Јаковенко: „Коначно решење“ руског питања помоћу Украјине претворило се у уништење Европе

МОЖДА ЋЕ БАВАРСКА И БИВША ДДР ПОЖЕЛЕТИ ДА СЕ ОТЦЕПЕ ОД НЕМАЧКЕ

* Европа је Трампу потребна као извор реиндустријализације Америке након глобалистичке помаме и као тржиште за оживљени амерички војно-индустријски комплекс. Коначно, и као извор беле емиграције у Сједињене Државе како би се одложила трансформација староседелачке беле Америке у мањину (што се предвиђа за средину овог века)

* Запад је покренуо процес деконструкције Европе у Украјини, доводећи у питање читав европски светски поредак - не само Јалта-Потсдам, већ и Версај, који је такође наметнут континенту и био далеко од праведног

* Од кључног значаја за будућност Велике Британије биће питање ажурирања њеног нуклеарног арсенала, који је обезбедио Вашингтон (системи Trident III на британским подморницама). У случају нове кризе у „посебним односима“ Лондон ће можда, да би остао са „заједничким“ нуклеарним оружјем, пожелети да се придружи англосаксонској конфедерацији под покровитељством Вашингтона. А Канада ће следити Лондон

* Европа ће морати да плати цену за целокупну западну политику на континенту, спроведену са циљем обуздавања Русије

___________________________________________________________________

            Аутор: Александар ЈАКОВЕНКО

            НИЈЕ тајна ни за једног независног посматрача да се украјински сукоб, изазван од стране либерално-глобалистичких елита западних земаља, пре свега Сједињених Држава, са циљем „коначног решења“ руског питања, како су се догађаји одвијали — и сасвим предвидљиво — претворио у оружје за уништење Европе.

            Европе као већ непотребног савезника у координатном систему великих сила и као најважнијег тржишта Кине, са којим Вашингтон још увек не може ништа директно да уради.

            Европа је сада потребна као извор реиндустријализације Америке након глобалистичке помаме и као тржиште за оживљени амерички војно-индустријски комплекс. Коначно, и као извор беле емиграције у Сједињене Државе како би се одложила трансформација староседелачке беле Америке у мањину (што се предвиђа за средину овог века).

            Незавидна судбина континентa који је толико дао свету и био наследник великих култура антике. Али, свему некада дође крај, посебно ако немате ресурсе, интелект и политичку вољу цивилизације да се трансформишете у складу са захтевима времена.

            Андре Малро је тврдио да управо кроз припадност домовини Французи и други постају Европљани, то јест, никако кроз космополитизам модерних елита. Ништа слично не видимо у данашњој уједињеној Европи.

            Постоји потпуни распад и криза демократске управе, што нам омогућава да говоримо о њеној колективној вајмаризацији. Као у Немачкој у време Вајмарске републике, само што је сада западна/европска демократија уопште, а не у једној земљи, у стању опадања.

            Делимично су за то криви крај Хладног рата и распад СССР-а. Чинило се да је стигао „крај историје“: Френсис Фукујама је касније то објаснио, али елите су веровале да је управо то случај и да једноставно морају да се препусте вољи аутоматизма и тржишних сила у ширењу сфере западне контроле, укључујући идеолошку и вредносну контролу, на целу планету.

            Сукоб са Русијом у Украјини се користи за даље шрафљење и ограђивање јавног простора од других наратива и гледишта.

            Плус: Европска унија преузима контролу над производима вештачке интелигенције, обавезујући програмере да властима омогуће приступ свом језгру са алгоритмима и „великим подацима“, на основу којих се обучавају.

            Све изван дозвољеног од стране власти табуирано је као манифестација радикализма и готово претња демократији (која више не постоји) са позивањем на искуство фашизма/нацизма (при чему се изоставља чињеница да су управо елите дале власт истом Хитлеру, наивно верујући да су га „запослиле“).

            Послератни „друштвени уговор“ у облику социјално оријентисане економије се урушава, како је недавно јавно изјавио немачки канцелар Ф. Мерц.

            Логичан резултат је криза најлибералније идеје, која је достигла своје тоталитарно дно.

            Украјинска криза служи као добар показатељ да су одлучили да не привлаче руско бирачко тело западном демократијом у Украјини (материјал се испоставио као труо), већ су кренули утабаним немачким нацистичком путем - кроз поновно наоружавање и нацификацију нама суседне земље, а што је најважније - кроз рат, иако сами нису спремни за то.

            Једини искрен став био би да се боре за оно у шта верују. И то је критична тачка политике европских елита.

            Шта је следеће за Европу? Не схватајући то, Запад је покренуо процес деконструкције Европе у Украјини, доводећи у питање читав европски светски поредак - не само Јалта-Потсдам, већ и Версај, који је такође наметнут континенту и био је далеко од праведног.

            Москва није била присутна на мировним преговорима у Версају, где се одлучивала судбина територијалне и политичке реорганизације четири царства - Немачког, Руског, Османског и Аустроугарског - и стога не сноси никакву одговорност за њихове резултате.

            Мањкав Версајски споразум је директно довео до Другог светског рата. Џон М. Кејнс је још 1920. године писао о катастрофалним економским последицама таквог мира по Европу. Углавном, поента је у томе да је све што је одлучено не само тада, већ и у међуратном периоду и у послератној ери, било подложно демонтажи.

            А то је наслеђе Хитлера (његове арбитражне одлуке), Минхена (судбина Чехословачке), класне националне политике Лењина, Стаљина, који је Литванији дао Виљнуску област са главним градом, која је припадала Пољској, и делом Источне Пруске (Мемел), као и Хрушчова (у односу на границе Совјетске Украјине и Пољске).

            Тако сви претходни мотиви и везе европског насеља у 20. веку отпадају. Речи председника В. Путина о распаду СССР-а као највећој геополитичкој катастрофи века постају свима јасне.

            Десовјетизација логично утиче на питање граница и претвара се у нешто паневропско.

            Најважнији фактори претходне стабилности били су биполарна конфронтација и присуство Сједињених Држава у Европи. За почетак, долази до доласка на власт национално оријентисаних елита у водећим земљама, чему се највише приближила Италија, која се нашла на истој таласној дужини са Трамповом Америком.

            За разлику од Сједињених Држава, ове историјске силе немају опцију статуса велике силе. Присталице Најџела Фаража у Великој Британији, странка Марин Ле Пен (у савезу са голистима) у Француској и „Алтернатива за Немачку“ у Немачкој су одмах за петама садашњим елитама.

            Ескалација кризе у било којој од ових земаља могла би да покрене паневропску кризу у ситуацији где ни ОЕБС ни Савет Европе нису гаранти постојећег европског поретка — ова улога припада НАТО-у и Европској унији. Стога ће демонтажа ове две структуре отворити пут територијалној и политичкој реорганизацији Централне и Источне Европе, укључујући Немачку, која је ништа мање од других патила од политика наднационалног Брисела, посебно на плану имиграције.

            Жеља за суверенитетом ће играти улогу, јер демократија може бити само суверена.

            За Немачку остаје питање коначног решења, што се није догодило, с обзиром на америчку окупацију. Отуда крхкост поново уједињене земље, из које би источне земље (бивши ДДР) и Баварска могле на крају желети да оду, а како би се обновила демократска владавина.

            Од кључног значаја за будућност Велике Британије биће питање ажурирања њеног нуклеарног арсенала, који је обезбедио Вашингтон (системи Trident III на британским подморницама). Таква криза у „посебним односима“ се већ једном догодила под Џоном Кенедијем крајем 1962. године.

            Можда ће се поновити у вези са Трамповим ставом о „денуклеаризацији“: тада ће Лондон, да би остао са „заједничким“ нуклеарним оружјем, можда пожелети да се придружи англосаксонској конфедерацији под покровитељством Вашингтона. Канада ће следити Лондон.

            Питања Шкотске и Квебека биће уклоњена.

            Било како било, и какав год био временски оквир (три, пет или десет година), Европа ће морати да плати цену за целокупну западну политику на континенту, спроведену са циљем обуздавања Русије, без нашег активног учешћа или упркос њему.

            Политику срачунату на блокирање настанка аналога Бечког конгреса, где је одлучујућа реч припала руском цару, захваљујући коме је Европа добила први и за сада једини систем колективне безбедности - „европски концерт“, који су западне престонице ликвидирале својом антируском политиком са катастрофалним последицама по све у прошлом веку.

            У међувремену, мораћемо да превазиђемо  огорчење Жуковског „Неће нам опростити победу“ и да трезвено и прагматично управљамо природном економском гравитацијом суседне Европе према Русији и њеним ресурсима.

             Задатак заиста без преседана за нас. Али, у руској емиграцији увек је постојало веровање да ће спасење Европе доћи од Русије са њеном универзалном човечношћу и глобалном одговорношћу, како је то формулисао Достојевски. Али да ли је могуће спасити Европу од саме себе?