Српска шизма је опасна куга за државе и смртна зараза за владаре

ЕВО ШТА ЈЕ О СРБИМА И ЊИХОВОЈ ВЕРИ ПОЧЕТКОМ 18. ВЕКА ПИСАО БАРСКИ НАДБИСКУП ВИЋЕНТИЈЕ ЗМАЈЕВИЋ, РОЂАК ПАТРИЈАРХА АРСЕНИЈА lll ЦРНОЈЕВИЋА (крај)

  • Свему су криви епископи и калуђери, који своју срећу заснивају на мржњи и одвратности према римокатоличкој вери. Да би у народу ојачали одвратност према нашим стварима и држали га далеко од сваког сусрета са римским обредом, заповедају му да не пости у суботу; ако, пак, нема мрсног јела, налажу да се тај дан мора полизати сопствена крв, или нож којим се пре месо секло
  • Није Турчни уништио Србију, већ унутрашњи немири, који су је ослабили и расцепкали на толико делова колико је било тирана, који су раздерали Христову хаљину
  • Ту судбину су доживеле Херцеговина и Босна. Будући да их је природа обдарила планинским и јаким утврђењима, оне би, да је у њима владала постојаност и вера, за Србе биле славније од грчких Термопила
  • У Боки Которској изгубљени су, једном, Нови и Рисан, а Котор и Пераст, иако лоше заштићени, одржали су се. У Котору и Перасту браниоци су били католици. Наоружани вером у Бога и верношћу према владару, бранили су се да би остали верни. Нови и Рисан су бранили Срби шизматици

        Ево још неколико одломака из „Огледала истине“ барског и задарског надбискупа Вићентија „Вицка“ Змајевића (1675-1737), рођака Арсенија Чарнојевића о Србима и њиховој вери:

        „МНОГЕ грешке (српске православне вере) су, сумње нема, чеда незнања, али није у питању само незнање.

        Постоји и пакост, тим страшнија што је прожета непријатељском мржњом према латинском обреду. Она је увек била први знак сваке шизме, али за праву веру нигде није била тако страшна као у Србији.

        Свему томе су криви епископи и калуђери, који своју срећу заснивају на мржњи и одвратности према римокатоличкој вери.

        Знају они слабост својих догмата. Пошто нису у стању да са Латинима равноправно дискутују, они измишљеним бајкама заводе народ и од њега стварају аспиду која, проникнута унутрашњом мржњом, одбија сваки позив са католичке стране. Да би у народу ојачали одвратност према нашим стварима и држали га далеко од сваког сусрета са римским обредом, заповедају му да не пости у суботу; ако, пак, нема мрсног јела, налажу да се тај дан мора полизати сопствена крв, или нож којим се пре месо секло.

        Такви су свештенослужитељи и учитељи (српске) нације. Међутим, да би се боље упознали и осудили, добро је да се подигне још један застор. Црква Божја, када је у питању вера, посебно осуђује претварање, великог учитеља, који је основао катедру у српском свештенству и учи онако како уче људи који, осим свог интереса, никакве вере немају.

        Друкчије поступају свештеници у Турској, а друкчије, пак, они у хришћанским државама.

        Нови протеји мењају лик и према разлици климе различито се приказују. У Турској јавно износе на пазар поменути свој есап, показујући се заклетим непријатељима католика и на тај начин се додворавају Турцима који су нам, из политичких разлога, једнако противни. Међутим, у држави хришћанскога владара јавно се показују у другој одећи, покривајући свој занат и превару, неразлучне сапутнике јереси.

        Све код њих изгледа достојанствено, смерно и свето. Кад их неко лице од власти пита о догмама, они одговарају уопштено а никада онако како верују.

        Лукаве лисице скривеним и тајним начином пуштају огањ из својих репова да тамане јеванђелску жетву. Дивљи вукови у овчијој кожи утолико су опаснији за Христово стадо, уколико их се више бојиш и познајеш их.

        Да би могли да лакше преваре, они се у најосетљивијим питањима вере само претварају. Међутим, ма колико год била притајена њихова превара, она не може да обмане будност пастира, јер су открили њихов занат и лукавство, које је прави отров, у ствари опасна зараза, од које се слабији и невини само бекством могу сачувати.

О превртљивости српских свештеника

        Пошто су Турци за време кандијског рата (1645-1669 између Османлија и Млетака) присилили Симеона Парчевића, игумана или опата требињског манастира, да им плати већу суму новца него што је могао, дошао је у Рим да моли милост и помоћ.

        Нови Протеј променио је лик да би побољшао свој положај. Заклео се на послушност Христовом викару Александру VII и изразио оданост католичким догматима. Заслужио је самилост у невољи, помоћ у потреби.

        Задовољан што је својом ипокризијом преварио Рим, вратио се са богатим поклонима, од којих се крст и сребрни свећњаци и данас чувају у цркви манастира Савине. Патријарх га је, због тога што се изругао исповедањем (римокатоличке) вере, а и због безбожништва, хиротонисао за београдског епископа. Од пожара, који је због бечког рата задесио Србију, склонио се у (Херцег) Нови. Тамо је био прекорен због повратка (у православну веру) и подстакнут на нови, искренији препород. Будући да је постао глува Аспида, наставио је да шири свој отров у (млетачкој) држави.

        После срећног освајања оног места (Новог), он је био први који је заразио невиност оног српског народа, усадивши му непријатељску мржњу према светим стварима и особама латинског обреда. Умро је као што је и живео; несрећном крају одговарала је правилна плата.

        Још свежији пример је епископа (Никодима) Бусовића (владике далматинског (1693-1707)). Будући и он српски калуђер, хиротонисан је у Венецији од стране филаделфијског архиепископа Типалдија. Исповедио је (римокатоличку) веру с намером да превари.

        Обмањивао је да је он добар покретач (почетак) и освештано лице којим је српски народ у Далмацији добио свога апостола. Међутим, спремношћу великог ипокрите, у Венецији се на све заклео и све обећао, а у Далмацији ништа од тога није задржао. Он је то учинио да би се показао следбеником способног аполинаристе (следбеника Аполинарија (умро око 390), лаодикијског епископа, који је негирао присуство људске душе у Христу) који је, да би обмануо, исповедио (римокатоличку) веру у Риму, ширећи, затим, своје грешке на Истоку да би лакше наносио зло.

        Будући да се уплашио од екскомуникације српског патријарха због тога што је исповедио римокатоличку веру, он је, по повратку у Далмацију, нашао довитљив изговор да се врати првобитној бљувотини.

        Заклањајући католичком одеждом своје јереси, он их је некажњено ширио. Његово понашање је утолико опасније, уколико је страшнија тајна мржња коју непријатељство показује.

        Пошто је откривена и обелодањена његова превара, ипокрита је подигао вео и, мењајући лик, показао се онакав какав је и био – вук, а не пастир. Пошто владарева милост није могла да га трпи, он је побегао из Далмације и побегао на Исток како би, обмањујући религију, прикрио стид безбожног обичаја, лакше варао и упропашћивао.

        Саветије (Саватије Љубибратић) је био требињски епископ. Пошто је за време бечког рата (1683-1699) побегао из Турске, примљен је као гост у Новом. Будући да је црква према њему била сажаљива, широкогрудо му је дата плата, кућа и земља (код данашње Топле).

        Живео је на познатој новоосвојеној територији, мењајући лик да не би променио ћуд. Његова иступања нису могла бити прикладнија за католички укус. Његов разговор са латинима одисао је дивљењем за наше ствари. Ко се задовољавао његовом љубазношћу веровао је да је он у суштини собар и по убеђењу католик.

        Варајући друге да не би себи нашкодила, лукава лисица се угледала на злогласног јеретика (египатског монофизита) Петра Монга који се, да би задржао александријску катедру, гнушао халкидонског сабора, исповедајући га заједно са католицима. Узалудно се трудио нови Целестије, африканско чудовиште, да обмане будност тада которског бискупа Драга, који је светлост Далмације и украс цркве.

        Он је препознао у Саватију претварање, јер мед у устима није одговарао отрову у срцу који се пројављивао кроз зла дела. Иако је било мало оних који су подозревали, били су многи који, одушевљени појавом, нису могли да схвате какав је најгори српски јеретик. Он се бранио уобичајеним оружјем преваре. Порицао је увреде против римског папе, суботњег поста, крста и крштења латинског. Својим верницима, који су посећивали наше цркве и употребљавали свету воду, није признавао свету тајну исковести. (...)

О Србији и њеној пропасти услед погрешне вере

        И у Србији нису недостајали жалосни догађаји да би од ње направили смртно позориште жалосних трагедија.

        Оне свете заблуде које је (Србија) потхрањивала биле су немилосрдна чудовишта која су нанела штету како свештенству тако и држави. Где нема праве вере – поларне звезде, која управља и срећно води земљину куглу, препуну болних бродолома и напада на цркву, тамо је држава или уништена или рањена. Заиста, ако се погледа судбина Србије после него су је шизма и јерес побуниле против источних царева, увидеће се да је ово несрећно краљевство заплетено у нереде, раздељено на књажества и на крају се угасило.

        Ако су њени потомци имали успон од лукавства које увек прати шизму и јерес, њихова смрт је дошла од исте жалосне судбине. Тамо где су се Срби раселили, са собом су понели зло да би са њим заразили интерес држава и моћ владара.

        Колико ли је падова доживела српска краљевска круна?! Тек што се подигла да окити заслугу, ова круна је пала и била унесрећена. Збацивали су је разни све док није потпуно пала да се више никада не уздигне у нацији.

        Изгледао је срећним први краљ Стефан, али га је син Драгутин свргао са престола и унесрећио. Иако је краљевство било у благостању, Уроша Милутина је узнемирио и напао његов брат који му је одузео најдрагоценије драгуље круне и припојио их својој.

        Није био мање срећан са братом него са сином, који се прво одметнуо од оца, затим био ухапшен и на крају ослепљен и послат у изгнанство иако никада не би могао да види престо коме га је вукла амбиција. Владислав и Константин су били два беснила, која су запала краљевство.

        Ако јерес има свога гласника у свирепости, она се показала на крсту прикованом и преко средине привезаном Константину како никада више не би претендовао на краљевство наслеђе које не дозвољава такмаце. Владислав је имао другачију судбину, али и он несрећну, јер је умро у затвору, да би служио за пример владарима да су шизма и јерес увек повезани са најмрачнијим грешкама која наносе зло владарима.

        Ко је био силнији и срећнији од Стефана III? Иако слеп, знао је да види и припреми пут који га је довео до престола. Заузевши тако узвишено место, веровало се да је срећан, јер је био у роду са грчким царевима и моћан преко победа које су га учиниле славним и јаким. И овде треба да се каже: где не влада истинита вера, тамо царује безверје, издајство и варварство.

        Стефан је био збачен са престола, затворен и обешен. Тиранин је био његов крволочни син, јер је лукави шизматик и безбожник. Крив због злочина који није познат ни најкрволочнијим тиранима, одузео је живот ономе ко га је њему подарио и, пошто је постао незахвално чудовиште, заслужио је крај раван почецима насилничке среће.

        Његовом сину Урошу сопствена добра су била отров, јер га је убио онај кога је највише помагао и волео. Био је то безбожни Вукашин, који се није плашио да се упрља крвљу свога владара и њоме намаже своју владарску одежду, јер је већ био навикао на најгнуснија злодела која рађа јерес, грозна мајка ужасног сирочета.

        Вукашин је имао исти крај, јер је и његов убица имао исти разлог. Због тога је дошло до страшне велике јеретичке шизме, која се за кратко време распространила по целом краљевству, па је, после толико краљевских жртава, само краљевство себе жртвовало на болни погреб државне среће.

        Није Турчни уништио Србију, већ унутрашњи немири, који су је ослабили и расцепкали на толико делова колико је било тирана, који су раздерали Христову хаљину и нису се гнушали да раскомадају жалосно поприште личне амбиције. Краљевство је раздељено на четири области. Оптужујући се између себе, убрзали су последњу невољу нацији.

        Она је (српска нација) коначно пала у отоманско ропство, јер се већ налазила у великом амбису лукавства, изгубила веру, слободу и краљевство. Ово је велика поука владарима да у својој држави не дозвољавају присуство оној великој звери Апокалипсе разрушитељици великих сила и држава.

        Ту судбину су доживеле Херцеговина и Босна; прву је освојио Бајазит, а другу Мухамед. Религиозна пометња је довела до уништења једне и друге.

        Будући да их је природа обдарила планинским и јаким утврђењима, оне би, да је у њима владала постојаност и вера, за Србе биле славније од грчких Термопила.

        Стефан Косача, најгори шизматик, заразивши најсветије законе цркве, ослабио је и чување оних (закона) које чине основ државама. Присвојивши синову жену, он је одстранио наследнике оног великог војводства које су освојили Турци, крволочни гласници осветничке мржње Божје. Направивши пометњу у савестима, исту је раширио и у држави и довео је у положај да се не може сама бранити.

        Узалудно је касније оплакивао свој пад босански краљ Стефан. Он је увидео да је српска јерес докрајчила његову моћ. Хтео је да се обрати за помоћ Сиксту IV, али га је издало време и поквареност Радина који се, преко јереси, одметнуо од Бога и лукавством издао свога владара. Продајући Турцима пролаз, продао је он њима своје краљевство и свога краља.

        Прво издани заробљеник, а затим циљ отоманске стреле, (краљ) је, умирући, оставио велико сведочанство владарима да је српска шизма, уско повезана са јереси, увек непријатељ владарима и пропаст државама.

        Велики украс разговору јесте славно име значајног Скендербега, а за сажаљење жалосна судбина његова коју је доживео од поданика Срба.

        Непревазиђени хришћански херој пред здруженим отоманским ударцима пао је у искушење које је изазвало неслагање српске религије. Светиград, одбрамбени зид најплеменитијег књажевства, био је као жртва жртвован. Када су га непријатељи опколили, чинило се да је тврђава улила у браниоце храброст, дух и решеност. Иако супериорнија од војне моћи освајача и удараца ратних инструмената, тврђава је, због жалосне неслоге, пала у великој иронији обреда. Према њиховом лошем расуђивању, вода је била загађена јер је у бунар био убачен мртав пас; из јабуке раздора раширио се погубан глас.

        Српски браниоци су имали лош разлог да уступе тврђаву, а са њим одвојена од целог књажевства лепа провинција Дебар, јер су се браниоци већ били одвојили од тела најплеменитије цркве Божје, која од својих синова тражи верност и одвраћа их од издајства владарима. Због тога треба држави далеко од државе српске грешке, које радо исповедају преварени поданици и шкоде интересима владара.

        Ако се посматра цела Албанија, подељена на шизматичку и католичку, видеће се разлика међу њима; прва је превртљива, а друга, пак, постојана у верности владару.

        Северна Албанија је пала пред првим налетом наоружаног непријатеља. То стога што је била шизматичка, лишена праве вере која уско повезује поданика са владаром. Друкчије је поступила јужна Албанија, јер је цела католичка. Истина, и она је изгубљена, али мало по мало, тако да је читав век трајала њена постојаност.

        Довољно је за славу оне католичке нације чувено опседање Кроје и Скадра, славних попришта албанског херојског јунаштва, и тужни гробови на спомен Турцима који су освојили шизматичке царевине и краљевства, а нису могли да победе две мале тврђаве, јер их је бранила моћ католичких прсију.

        У Србији, Босни и Херцеговини су, такође, тврђаве и утврђења, утврђенији, можда, од оних у Албанији. Нарочито то важи за Србију, чије тврђаве, због њиховог положаја и начина изградње, превазилазе Скадар и Кроју. У Босни је јако утврђење Јајце, а у Херцеговини је Клобук неосвојив. Међутим, све су пале при првом налету непријатеља. То због тога што су их бранили они чије је религија слаба. (...)

        У Боки Которској изгубљени су, једном, Нови и Рисан, а Котор и Пераст, иако лоше заштићени, одржали су се. Ова разлика долази од религије и очигледно потврђује оно о чему је реч. У Котору и Перасту браниоци су били католици. Наоружани вером у Бога и верношћу према владару, бранили су се да би остали верни.

        Нови и Рисан су бранили Срби шизматици. Нису могли да буду добри у одбрани, јер нису били постојани у вери. Дивљачки су издали отаџбину и владара, јер су издали Бога, одметнувши се од његове цркве.

        Окусио је са њима (Србима) ову несрећу Иван Црнојевић, владар Црне Горе. Између других, имао је он и две тврђаве, значајне по положају и начину изградње, Жабљак и Спуж, обадве способне да зауставе и најхрабрије нападаче. Жртвовао се честити католички владар, бранећи Скадар и старајући се да своју државу одбрани сопственим снагама. Узалудно је било његово старање, јер није смео да има поверења у оне који то нису заслужили.

        Шизматици црногорски Срби, будући неверни Богу, нису имали стида да издају свога господара. Са тврђавом су издали и државу. Иако су брањени од Скадра, који је био на њиховој граници, хтели су да предупреде његов пад и постану добровољно поданици неверника. Пред великим понором недостајала им је кочница, права вера, која је увек повезана са срећом и моћи владара при одбрани њихових држава.

        Без одбране су пале најразвијеније области Илирика, јер су биле угрожене шизмом.

        Далмација и Хрватска су имале част да зауставе отоманске успехе, подижући саме себи славни трофеј постојаности. Обадве су биле католичке, држећи у својој религији богати рудник вредности за сопствену одбрану. Не може да буде јасније поређење у односу на предмет.

        Ова два срећна краљевства остала су одана владару, јер су била верна Богу. Друга (краљевства) су изгубљена, и то у кратком времену, јер су била заражена српском шизмом, опасном кугом за државе и смртном заразом за владаре.

        Пошто је тужно сећање савремено и побуђује на болни плач, ја нећу да се мешам у друге догађаје везане за Црну Гору и невоље везане за Цетиње, које су тамошњи Срби напустили и, на општу штету, жртвовали га лошој вери. Рећи ћу само то да нико, осим што је то једном учинио један шизматик, није поткрао државна добра која је највише старање (влада) послало као помоћ провинцији. Био је то жупан Војин, који је са државним парама побегао. Један део новца је дао својим друговима Србима, а остало је задржао код себе да би купио нечасност своме имену и са његовом вечном бруком потврдио уверење да су Срби, будући шизматици и јеретици, увек опасни за владаре.

        Приредио Душан Ђурић

        Извор: Марко Јачов, поглавље „Однос Вићентија Змајевића према православним Србима” у Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку, (1988).

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари