Неће бити рата између Русије и НАТО због Украјине

УКРАЈИНСКА КРИЗА НЕЋЕ ПРОЋИ БЕЗ ПРОВОКАЦИЈА, МОЖДА И СА ВЕЛИКОМ ЖРТВАМА

Јацењук и Обама у Вашингтону

• Кључне догме америчке политике захтевају смањивање утицаја Москве на Украјину до нуле, а било би идеално – претварање Украјине у противника Русије
• Америчка политика према Русији је консеквентно параноидна, агресивна, непрофесионална са становишта безбедности самих САД и максимално деструктивна, а ипак лако објашњива. За америчку елиту, земље могу или да улазе у њихов ужи круг, односно да буду савезници и придржавају се оквира заједничке стратегије, или да се налазе у сфери америчког утицаја, или да представљају противника – реалног или потенцијалног
• Земље-чланице НАТО-а, укључујући и САД, одустале су од напада на нуклеарне објекте Ирана и од интервенције у Сирији. После тога очекивати да ће оне ризиковати да уђу у директан војни сукоб са Русијом уз њен нуклеарни и космички потенцијал, као и систем ПВО, било би претеривање које прелази рационалне оквире
• Који региони Украјине ће бити изабрани за организовање провокација, како ће бити режиране и како ће се даље одвијати догађаји - сада није могуће прогнозирати
• Нужност повећања борбене готовости одговарајућих формација ваздушних снага РФ, у случају инцидената са могућим масовним страдањем становништва, поткрепљена је не само југословенским, него и ирачким и сиријским искуством
• Економска криза у Европи искључује њено губљење руског тржишта, независно од тога шта се дешава или шта ће се дешавати у Украјини

         Пише: Јевгениј САТАНОВСКИ, председник Института за Блиски Исток (Москва)

          НИКАКВА завера Сједињених држава против Русије, укључујући и Украјину, у бити не постоји. Напротив, својим поступањима усмереним против јачања утицаја РФ (као раније Совјетског Савеза), Кине и свих осталих земаља, у односу на које САД делују тако како делују, америчка политика апсолутно је јавна.

         Та политика је консеквентно параноидна, агресивна, непрофесионална са становишта безбедности самих САД и максимално деструктивна, а ипак лако објашњива.

         За америчку елиту земље могу или да улазе у њихов ужи круг, односно да буду савезници и придржавају се оквира заједничке стратегије, или да се налазе у сфери америчког утицаја, или да представљају противника – реалног или потенцијалног.

         У Вашингтону се по дефиницији никакве друге варијанте не разматрају. Све у свему, узимају се у обзир само амерички интереси, при том, то подједнако могу да буду интереси крупне бизнис-корпорације, утицајног конгресмена или појединачног чиновника државног департмана (у случају Украјине – Викторије Нуланд).

         Сви споразуми, рачунајући и оне са савезницима, тим пре са земљама које не улазе у њихов састав, сматрају се привременим.

         Савезници могу да се прислушкују (како је показао скандал у вези са Сноуденовим информацијама), да се на њих врши притисак, упркос њиховим животним интересима (како чини државни секретар Џон Кери у погледу Израела по питању палестинско – израелског мировног споразума) и да се, полазећи од тренутних авантура, одбија испуњавање свих обавеза (у односу на Израел и Саудијску Арабију у њиховој конфронтацији са Ираном или Саудијском Арабијом у сиријској кризи).

         Што се тиче држава које улазе у сферу утицаја САД, дозвољени су сви облици експлоатације, притиска и игнорисања њихових интереса.

         О оним, које не зависе од Сједињених Држава, или та зависност из ових или оних разлога не допушта да се на њих утиче у оној мери у којој руководство САД то сматра неопходним (укључујући Русију и Кину), уопште се не говори: потреба за њиховим слабљењем неодвојиви је део америчке политике.

         Америчко руководство не поставља питање колико је та политика објективна и реална– за разлику од текућих проблема у односима између Конгреса и администрације, партија и лобистичких  група.

         Кључне догме америчке политике захтевају смањивање утицаја Москве на Украјину до нуле, а било би идеално – претварање Украјине у противника Русије. Управо тиме се бавио, и не узалуд, почетком 2000-их потпредседник САД Ричард Чејни у односу на низ земаља постсовјетског простора (што је на крају довело до војног сукоба Русије са Грузијом 2008. г.).

         Тумачење свега горе наведеног омогућава да се трезвено процени реаговање Вашингтона (укључујући државног секретара Керија, а такође и председника Обаму) на деловање и намере Русије током кризе украјинске структуре власти – и не само поводом Крима.

         То суштински компликује преговоре првог човека МИП-а, Сергеја Лаврова, са руководством САД о будућности Украјине. Услови Вашингтона за Москву су апсолутно неприхватљиви.

         Разумна и аргументована позиција Москве нема никакве шансе да буде вреднована и прихваћена у Вашингтону. Чини се да је то типичан ћорсокак и да је изазвао са америчке стране бујицу оптужби и претњи, које у случају да се реализују означавају повратак на хладни рат. Питање је само: у којој мери су оне блеф.        

         При том, могућност директног војног сукоба РФ са блоком НАТО, полазећи од природе понашања тог војнополитичког савеза током последњих кампања на Блиском и Средњем Истоку, аутор ових редова сматра ништавном. Исто као што му изјава нових кијевских власти о жељи Украјине, као раније Грузије, да уђе у НАТО, изгледа не више од декларативне.

         Тај блок доживео је потпуни неуспех у Ираку и Авганистану. Рат у Либији убедљиво је доказао слабост савремене војне структуре НАТО-а и одсуство координације његових чланова.

         Земље-чланице НАТО-а, укључујући и САД, одустале су од напада на нуклеарне објекте Ирана и од интервенције у Сирији. После тога очекивати да ће оне ризиковати да уђу у директан војни сукоб са Русијом уз њен нуклеарни и космички потенцијал, као и систем ПВО, било би претеривање које прелази рационалне оквире.

         Ово последње не значи да ће украјинска криза проћи без провокација, можда и са великим жртвама.

         Актуелне украјинске власти, које су трезвено процениле одсуство могућности да испуне обећања дата становништву и својим присталицама, заинтересоване су да се пред међународном заједницом покажу као жртве агресије, и то не виртуелне, као на Криму, већ реалне.

         То значи значајно повећање наклоности, не само према њима лично (што је за њих само по себи важно), него и средстава која могу бити издвојена за Украјину од стране САД, ЕУ, ММФ и других донатора.

         Који региони ће бити изабрани за организовање провокација, како ће бити режиране и како ће се даље одвијати догађаји, сада није могуће прогнозирати. 

         Није искључено да ће одговор на ова питања дати публиковање телефонских разговора украјинских политичара са њиховим западним партнерима, од којих су се неки појавили на интернету почетком марта.

         Нужност повећања борбене готовости одговарајућих формација ваздушних снага РФ, у случају инцидената са могућим масовним страдањем становништва, поткрепљена је не само југословенским, него и ирачким и сиријским искуством.

         Етничка чишћења у Украјини, углавном у односу на Пољаке и Јевреје, изведена су у првој половини ХХ века. На крају се етнички састав становништва Украјине, првенствено њених градова, принципијелно изменио.

         Искуство грађанског рата указује да је у случају реализације сценарија конфликта у савременим условима могућ знатан број жртава цивилног становништва.

         У периоду пре рата у Лавову је било 7,8% Украјинаца (око 90% становништва били су Пољаци и Јевреји). У већим украјинским градовима у том периоду Јевреја је било од 20% (у Источној Украјини) до једне трећине и више (у Житомиру – више од 40%).

         У мањим градовима били су – апсолутна већина. Пре рата Пољаци су чинили приближно једну трећину становништва Западне Украјине.

         Ово објашњава повећано интересовање Јерусалима и Варшаве према ономе што се сада дешава у Украјини, тим пре што су глорификације Петљуре, Бандере, Шухевича и устаника који су ратовали под њиховим заставама у Грађанском и есесоваца у Великом Отаџбинском рату, саставни део политике нових украјинских власти.  

         Нажалост, ни САД ни ЕУ не узнемиравају проблеми ревизије резултата Другог светског рата, величања нацизма и учешћа радикалних снага и отворених фашиста у  прерасподели власти у Украјини.

         Американци и Европљани водили су исту такву политику у односу на исламисте из терористичких организација током „арапског пролећа”. Логично је поменути милионе досељеника из Украјине у САД, Канаду и земље Запада, код којих су позиције радикалних националиста изузетно јаке. Утицај њиховог лобија на владе тих земаља у корист савремених украјинских власти ни у ком случају не треба занемарити.

         Претња економским санкцијама Русији треба за сада је пре „рат нерава” него реалност, посебно што се тиче земаља ЕУ.

         Довољно је позната принципијелна позиција САД поводом изласка на европско тржиште њиховог гаса из шкриљаца, као и Европе поводом диверсификације извора природног гаса на рачун „Газпрома”. Русија неће успети да очува свој део на европског тржишта.

         Преоријентација на тржишта Азије – једина је алтернатива, чија се благовремена реализација у потпуности налази у рукама руководства РФ. У сваком случају, економска криза у Европи искључује њено губљење руског тржишта, независно од тога шта се дешава или шта ће се дешавати у Украјини.

         Председник Јанукович и његов клан неповратно су изгубили власт. У светлу наглог јачања национализма најрадикалније концепције реална је опасност распада Украјине.

         Запад провоцира конфликт са Русијом, игноришући њене животне интересе и демонстрирајући двоструке стандарде.

         Економија Украјине је у колапсу, а нема ко да је спашава сем Русије – ако је уопште још могуће спасити.  И без обзира на то, ко и шта хоће у самој земљи и изван њених граница.

         Превела

       Ксенија Трајковић