Јаковенко: Можда је Трампу потребна глобална криза која ће `одрадити` исто што би и светски рат

РАЗИЛАЗИ СЕ МАГЛА КОЈА ЈЕ СКРИВАЛА СА КАКВОМ ЋЕМО ЕВРОПОМ У НАРЕДНИМ ГОДИНАМА ИМАТИ ПОСЛА

* Таква криза би отписала све и омогућила Америци да радикално реши проблем националног дуга, долара (укључујући реформу Федералног резервног система и увођење неког облика доларске безбедности) и неизбежног колапса берзе

* Можемо само да пратимо како ће се курс на милитаризацију Европе спроводити у пракси и када ће почети да прераста у реалну претњу безбедности Русије, као што је то било уочи напада нацистичке Немачке на СССР

* Може се претпоставити да је милитаризација Европе намењена да постане део фамозног „контролисаног хаоса“ или релативно бескрвног еквивалента светског рата, одиграног у „канцеларијским“ условима и пре свега на економском пољу

* Рачунају да ће то омогућити Америци да остане лидер у свом индивидуалном капацитету „велике силе“, остављајући колективни Запад у прошлости, решивши проблеме своје трансформације на туђи рачун, а можда се и проширивши територијално (и превазишавши Русију по величини - ко зна!). Још и радикално променивши „правила игре“ у глобалној политици

_______________________________________________________________

           Aутор: Александар ЈАКОВЕНКО

           РАЗИЛАЗИ се магла која је скривала са каквом ћемо Европом имати посла сада и у наредним годинама.

           Бројке показују да је експанзија европског војноиндустријског комплекса у пуном јеку: oтварају се нови производни погони, цивилне фабрике се оспособљавају за војну производњу, а градилишта се рашчишћавају.

           Одбрамбени расходи европских земаља повећани су за 31% од 2021. до 2024. године, а портфљи поруџбина водећих фирми одбрамбене индустрије расту брзином каква није виђена у последњих 30 година. То јест, не само да се „узима у обзир“ искуство рата у Украјини, већ се праве и дугорочна улагања у будући, директни рат са Русијом.

           Искуство два светска рата показује да је тешко зауставити замајац припрема за рат: агресивна политичка и мобилизациона реторика мора бити поткрепљена „делима“, у супротном ће теза о „руској претњи“ висити у ваздуху. У суштини, говоримо о стратегији европских елита да заташкају унутрашње проблеме који им измичу контроли, укључујући миграције и пад конкурентности Европске уније у квалитативно новом глобалном окружењу.

           Још једном, као и почетком 20. века, рат се посматра као облик колективне потрошње који стимулише економски раст.

           У том погледу, Европа је рањивија од англосаксонских земаља са њиховом строжом социјалном политиком: ако се у САД и Великој Британији око 30% БДП-а расподељује кроз буџет, онда је на континенту то 40-45%, упркос чињеници да је значајан притисак на „социјална питања“ у последњих десет година вршен миграционим притиском са Југа, а сада и ратом у Украјини.

           Стога су за милитаризацију потребна позајмљена средства - 800 милијарди евра, што ће, наводно без угрожавања социјалних давања, омогућити и повећање војних расхода на пет одсто БДП-а у периоду до 2035. године (од чега ће један и по одсто ићи на „критичну инфраструктуру“ и војну подршку Кијеву).

           Тако ће њихове „овце“ бити безбедне, а сити „вукови“ америчког војно-индустријског комплекса од којег ће куповати оружје за себе и за Кијев.

           Трамп такође помаже овом развоју догађаја у ЕУ званичним обнављањем америчке војне помоћи Кијеву, што враћа ситуацију у времена Бајденове администрације, која је изазвала садашњи хибридни сукоб, или, како је Келог признао, посреднички рат између НАТО/Запада и Русије.

           Проблем Украјине се пребацује на леђа Европљана, о чему се говорило на самиту НАТО-а у Виљнусу у јулу 2023. године, наиме, да је рат у Украјини „проблем европске безбедности“, што значи да су карте у рукама Европљана. Остаје да се види како ће европске елите, које су спремне да се држе власти прилично ауторитарним методама, укључујући административни притисак на странке и покрете који представљају претњу за њих, попут Националног фронта у Француској и Алтернативе за Немачку у Немачкој, моћи да реше своје проблеме.

           Проблем милитаризације Европе у квалитативно новим геополитичким условима добија неколико кључних димензија. Прво, унутарполитичку: да ли ће бити могуће избећи или бар одложити оно што многи у Француској и Немачкој називају неизбежним грађанским ратом, изазваним, као што је то било под демократама у САД, курсом либерално-глобалистичких елита на разбијање традиционалног идентитета?

           Тврди се да овом курсу нема алтернативе. Опција је замена елита национално оријентисаним, рецимо, у духу трампизма, ако је то дозвољено европским савезницима, који за Вашингтон, не заборавимо, служе као потрошни материјал.

           Друго, економска димензија – пре свега у функцији императива Трампове MAGA политике, имајући у виду да се ЕУ не елиминише само као конкурент, већ се уништава и као тржиште за Кину.

           Равнотежа „оружја и путера“ ће се померити ка „оружју“, односно производима америчког војно-индустријског комплекса, где ће војна подршка Кијеву служити као својеврсни „мамац“.

           ...Могуће је да је Трампу потребна таква глобална криза, која ће, попут ратова у прошлости, отписати све и омогућити Америци да радикално реши проблем националног дуга, долара (укључујући реформу Федералног резервног система и увођење неког облика доларске безбедности) и неизбежног колапса берзе.

           Можемо само да пратимо како ће се курс на милитаризацију Европе спроводити у пракси и када ће почети да прераста у реалну претњу нашој безбедности, рецимо, као што је то било уочи напада нацистичке Немачке на СССР.

           Не може се искључити да ће паралелно са стварањем система уништења у Европи до стратешке дубине, на континент бити довезене америчке ракете кратког и средњег домета, што ће бити аналогно Кубанској ракетној кризи.

           Поред потребе да се супротставимо свакој западној агресији и покушајима покретања новог „великог рата“ на континенту, мораћемо да одмеримо предности и мане наше стратегије контраескалације како бисмо спречили такав развој догађаја, ако се буде сматрао неизбежним, како бисмо спречили понављање 22. јуна 1941. године и сачували наш суверенитет и право на историјску креативност.

           Нисмо заинтересовани за територијална освајања у Европи, већ само за стварање подстицаја да европске престонице учествују у трајном мировном решењу на континенту, што се није догодило од завршетка Хладног рата и распада СССР-а.

           Такође не можемо дозволити да нам се наметне дугорочна трка у наоружању, на основу искуства Хладног рата, као средство за ограничавање нашег развоја.

           ...Историја показује да су Берлин и Рим искористили Шпански грађански рат да спреме своју војну машинерију - баш као сада у Украјини, у којој је рат у суштини одложени грађански рат и завршни акорд борбе против нацизма у Европи, која је почела током Великог отаџбинског рата.

           Може се претпоставити да је милитаризација Европе намењена да постане део фамозног „контролисаног хаоса“ или релативно бескрвног еквивалента светског рата, одиграног у „канцеларијским“ условима и пре свега на економском пољу, што ће омогућити Америци да остане лидер у свом индивидуалном капацитету „велике силе“, остављајући колективни Запад у прошлости, решивши проблеме своје трансформације на туђи рачун, а можда се и проширивши територијално (и превазишавши Русију по величини - ко зна!). Још и радикално променивши „правила игре“ у глобалној политици.

           Морамо остати способни, ако буде потребно, да ублажимо ризике повезане са стратегијом осујећивања преласка ових планова у прави „врући рат“, за који Европа још није спремна, али може сматрати да ће имати шансе за успех када се поново наоружа.

            То се већ два пута догодило у историји: и 1812. и 1941. године. Тада се цела континентална Европа обрушила на нас...