Развој „европских вредности“ довешће до новог фашизма

ПОЈАВА НОВЕ РУКОВОДЕЋЕ ЕЛИТЕ У СВЕТУ - ПОСЛЕДЊА ШАНСА

ДА СЕ ЗА НЕКОЛИКО ДЕЦЕНИЈА ИЗБЕГНЕ ТОТАЛНО СИРОМАШТВО

• Руководиоци из 30-их година прошлог века већ су помрли, а савремени „ефикасни менаџери“ у стању су да управљају финансијским токовима, али не и реалном економијом
• Остаје само једна варијанта - националистичка диктатура. За САД она може имати религијску нијансу, најпре у оквиру псеудохришћанских култова
• Развој „либералних“, „европских“ вредности довешће до новог фашизма, будући да у данашњој ситуацији све остале варијанте једноставно не пролазе
• Рецимо, за 15-20 година, добија се прилично занимљива слика западног друштва. То је груба диктатура која гвозденом руком гуши друштвено незадовољство већег дела становништва које балансира на граници сиромаштва, али која том становништву не да да умре од глади и обезбеђује му минималне шансе за рад
• Познат је, чак, и критеријум према којем ће се попуњавати елита - то је прека потреба да се обезбеди директно управљање економијом у условима грубе диктатуре

Пише: Михаил ХАЗИН, председник економске консултантске компаније „Неокон“

           ПОСЛЕ настанка СССР, „старе“ капиталистичке елите почеле су суштински да модификују механизме управљања друштвом. Традиционални механизми који су отворено или прикривено преносили друштву константност социјалног раслојавања очигледно су губили у односу на СССР и одмах су предузете мере за решавање два задатка.

           Као прво, створени су механизми за прерасподелу друштвених богатстава у корист сиромашних слојева становништва (развој кејнсијанског механизама у оквиру државне економске политике), друго - отворени су лифтови вертикалне мобилности првенствено у иновативним секторима економије. Али, и један и други механизам раде само у условима више или мање константног економског пораста, тако да су и 30-их и 70-их година прошлога века (односно у периодима криза пада ефикасности капитала) у тој шеми почели да настају озбиљни проблеми.

           Данас, када схватамо да се више не ради толико о економском расту, колико о озбиљном опадању (повезаном са структурним неправилностима насталим у процесу реализације политике „реаганомике“ која је вођена од 1981.), намеће се питање не само шта чинити са „новим“ елитама (најпре финансијским), него и како се у насталој ситуацији, у принципу, може управљати друштвом?

           Повратак политици „пре СССР-а“ више није могућ. Иако СССР-а више нема, а његова пракса идеолошки је дискредитована, (мада не до краја и не на најубедљивији начин), ипак, више није могуће вратити систем односа који је својствен традиционалном друштву. Брзо, свакако није.

           Осим тога, са сиромаштвом се могу помирити људи који никада нису видели алтернативу (као што је то, заправо, било у традиционалном друштву), али када се ради о десетинама процената укупног становништва земље и региона, који су још јуче били „средња класа“, тешко је очекивати да се оно добровољно помири са вечитом бедом, односно, потребни су другачији приступи.

           Данас постоје три принципијелне варијанте. Прву нуди ислам и у њој су најјаче традиционалне вредности. У извесном смислу, то је и реинкарнација идеја комунизма краја XIX века и потпуног уништења савременог друштва. Са становишта савремене елите то изгледа крајње опасно, будући да се ради о томе да се створи реална једнакост - не само за бившу „средњу“ класу или „нове“ елите, него и за старе елите, односно, да се изведе глобална револуција. Дакле, савременим елитама ова варијанта апсолутно не одговара.

           Друга варијанта је - пљачкање једних ради пораста животног стандарда других. Ова је варијанта грубе диктатуре, понајпре нацистичке оријентације. Тај начин је једноставан, али опасан, будући да је сваки диктатор спреман да ликвидира свако супротстављање, укључујући и од стране елите.  Према томе, овај начин је опасан, иако у крајњем случају прихватљив.  

           Трећа варијанта је - реинкарнација комунистичких идеја. Овде је више или мање све јасно, као и то како савремена елита да сачува своју власт.

           Ипак, са становишта савремене елите, између три наведене варијанте (можда постоје и друге, али их за сада ја не видим), прва и трећа - исламска и комунистичка - одликују се још једном негативном карактеристиком. То је неминовност промене система управљања економијом.

           При том, не усмеравања финансијских токова, у томе се лако снаћи, него управо саме структуре управљања. То је тежак и незахвалан посао, тако да га треба избећи, ако за то има могућности. Остаје само једна варијанта - националистичка диктатура. За САД она може имати религијску нијансу, најпре у оквиру псеудо хришћанских култова.

           Баш из тог разлога ја све време говорим о томе да ће развој „либералних“, „европских“ вредности довести до новог фашизма, будући да у данашњој ситуацији све остале варијанте једноставно не пролазе.

           И, рецимо, за 15-20 година, добија се прилично занимљива слика западног друштва. То је груба диктатура која гвозденом руком гуши друштвено незадовољство већег дела становништва које балансира на граници сиромаштва, али која том становништву не да да умре од глади и обезбеђује му минималне шансе за рад. Уз то, управљање тим системом у потпуности може да обезбеди и данашња елита, можда у нешто скраћеној варијанти. Наравно, има се у виду „стара“ елита, финансијски новобогаташи ту практично немају шансе.

           Разуме се да док год постоје наде да ће се економски раст обновити нико неће рушити садашњи систем. Ипак, већ се ради на стварању алтернативног модела. Невоља је само у томе што за њега нема људи. 

           Руководиоци из 30-их година прошлог века већ су помрли, а савремени „ефикасни менаџери“ у стању су да управљају финансијским токовима, али не и реалном економијом.

           Отуда произлази да ће кључни елеменат „перестројке“ светске елите бити почетак обуке новог руководећег тима. Тај посао неће моћи да се сакрије тако да ће његов почетак управо бити сигнал да је реална елита схватила да се стари систем више не може сачувати.

           Овде нећу разматрати обуку нове руководеће елите, али ћу истаћи да је долазак до тога - последња шанса за људе да за неколико деценија избегну тотално сиромаштво, јер једноставно неће бити  других могућности. Ово је општа ситуација.

           Редукција елите никада не иде путем обичног смањивања. Смањивање се увек одвија нешто јаче него што је потребно, а у елити се појављује нова генерација која треба да обезбеди механизам за адаптирање елите на измењену ситуацију. У конкретном случају познат је, чак, и механизам према којем ће се попуњавати елита - то је прека потреба да се обезбеди директно управљање економијом у условима грубе диктатуре.

           Превела Ксенија Трајковић