Права револуција у Украјини тек почиње, у изгледу је рат између Крима и Украјине

КИЈЕВ МОЖЕ СПАСТИ САМО ДИКТАТУРА, А ЈУГО-ИСТОК УКРАЈИНЕ - ЈЕДИНО САМООПРЕДЕЉЕЊЕ РУСА

• Пред Кримом је задатак-минимум - да прошири права своје аутономије и да се разиђе са Украјином, а то значи да је рат потпуно известан
• Све ће зависити од размера сукоба између Крима и Украјине и његове брзине. Потпуно је реално да настане ситуација слична оној коју смо видели у Приднестровљу, а тада званична Русија неће моћи да стоји по страни. Биће приморана да објави почетак миротворачке операције, а то ће означити радикалну промену целокупне политичке конфигурације која ће на нов начин бацити светло на положај Југо-истока земље
• Ако руски покрет не изгуби на Криму и тамо оствари бар минимум својих захтева, то ће сигурно означити почетак сасвим другачије Украјине. Крим може постати такво поприште битке за руски покрет као што је то Галиција за украјински и показани пут до самоопредељења

          Пише: Олег НЕМЕНСКИЈ, Руски институт за стратешка истраживања

          ТРЕНУТНО постоје два основна питања битна за будућност Украјине.

          Прво: да ли ће се садашња диктатура учврстити у Кијеву, јер исход политичке револуције може бити само диктатура?

          Друго: може ли бити реализовано самоопредељење Југо-истока земље?

          Мислим да је у оба случаја одговор негативан.

          Победничке снаге очигледно немају лидера, оне чак немају ни коалициони споразум. Сведоци смо сталне смене министара (а биће, по свој прилици, мењања и премијера), међусобна уједања уз оптужбе ко је коме украо победу и ко је издао револуцију.

          Финансијско-економских крах изазваће још већи хаос. У догледној будућности у Кијеву се ни са ким више неће моћи сарађивати, што званични став Русије да не призна нову власт чини потпуно разумним.

          Тешко је очекивати да ће одмах доћи и до самоопредељења Југо-истока. Њему недостаје солидарност и спремност на заједничка дејства.

          Таква спремност рађа се само из субјективног расположења и условљена је са два фактора: постојањем заједничког идентитета, тј. свести о заједништву и његовим спољним границама, као и идеологије која подстиче на политичка дејства. На жалост, када кажемо да је Харков град са највећим бројем интелектуалаца и интелигенције, онда треба истаћи да су они били потпуно неспособни да израде платформу идентитета и идеологије самоопредељења Југо-истока. Али, то је већ њихова ствар. Овакво стање регион је довело у политичку прострацију.

          У последње време издиференцирала су се два пута којима се може кретати процес политичког самоопредељења. Први је условно харковски, а други кримски.

          У Харкову су локалне бирократе покушале да стану на чело покрета и објавиле да им је главни циљ – јединство Украјине и да ће се борити за успостављање законитости, тј. дејства старих закона.

          Ради тога су половину те исте земље прогласили фашистима и против њих отворили нови Украјински фронт са циљем да их протерају из украјинске земље. То је апсурдан пут у самој формулацији, нереалистичан по циљевима и апсолутно бесперстпективан по реалним могућностима његових иницијатора.

          Јер, већ се видимо да је домет Харковског конгреса и политике његових организатора - потпуно "упропашћивање" сваког отпора. Они никада нису могли да окупе народ, као што нису били у стању ни да контролишу сам Харков.

          Крим је кренуо другим путем. Тамо је иницијатива пошла одоздо, од народног самоорганизовања.

          Нови политички лидери одмах су изјавили да се заклињу свом народу, а не старој власти. Они су спремни да права, проблеме и очекивања народа свог региона заштите од нове власти. Њима и није толико важно што су тамо засели фашисти или неки други - важно је да су они туђи. То је туђинска власт од које треба бранити свој регион.

          Они су фактички признали да се револуција десила и да јединствене Украјина у претходном облику, оном у ком је функционисала у читавом постсовјетском периоду, више нема. Нису је они уништили, али су спремни да ту чињеницу узму у обзир. Њихов задатак је самоодбрана и самоопредељење.

          Овај пут заиста може да успе, шта више - само он и може.

          Али, Криму је лакше. Прво, за разлику од Југо-истока Украјине, тамо влада руски идентитет. Видели смо да је и до дан данас сачувао велики консолидациони потенцијал. Друго, Крим има природне, географске границе, што прилично помаже да се освести своја самодовољност. И треће, он има квазиаутономију, али ипак - аутономију. То су минимална аутономна права, Крим по многим параметрима у саставу Украјине има мање права од било које области у саставу РФ. Али, то је ипак само политичка форма која се може усавршавати. 

          Пред Кримљанима сада стоји минимални задатак - да прошире права аутономије и да се разиђу са Украјином.

          Како ће се ствари развијати видећемо, али ми се чини да је војни сукоб између снага Крима и нових украјинских власти потпуно известан.

          Све ће зависити од размера сукоба и његове брзине. Потпуно је реално да настане ситуација слична оној коју смо видели у Приднестровљу, а тада званична Русија неће моћи да стоји по страни. Она ће бити приморана да објави почетак миротворне операције. То ће означити радикалну промену целокупне политичке конфигурације која ће на нов начин бацити светло на положај Југо-истока земље. 

          У суштини, права револуција у Украјини тек почиње.

          У Украјини се појавио политички активан руски покрет који је узео власт у своје руке. Треба истаћи да оваквог покрета у Украјини, током читаве постсовјетске историје, није било. Тамо уопште није било великих проруских снага.

          Ако руски покрет не изгуби бар на Криму и тамо оствари бар минимум својих захтева, то ће сигурно означити почетак сасвим другачије Украјине. Крим може постати такво поприште битке за руски покрет као што је то Галиција за украјински и показани пут до самоопредељења.

          Прошло је више од двадесет година откако је Приднестровље прогласило независност и до дан данас није сломљено. Ова мала република има виши животни стандард од свих својих суседа, упркос блокадама и отвореним непријатељствима и са истока и са запада.

          А Крим који је у највећем делу своје историје био посебна држава, а и већи је по размерама и са већим могућностима.

          Али, питање самоопредељења Југо-истока и руског покрета у Украјини уско је повезано са другим питањем - самоопредељењем Русије.

          Самоопредељење је првенствено потребно Русији.

          Она мора одлучити: жели ли да буде „држава Росијана” (од Россия), односно само својих грађана по пасошима или ће ипак скупити снаге да се прогласи и државом руског народа и да јој руски национални проблеми и интереси не буду страни. Чак ни ван граница Руске Федерације. 

          Међутим, док Русија не достигне тај ниво самоопредељења, не треба очекивати озбиљније измене на Југо-истоку Украјине.

          Крим је тренутно једина територија на свету чије власти отворено показују свој руски идентитет. И то је изазов за Русију: хоће ли тамођње Русе признати за своје или неће. У крајњој линији, само постојање очигледних прагматичних повода пружа наду да ће се то догодити, иако се све ослања на политичку вољу.

          Уосталом, као и у целој Украјини.

          Превод: Горан ШИМПРАГА