Они који из Вашингтона потпаљују Украјину - истовремено руше Обаму

ЗАПАДНА ИГРА СА „ЕВРОИНТЕГРАЦИЈАМА УКРАЈИНЕ“ И РЕВОЛУЦИЈОМ

У КИЈЕВУ СРАЧУНАТА ЈЕ САМО - НА СЛАБЉЕЊЕ РУСИЈЕ

Барак Обама

• Они који у Украјини рачунају на либијски сценарио треба од њега да одузму чињеницу да Украјина, иако није Русија, ипак није Африка, да Јанукович није Гадафи, а да „Десни сектор“ није Ал Каида и њој сличне организације
• Наравно, при таквом сценарију би се - пре или касније - појавио неки откачени тип, попут бившег председника Француске, који би признао Кличка за легитимног руководиоца Украјине, а псеудопарламент формиран на „евромајдану“ - за законити орган власти у Украјини
• У том случају би у „улози Француске“ могла да наступи, рецимо, Литванија или Шведска. А даље би кренуо ланац признања, па би се председник САД опет нашао у глупој ситуацији да је последњи од западних лидера који треба да донесе коначну одлуку - да не би заостао за ревносним савезницима
• Само, тада би се појавила и перспектива да Русија овлада оним делом црноморске обале без којег је са распадом СССР остала. Та варијанта - а она је сада најреалнија - стварно може да преплаши Запад, али и не мора

Пише: Борис МЕЖУЈЕВ, политиколог и американолог (Москва)

        ТАБОР опозиције и табор „Беркута“ стоје један наспрам другог и чекају сигнал за почетак напада. Само, мени се чини да сигнала неће бити - да, напросто, неће бити потребан ни једној ни другој страни.

        Да је председник Украјине хтео да растерује учеснике митинга (у центру Кијева) - он би то урадио још пре три дана када се цео свет жацнуо док је гледао како бојовници „Десног сектора“ молотовљевим коктелима засипају полицајце. Сада се све смирило и нови  напад „Беркута“ изгледао би мање изазваним.

        Али, ни противници украјинског режима немају разлога да превише брину јер је од 24. јануара време почело да ради за њих, а не за власт.

        Кличко је Јануковичу фактички поставио ултиматум - или распуштање Врховне Раде и ванредни председнички избори или ћете имати посла са алтернативним центрима власти.

        Шта значи прва варијанта? Наравно: капитулацију. Не само лично Јануковича, него и са њим повезаног доњецког клана.

        А друга варијанта би представљала: либијски сценарио од којег треба одузети чињеницу да Украјина, иако није Русија, ипак није ни Африка, да Јанукович није Гадафи, а да „Десни сектор“ није Ал Каида и њој сличне организације. Ово значи да би све протекло мирније, али по том сценарију.

        Пре или касније би се, у том случају, појавио неки откачени тип, попут бившег председника Француске,  који би признао Кличка за легитимног руководиоца Украјине, а псеудопарламент формиран на „евромајдану“ - за законити орган власти у Украјини.

        У овом случају би у „улози Француске“ могла да наступи, рецимо, Литванија или Шведска. А даље би кренуо ланац признања, па би се председник САД опет нашао у глупој ситуацији да је последњи од западних лидера који треба да донесе коначну одлуку - да не би заостао за ревносним савезницима.

        Потом би, разуме се, био извршен притисак на украјинске структуре силе да прекину отпор и да пређу на страну такозваног народа - то јест руље погромаша којима руководе, судећи по неким информацијама, странци. А све ће се то догађати на таласу саопштења о заузимању седишта државне власти у административним центрима западних и неких других региона Украјине.

        Од тог момента би све зависило од спремности становника Источне Украјине да продемонстрирају свој однос према ономе што се догађа - не би шкодили њихови митинзи, оштре изјаве и ватрени говори. Ако би свега тога било колико треба - много западни „пријатељи Украјине“ реално би се уплашили новог „придњестровског сценарија“, при чијој реализацији би се значајан део земље нашао под „протекторатом силе“ Русије.

        Још са перспективом да Русија овлада оним делом црноморске обале без којег је са распадом СССР остала. Та варијанта - а она је сада најреалнија - стварно може да преплаши Запад.

        Али, може и да га не преплаши. „Евроазијским вектором“ спољне политике САД сада се баве веома чудни људи. Викторија Нуланд - помоћник државног секретара САД, задужена управо за тај вектор - наводно се, како су објавили неки медији, већ сретала са олигарсима са истока Украјине и вероватно им је предлагала да више не подржавају Јануковича.

        Тај потез је разумљив. Јер, ако Исток буде ћутао - кијевски режим ништа неће спасити. Међутим, не мислим да госпођу Нуланд реално плаши перспектива хладног рата између Русије и Запада јер је управо такав рат у своје време покушавао да распали њен муж - ватрени публициста Роберт Кејган који је, док је био саветник Џона Мекејна, колико се сећам, хтео да Уједињене нације и Савет безбедности УН замени Лигом демократије која би била формирана под руководством САД.

        Могу да схватим у којој мери деловање госпође Нуланд у Украјини одговара интересима њеног поштованог супруга, али не могу не могу да разумем - у којој је то мери у складу са плановима њеног врховног шефа Барака Обаме, ако она уопште испуњава његове, а не још нечије налоге.

        С обзиром да је цела игра са „евроинтеграцијама Украјине“ и ревлуцијом на Мајдану срачуната само на једно - на слабљење Русије - треба имати у виду да се нереди у Кијеву догађају у време одржавања Женеве-2 где наш министар иностраних послова, заједно са америчким колегом, покушава да сиријском конфликту да нови правац. Ето, управо у таквим тренуцима неке несхватљиве фигуре из Стејт департмента и у америчкој амбасади у Кијеву плету интриге против Русије, очито је провоцирајући на оштре мере, што би водило одустајању од сарадње са САД у тражењу решења за Блиски Исток.

        Намеће се логична претпоставка да екипа на челу са Нуланд истовремено са ударом по Русији наноси удар и по сопственом шефу државе, увлачећи га у нови за њега безизгледни конфликт, осуђујући га на оштре речи против Русије, а самим тим и на прекид сарадње са њом на свим могућим правцима.

        Кад би Русија била искључена из игре - Асад би се осетио изданим и сиријски конфликт би се разбуктао новом снагом. Нагодба са Ираном би се пореметила, а Конгрес САД би са лакоћом изгласао целу серију нових антииранских санкција. То би био крај Обаминог председниковања и он би, при таквом развоју ствари, био принуђен да размишља о оставци.

        Зато је Обами, можда као никад досад, потребно да уведе ред у „сопственој кући“, да је очисти од „пете колоне“ противника у Стејт департменту и да поново, као у случају са свргавањем Морсија у Египту, декларише своју приврженост уставним принципима и демократским процедурама.

        Обама је у случају Египта, упркос отпору Стејт департмента, одбио да призна војни преврат. А данас - ако Обама покаже упорност - свет се опет може одмакнути од провалије светског рата ка којој човечанство, са злослутном доследношћу, сваки пут гурају једни те исти људи.