Кинези раде на својој првој орбиталној соларној електроцентрали

ПЛАНИРАЈУ ДА ЈЕ НА ГЕОСТАЦИОНАРНУ ОРБИТУ ИЗВЕДУ ДО 2030. ГОДИНЕ

* Уверени су да ће њихова орбитална електроцентрала бити осам пута моћнија од земаљских јер ће њени панели увек бити под идеалним углом окренути према Сунцу и функционисати даноноћно. Главни проблем биће им: како добијену струју слати на Земљу?

* Кинези желе да на својој територији изграде мрежу модула на бази арсенида галијума која би примала енергетске зраке уз помоћ радио-таласа. Тврде да би фотони одређене дужине давали веће ефекте него енергија Сунца непосредно

* Пројекат ће бити изузетно скуп. За изношење соларне електроцентрале на геостационарну орбиту биће потребан велики број ракета и њихових потелања. А сасвим је могуће да ти елементи неће моћи да буду међусобно спојени без људског ангажовања

_______________________________________________________________

         КИНЕСКИ медији пишу да званични Пекинг има амбицију да направи орбиталну соларну електроцентралу и да са ње струју испоручује на Земљу већ до 2030-те.

         Притом хорски наглашавају: нафта и угаљ више неће бити потребни – човечанство ће имати много еколошки чисте и веома јефтине електричне енергије.

         У научно и индустијски водећим земљама света на овое се ради већ пет деценија, чак и дуже јер су се први панели соларних батерија појавили пре више од сто година.

         Протеклих деценија се све вртило у кругу: струја „од Сунца“ – не само из космоса – принципијелно је могућа, али није исплатива. Зато је удео соларних електроцентрала у планетарној производњи струје сасвим скроман.  

         Нерешив проблем био је у томе што атмосфера – чак и по најведријем дану – најмање за 36 одсто смањује количину сунчеве светлости која стиже до соларних панела. Са тиме је био повезан други велики проблем: соларну енергију било је немогуће користити без прекида и у ноћно време и у време јаке облачности. То је драматично поскупљивало сваки такав пројекат.

         То је изискивало мноштво специјалних акумулатора за „чување“ струје произведене током дана.

         Проблем су и фотоелементи и огледала која се морају редовно чистити и окретати према Сунцу.

         Кинези су наумили да цео проблем реше радикално: извођењем соларне електроцентрале на орбиту око Земље, што су неки научници и инжењери предлагали још 70-их година!

         Такву електроцентралу већ има Међународна космичка станица, само што Кинези желе да њихова буде много већа и да даје много више струје.

         Њихова намера је да своју централу изведу на геостационарну орбиту на 35 786 километара изнад површине Земље. То би обезбедило да станица прати брзину обртања Земље, односно да стално буде на истој тачки изнад њене површине. Другим речима: изнад Кине.

         На Међународној космичкок станици соларни панели морају да се мењају сваких девет година.

         У Пекингу рачунају да ће њихова орбитална електроцентрала имати много већи учинак него иста таква на Земљи. И зато што ће производити струју и у време када је на Земљи ноћ, то јест – 99,9 одсто времена током свакје године.

          Пол Јафе, који ради на сличном пројекту за Пентагон, такође сматра да ће космисчке централе имати за најмање 36 одсто већу производњу, а заправо најмање двоструко већу јер за њих неће постојати ни ноћи ни облаци.

         Кинези су уверени да ће њихова прва орбитална електроцентрала бити осам пута моћнија јер ће њени панели увек бити под идеалним углом окренути према Сунцу.

         Главни проблем биће: како добијену струју слати на Земљу?

         Засад постоје два начина: ласерски и у форми електромагнетних таласа (принцип је сличан загревању хране у микроталасним пећима).

         NASA је „варијанту са ласерима“ дуго проучавала и на крају од ње одустала јер би до потрошача стизало тек неколико процената енергије која је била `отпремљена`.

         Међутим, последњих година су се појавили инфрацрвени ласери који могу да `транспортују` до половине енергије коју `усисају и испале`.

         Знатно су повећане и могућности фотоелемената који примају ласерске зраке. Модули на бази арсенида галијума могу да у струју претворе до 40 одсто (под одређеним условима и до 70 одсто) према њима усмерене енергије.

         У Русији и још неким земљама раде на специјалним бењспилотним летелицама које би `висиле` изнад одређених тачака и примале енергију коју буду емитовали ласери.

         Кинези желе да на својој територији изграде мрежу модула на бази арсенида галијума која би примала ласерске енергетске зраке, а још више уз помоћ радио-таласа. Тврде да би фотони одређене дужине давали веће ефекте него енергија Сунца непосредно.

         Специјална апаратура на будућој соларној екетроцентрали претварала би струју у радиоталасе и слала их на Земљу.

         Признају да ће им за то бити потребна „специјална конструкција великих размера“.

         Практично, `наличје` соларних панела чинила би та апаратура за отпремање радио-таласа на Земљу. Те таласе би са територије Кине `ловиле `ректене` - специјалне антене које би добијене таласе претварале у струју.

         Кинези тренутно раде и на томе да овакво `преузимање космичке струје` не прави јонизацију а сда њом и еколошке проблеме.

         Експерименталну базу већ су саградили у граду Чунцину. Обећавају да неће атмосферу наше планете претворити у гигантску микроталасну пећницу и да ће фреквенција бити толико ниска да неће штетити ни људима ни авионима, чак ни птицама.

Пројекат ће бити изузетно скуп. За изношење соларне електроцентрале на геостационарну орбиту биће потребан велики број ракета и њихових потелања. А сасвим је могуће да ти елементи неће моћи да буду међусобно спојени без људског ангажовања.

         Скептици употзоравају да би биле потребне деценије да такве централе саме себе отплате.

         Сами Кинези у почетку и не рачунају толико на јефтину космичку струју која ће им решити све проблеме (знају унапред да неће), али су уверени да ће цео пројекат дати њиховој науци „колосални импулс за будућност“.