Јевстафјев: Украјински меморандум је фактички амерички и прикривени је - ултиматум

„ТО ЈЕ ВЕОМА ДОБРО РАЗРАЂЕН ПЛАН КРЕТАЊА КА ДЕЛИМИЧНОЈ, ПА ПОТПУНОЈ КАПИТУЛАЦИЈИ РУСИЈЕ“

Америчко одужје и под

Трампом стиже у Украјину

* У њему је све: од замрзавања ситуације на линији борбеног контакта до питања финансијске надокнаде и репарација од Русије за обнову Украјине. Са одбијањем захтева Москве да Украјина буде неутрална и да се њена војна сила сведе у строго утврђене параметаре

* Документ је урађен на веома високом нивоу, што указује да на њему нису радиле само украјинске дипломате. Видљива је рука дипломата западне (могло би се и прецизније рећи: америчке) школе

* О томе сведочи логички конструисан низ акција, који се, након детаљнијег испитивања, испоставља као класична америчка технологија „сужавања коридора уступака“. Једном када се нађе у том „коридору“, преговарачки партнер је приморан да стално жртвује једну или другу позицију да би наставио дијалог

* Иако ризикујем да погрешим, сматрам да су последњи терористички акти провокација хунте Зеленски-Јермак против Трампа

_____________________________________________________________

           Aутор: Дмитриј ЈЕВСТАФЈЕВ

           НОВИНСКА агенција Reuters открила је са чиме украјинска делегација стигла на преговоре 2. јуна у Цариграду.

           То је веома добро разрађен план кретања прво ка делимичној, а затим и потпуној капитулацији Русије. У њему је све: од замрзавања ситуације на линији борбеног контакта до питања финансијске надокнаде и репарација од Русије за обнову Украјине. Са одбијањем захтева Москве да Украјина буде неутрална и да се њена војна сила сведе у строго утврђене параметаре.

           Документ је урађен на веома високом нивоу, што указује да на њему нису радиле само украјинске дипломате. Видљива је рука дипломата западне (могло би се и прецизније рећи: америчке) школе.

           О томе сведочи логички конструисан низ акција, који се, након детаљнијег испитивања, испоставља као класична америчка технологија „сужавања коридора уступака“. Једном када се нађе у том „коридору“, преговарачки партнер је приморан да стално жртвује једну или другу позицију да би наставио дијалог.

           Механизам за обнављање санкција, који је Кијев уградио у мапу пута, генерално је класичан амерички механизам политичке уцене током преговора, па чак и након њиховог завршетка.

           С друге стране, документ је занимљив по томе што не само да садржи све главне захтеве Кијева, већ и враћа процес преговора на моменат појаве озлоглашеног „ултиматума Рубија-Јермака“ о тренутном замрзавању сукоба од средине марта 2025. године, који је био резултат састанка украјинске и америчке делегације у Џеди.

           Тада је Кијев успео да наведе Марка Рубија да у потпуности прихвати његову логику држања у сукобу.

           Једноставно је немогуће у том документу пронаћи наговештај спремности Кијева на уступке.

           По форми, то нису предлози за даљу дискусију, већ веома јасно формулисан ултиматум. Чак и јаснији него што је био са мартовским „меморандумом-ултиматумом Рубио-Јермак“.

           Да ли је Кијев очекивао да ће мапа пута, коју је понудио Русији, бити разматрана и, штавише, спроведена? На први поглед, не.

           Очигледна синхронизација објављивања меморандума и низа напада на различите објекте руске војне и цивилне инфраструктуре, говори у прилог хипотези да се документ појавио само да би био одбијен.

           Али, ево три околности које донекле мењају слику.

           Прво. Кијевски приступ би могао имати перспективу само ако би Вашингтон, као у марту 2025. године, у потпуности стао на страну Украјине. Додуше, Кијев је вероватно добио таква уверавања од одређених кругова у Вашингтону.

           Кад би се ​​то у пракси десило, поставило би се питање: како онда да се односимо према изјавама представника Вашингтона, Марка Рубија и посебно Стива Виткофа, о спремности САД за конструктиван дијалог са Москвом?

Због украјинске диверзије сишао

је са шина воз Москва-Климов

           Дезавуисање њихових изјава поткопало би поверење у САД у питањима која далеко превазилазе сукоб у Украјини.

           Значајно је зато што је Рубио изразио саучешће Лаврову у вези са железничком несрећом у Брјанској области.

           Вашингтон је покушао да се тако бар минимално дистанцира од поступака својих украјинских колега. То указује на то да је део Трамповог тима задржао здрав разум.

           Кијев је намерно кренуо на провокацију да политички утиче на Трампов тим који се више не сматра главним савезником Кијева. А постоје и гласине о наводној прелиминарној координацији удара на руске стратешке нуклеарне снаге са Белом кућом.

           Иако ризикујем, сматрам да је ово била провокација хунте Зеленски-Јермак против Трампа.

           Приступ формулисан у украјинском меморандуму очигледно је срачунат на релативно брзо - можда чак и прећутно - укључивање европских земаља НАТО-а у преговоре на начин добар за Кијев (што је директно наведено у меморандуму), које би, преузеле контролу над поштовањем прекида ватре.

           Украјина и Русија, по тој замисли, треба да „позову“ међународну заједницу (читај: „коалицију вољних“ предвођену Француском, Великом Британијом, Немачком и Пољском) да осигурају „трајни мир“.

           Сагласност да се ова тачка меморандума разматра чак и одвојено од документа у целини значила би „у следећем кораку“ политичку легализацију страног војног присуства у Украјини.

           У меморандуму се отворено наводи да Кијев треба да има потпуну слободу „да распореди трупе пријатељских страних држава на територији Украјине“.

           У овој фази има смисла објавити такав меморандум само ако су Кијев и они који стоје иза „мировног плана“ спремни за даљу ескалацију сукоба, укључујући и у терористичком духу.

           Чини се да Кијев покушава да игра много комплекснију политичку игру од пуког провоцирања Москве да одбије преговоре.

            Кијев покушава да се врати озлоглашеном „плану Зеленског“ из времена владавине „колективног Бајдена“. Стога настоји да разводни улогу Сједињених Држава као посредника у преговорима укључивањем европских савезника. Али, општи правац ове игре је сасвим јасан: ескалација сукоба око Украјине, ометање било каквих мировних иницијатива. А идеално, директан војни сукоб између Русије и Сједињених Држава.