Нафта и џамије главно оружје исламске експанзије

ЗЕЛЕНА БОЈА ИСЛАМА ШИРИ СЕ ПО СВЕТУ, УКЉУЧУЈУЋИ ЕВРОПУ И РУСИЈУ (ПРВИ ДЕО)

• Последњих деценија је зелени барјак муслимана прешао у руке тоталитарно-терористичког ислама који је постао симбол препорода његове снаге 
• Војна снага ислама свуда је, осим Ирана, отишла у прошлост. Међутим, појавили су се петро-долари, без којих, одгојени у џамијама, салафити, вехабије, џихадисти и други фундаменталисти-исламисти, укључујући терористе-шахиде, не би могли да са успехом делују
• Приходи од нафте су основа која привлачи и награђује младе нараштаје ислама у препороду. Са овог становишта и треба посматрати џамију која је центар свега што излази изван оквира традиционалног и још јуче наизглед успаваног ислама
• Џамије постоје у сваком насељеном месту, а у великим градовима - у свакој градској четврти. Поред џамија су минарети - високе грађевине са чијих врхова мујезин, окренувши се према Меки, мелодично-тужним громким гласом изговара позив-азан, који све позива на кратку, али строго условљену молитву

Пише: др Леонид ВАСИЉЕВ, историчар, редовни професор универзитета у Москви

         ИСЛАМ својим зеленим тоновима боји безмало читав свет.

         У току је веома приметан процес исламизације Европе, укључујући и Русију. И, мада је овај процес много старији и шири него арапско пролеће које је узнемирило Блиски исток у протекле две-три године, ипак је везан за њега.

         То је, практично, један те исти необично моћни планетарни покрет који зовем препородом ислама. Шта имам у виду? 

         Ислам је трећа, монотеистичка аврамска религија, која потиче из јединственог митолошког корена и дугује своје постојање Авраму.

         Пошто је била принуђена да позајми лавовски део доктрине из јудејско-хришћанске Библије, веома оригинално препричане у проповедима пророка Мухамеда (који се позивао на глас Алаха и говорио у његово име), муслиманска верзија не полаже право на доктринално-идеолошке иновације.

         Храбро понављајући много тога из Библије, Мухамед и записани са његових речи Куран слободно су оперисали именима и догађајима забележеним у Библији, позивајући се на то да је Свевишњи, или Алах (ал или ел - корен овог појма код Семита), декларисао једно те исто учење. Само што су јудеји и хришћани, тобоже, много шта у њему помешали и недовољно схватили, док је једино пророк исправно ухватио његову суштину. 

         Прочитавши Куран, што је доступно свакоме, читалац може да се увери и његову библијску основу, као и у неке значајне иновације. Оне се огледају не само у доктринарно-теолошким разликама (које су значајне за улему, али нису много значајне за обичне вернике), већ и у нормативним традицијама, које се тичу начина живота и стереотипа понашања.

         Најважнија разлика је да Алах - не воли невернике. Зато се проповеда да их треба подстицати да прихвате ислам; ако то не успева, могуће их је толерисати, али се према њима треба понашати на одговарајући начин.

         А ако буде потребно - не презати од примене силе, све до религијског рата, џихада.

         Идеал представља време кад је живео пророк, VI-VII век, кад су арапски бедуини, надахнути великом идејом, похрлили у освајање обрађених пољопривредних простора плодног Блиског Истока и даље, све до Шпаније (Кордовски халифат). 

         То је било време обележено исламизацијом већине земаља и народа, почевши од висококултурног Ирана и цватућег Египта, па све до велике Индијом и заостале Африке.

         Све те територије су постале свет ислама. И, важно је узети у обзир да оне, иако на религијском плану веома развијене, нису могле да се супротставе снази и притиску муслимана.

         При том се нису исламизовале само због тога што су биле освојене, већ и због тога што је доктрина ислама била јака изнутра и једноставна за усвајање.

         У чему је снага ислама? 

         Прво, томе што је у исламу за хришћане било много познатог и то је одиграло своју улогу приликом исламизације хришћанског Египта, док се зороастријски Иран дуже супротстављао и тамо је ислам попримио специфичан облик шиизма.

         Улогу је одиграло и то што је ислам био привлачан за заостале у развоју, почевши од самих бедуина, јер је ставио нагласак на социјалну бригу о сиромашнима и на подршку породици.

         Социјално-политичка структура ислама, која се формирала на бази религије и узимајући у обзир њене норме, није предвиђала постојање привилеговане аристократије.

         За напредовање (друштвена лествица) постојала су два начина: ратна одважност (за којом су следили успеси у власти и материјалном стању) и муслиманска ученост  која се ценила и поштовала.

         На сцени су била два фактора силе - војници и улема. Први су ишли у бој, стварали државе, а други су долазили иза њих, градили џамије и стварали огњишта религијско-идеолошке индокринације.

         Џамије су постајале материјални центри религије, карика у организацији глобалног заједништва, планетарне уме и ислама.  

         Тек у другом плану верници су се делили на етничке групе (Египћане, Сиријце, Иранце и сл.), при чему је значај тих група био много мањи од поделе на суните и шиите. 

         У свему томе постоји дубоки смисао. Све до данашњег дана, свет ислама је битан као нека религијска целина, као јединство ортодоксних верника, ума.

         Није случајно што се - у складу са духом доктрине, иако то није увек изражено, али је сваком од малих ногу добро познато - одступање од вере сматра главним преступом муслимана и кажњава се смрћу.   

         Бити муслиман то није избор, то је успех у животу. Зато је сваки верник обавезан да то цени и да поштује норме ислама.

         Њих нема много. То је намаз - петократни свакодневни ритуал.

         Како ортодоксни верници не би заборавили на њега у својим свакодневним пословима, у сваком насељеном месту, а у великим градовима у градској четврти, градили су се поред џамија минарети - високе грађевине са чијих врхова мујезин, окренувши се према Меки, мелодично-тужним громким гласом изговара позив-азан, који све позива на кратку, али строго условљену молитву.

         Муслимани се умивају, простиру тепишчић и, окренувши се лицем према Меки, клањају.

         Једном годишње муслимани посте у месецу Рамазану. Од зоре до заласка сунца - а овај свети месец, према муслиманском лунарном календару, може да буде и усред жарког лета - али не сме ни да се једе ни да се пије. А за време празника сваки имућни грађанин обавезан је да дели оно што има са сиромашнима, што се испољава у богатом послужењу, мада се на томе не завршава. Постоје и добровољна давања, садекатул-фитр, која иду у добротворне и богоугодне сврхе.    

         У обавезне норме спада и обрезивање свих дечака у узрасту 7-8 година (они који прихвате ислам у старијем узрасту - одмах након прихватања). Ређе се обрезивање ради и девојчицама како шејтан не би изазивао пожуду.

         Жена - и то је строга норма - од пубертета мора да носи хиџаб и да строго покрива читаво тело и да не излази из куће без пратње. На тај начин она испољава своју покорност Алаху, али и мушкарцу којем припада и који је обавезан да брине о њој и њеној деци (ортодоксни верник може да има до четири жене, ако је у стању да их издржава; владајућа елита има и хареме). 

         У обавезне норме спада и посећивање петком џамије од стране мушкараца (раније жене у њих нису пуштане), где им, нарочито у подневним сатима, имами и муле читају проповеди.

         Свет ислама је имао два начина стицања снаге и ширења утицаја.

         Освајања туђих земаља од стране арапских бедуина су одиграла улогу у почетној фази надирања, али је та функција касније ослабила због прекомерног ширења оквира Арапског халифата и сепаратизма емира, као и међусобних сукоба и супротстављања сунитске Турске шиитском Ирану. То је омогућило европској буржоазији да колонизацијом-вестернизацијом подчини себи или стави у стање зависности ослабљене крупне и слабије мање муслиманске земље.

         Тако је свету ислама остао духовно-религијски пут. Тај пут је вековима био значајан, али у условима притисака од стране Запада није играо значајну улогу.

         Свет ислама је живео по својим законима, а Запад је, по мери својих могућности, покушавао да га преобрази и да га прилагоди својим стандардима, како идејно-институционалним тако и тржишно-предузетничким.  

         Док је Запад очигледно доминирао и његово господство било сигурно поткрепљено ефектом колонизације-вестернизације, фактор силе који је био везан за веру, није имао успеха.

         Снага напредног Запада одрађивала је своје терајући џамије да се ограниче на молитве. Али, у ХХ веку је становништво света ван Запада порасло неколико пута, а сам Запад је ослабио као сила која је притискала овај свет. Потом га је деколонизација избила из седла, а све се то поклопило са поразом СССР у хладном рату, па се ситуација променила.

         Оборени су црвено-мрки тоталитарни режими, а њихово место је заузео обновљени, углавном у екстремном облику, ислам.

         Зелени барјак муслимана прешао је у руке тоталитарно-терористичког ислама, који је постао симбол препорода његове снаге. 

         Наравно, не ради се овде само о џамијама. Значај је имало и то, што је свет ислама био највише засут нафтним доларима. Активно су му помагали совјетски руководиоци који су сматрали да на тај начин успостављају баланс између СССР и САД у своју корист.

         Одиграли су улогу и спорови око Блиског истока, који су мобилисали муслимане, подстичући их - не много приметно, али неоспорно - на јединство.

         Из много разлога - а за саме муслимане је то било испољавање воље Алаха - нафта и џамије су постали главни фактори успеха.

         Војна снага ислама свуда је, осим Ирана, отишла и прошлост. Међутим, појавили су се петро-долари, без којих, одгојени у џамијама, салафити, вехабије, џихадисти и други фундаменталисти-исламисти, укључујући терористе-шахиде, не би могли да са успехом делују.

         Приходи од нафте су постали основа која привлачи и награђује младе нараштаје ислама у препороду. Са овог становишта и треба посматрати џамију.

         Данас је џамија центар свега, што излази изван оквира традиционалног и још јуче наизглед успаваног ислама. И, то не треба никоме да буде чудно.

         Владари у муслиманским земљама морају да рачунају не само на јавно мњење, већ и на оно што се дешава у џамији и у ученим круговима улеме која њима управља.

         Њихова снага и утицај данас су нагло порасли. То није као раније, када је свет ислама био фактички спутан зависношћу од напредног Запада.

         Треба обратити пажњу на догађаје, везане за успех арапског пролећа, које је на чело низа исламских земаља довело исламисте.

         Мрачно изгледа судбина Сирије, где хришћани очекују клање, чим побуњеници победе.

         Џамије задају тон. Њихова улога је све приметнија.

         То се лепо види на примеру Египта, где од 988. постоји центар исламске учености, универзитет Ал-Азхар. 

         (следи наставак)

         Превела Марија Петрова