ивано-Франковска, Трнопољска, Ривањска и Волињска област припадају украјинској држави на основу нелегитимности одлука Народног сабора из 1939. године.

         Управо је Уставни суд укинуо надлежност Устава 2004. године, указујући на кршење процедуре његовог доношења. Управо Уставни суд мора анулирати горе поменуте одредбе Основног закона Украјине из 1996. године (и УССР из 1978.), и на тај начин констатовати да области на западу не припадају украјиниској држави.

3

         Желим да приметим да повратак Галиције и Волиња у састав Пољске по оваквом, горе поменутом, сценарију не би могао да прође, пошто је Варшава одустала од ових територија потписавши совјетско-пољски споразум о државној граници 1945. године и Споразум о замени делова територије 1951. године. Овде је реч о настанку нове државне творевине на међународној арени - Галицијско-Волињске. Дотле би Закарпатска и Черновицка област остале у саставу Украјине јер су јој припале на основу других правних аката.

         После одлуке Уставног суда, у пет западноукрајинских области одржао би се референдум (организовала би га заједничка комисија коју би формирале Украјина и органи галицијско-волињске локалне самоуправе) о државном устројству и потписивању федералног (конфедералног) споразума са Украјином. У зависности од резултата референдума, био би реализован један од два сценарија даљих односа Кијева са Галицијском и Волињсом области:

         1. Украјина и Галицијско-Волињска држава усаглашавају текст федералног (конфедералног) споразума. Кијев га ради потврђивања ставља на свеукрајински (наравно имајући у виду да Украјина више не контролише 5 западноукрајинских области) референдум, пошто у складу са Уставом питање о пријему нових територија мора бити усвојено на свенародном референдуму.

         У случају да Кијев изабере курс приступања Европској унији, Галицијско-Волињска творевина ризикује да не уђе у ЕУ јер има федеративни (конфедеративни) однос са Украјином. Овај сценарио се базирана на искуству односа Данске и Гренланда.

         Гренланд има широку аутономију све до употребе своје заставе и химне. Гренланд је 1985. године одржао на својој територији референдум и иступио из ЕУ, док је Данска наставила своје европске интеграције и 1993. године потписала Мастрихтски споразум.

         2. Цивилизовано стварање две независне државе, ослањајући се на искуство „плишаног развода“ између Чешке и Словачке 1993. године.

         Оба ова сценарија ослањају се искључиво на европску демократску праксу.

         Економски губици у оба сценарија били би ништавни, пошто је сва индустрија углавном сконцентрисана на Југо-Истоку Украјине, а аграрни комплекс у централној Украјини.

         Лавовска, Ивано-Франковска, Тернопољска, Волињска и Ривенска област, у којима живи 16 одсто становника Украјине, производе свега 8 одсто индустријске робе у земљи. Ради поређења, само Донецка област која има 10 одсто становника Украјине, даје 20 одсто индустријске производње. У Западној Украјини нема ни једног колик- толико значајног научно-истраживачког центра.

         Још из времена Черновола, Галиција је некажњено реализовала сепаратистичке паланове. Притом је тек понеки политичар у Харкову, Донбасу, Одеси и Криму, или у Закарпатју, показивао да је тиме револтиран. Међутим, таквима су одмах - као у нацистичкој Немачкој  - претили кривичним гоњењем „због сепаратизма“.

         Ево и сада се Иван Стојко из партије Баткившћина и његове колеге из партије Слобода, који представљају Тернопољску област у Врховној ради, обраћају Служби безбедности Украјине и тужилаштву, захтевајући да се против Михаила Добкина поднесе кривична пријава. Притом опозиција, која проповеда „европске вредности“, заборавља да су унитарну форму државног уређења апсолутизовали само фашистичка Немачка и Шпанија.

         Али, Украјина је већ уморна од галицијског безобразлука и агресивности.

         Недопустиво је да од ћефа једног региона зависе историјски и братски односи са Русијом и другим земљама и да се омета сваки покушај зближавања са Руском Федерацијом.

         Дошло је време да се постави питање отцепљење 5 западноукрајинских области у случају да не промене своју политику. На крају крајева, нека се оне поносе својом „највишом“ русофобском и украјинофобском расом - али без Украјине. И, на свој рачун!

         Превео: Горан ШИМПРАГА