Била православни комонвелт

Само је манастир Ставроникита основан под влашћу Турака

Пише: Милослав Рајковић

 

о Византијски цар се није уплитао у послове монаха, сем ако су то они неким поводом изричито захтевали. Једино је додиром руке потврђивао избор новог прота, кога су сами Светогорци бирали, као и избор игумана Велике лавре

о  Света Гора је под византијским царевима била „Визнатија у малом“, нека врста православног комонвелта

о ... Да „не би нека жена, преобукавши се у евнуха или малолетника, представљајући се као мушкарац, ушла у манастир“

о  Света Гора је кроз читаву своју историју, од древне катедре стараца до данас важеће Уставне повеље (1924), имала 15 типика (устава, статута)

о Света Гора никада није имала међународни субјективитет, али је често била „предмет интереса субјеката међународног права“, а њен данашњи међународноправни положај одређен је чланством Републике Грчке у Европској унији

 

        ВИЗАНТИЈСКА ера - Типик цара Јована Цимискија: Цар Јован Цимискије први је византијски владара који је Гору Атонску признао као независну монашку државу, уставним актом 972. године, који је потписало 55 угледних стараца – игумана (47) и монаха. Сем о Атанасију, старешини Велике лавре, Козми, игуману м. Теоктиста, Христодулу, игуману прота и Николи калиграфу, о осталим  потписницима се ништа не зна, чак ни имена њихових манастира.

         У текстовима старијим од 1000. године помињу се манастири: Акиндин, Амалфићански, Свети Андреј, Свети апостоли, Аркос, Хаџијованов, Ватопед, Вериот, Гиревтис, Свети Димитрије, Есфигмен, Зиг, Зограф, Свети Илија, Теодосије, Теоктист, Ивирон, Калиграф, Каликас, Камилавка, Каспак, Кацарис, Лутраки, Моноксилит, Неакит, Никодим, Свети Никола, Ксенофонт, Ксирокастро, Свети Пантелејмон, Свети Павле, Пафлагон, Питара, Птера, Равда, Сикел, Стровилеја, Сотир (Спасов манастир) Трогалас, Факин, Фалакрос, Филаделф, Халд, Ханас, Хиландар (Хеландар), Хромитиса.

         Данас су живи: Ватопед, Ивирон, Есфигмен, Зограф, Ксенофонт, Хиландар, Свети Павле и Свети Пантелејмон. Моноксилит је само пристаниште, између некадашњег руског скита Тиваида и хиландарске келије у Великој Јовањици, где је арсана Хиландара на западној обали. Хрумица има статус метоха м. Св. Пантелејмона са плантажама винове лозе и великом руском црквом, чија се торањ за ведрих дана може видети и с главног трга у Урануполису. Некада је била посед Хиландара. Садашњи Хиландарци не знају када је и како прешла у Пантелејмоново власништво.

         И ПОД СРПСКОМ ВЛАШЋУ

         Типик цара Јована Цимискија у највећој мери „кодификује и озваничава“ обичаје који су већ постојали на Гори и временом задобили облик закона. Овај устав означава и крај једне епохе у монаштву Свете Горе, а настале промене су увод у нову еру, која се у пуном смислу назива византијском и која је трајала више од четири стотине година. За то време монашка заједница је кратко била под суверенитетом франачког краља Солуна (1204- 1222) и епирског владара Теодора Дуке (1222-1226), бугарским утицајем крајем XIII века и српском влашћу (1345 -1371), управом султана Мурата I (1387 – 1203) до коначног пада под османски иго између септембра 1423. и августа 1424. године.

         Византијски цар се није уплитао у послове монаха, сем ако су то они неким поводом изричито захтевали. Једино је додиром руке потврђивао избор новог прота, кога су сами Светогорци бирали, као и избор игумана Велике лавре. У овом раздобљу, монашка заједница је и у црквеном смислу уживала поптуну самосталност, чак и у односу на цариградског патријарха.

         Цимискијев типик звани “Трагос” (писана на јарећој кожи) чува се у архиву Свештене општине у Кареји. То је најстарији сачувани документ са потписом једног византијског владара, али и најстарији демократски устав на свету. Садржи 28 чланова. Слободан превод Атанасијевог типика доноси на чешки Сава Хиландарац у својој књизи о Светој Гори а Ђура М. Динић, професор Прве београдске гимназије, са чешког на српски (Света Гора, Београд 1898; друго факсимил издање Пожаревац 1989). Савремени превод овог типика читалац може наћи у српском издању књиге Атанасија Ангелопулоса, професора Теолошког факултета у Солуну, Монашка заједница Свете Горе (Хиландар, 1997: 64-71).

         БЕЗ ГОЛОБРАДИХ И ЕВНУХА

         Типиком Константина IX Мoномаха, септембра 6554 (1045) године, по византијском рачунању, први пут је озваничен назив Света Гора, који се помиње и у Атанасијевим правилима, док састављач Цимискијевог типика, његов изасланик Јефтимије Студит, користи израз Гора. Мономахов типик је потписао 31 калуђер, најпре прот, а затим игумани Велике лавре, Ватопеда и Ивирона, и ова три манастира су истог ранага и данас. Овај устав има 15 чланова, а његове одредбе се углавном тичу управе и очувања установљеног поретка.

         Најзначајнија новина је забрана хиротоније старих особа и постриг голобрадих и евнуха, као и трговине у Карејској лаври, седишту прота и савета стараца. Исто тако истиче и преимућство појединих манастира, које назива „моћнијим“, а када је у питању почаст, игумани Лавре, Ватопеда и Ивирона добили су право да на сабор долазе у пратњи више монаха него прот.

         Света Гора је кроз читаву своју историју, од древне катедре стараца до данас важеће Уставне повеље (1924), имала 15 типика (устава, статута), колико их је побројао Ангелопулос. Хрисовуље Андроника II из 1312. године и Манојла II Палеолога из 1406, и ферман султана Селима I из 1517. године последње су исправе општег карактера које су издали световни  владари. Остале статуте и сингилије од значаја за читаву светогорску заједницу доносили су цариградски патријарси: Филотеј (1368), Антоније (1394), Јеремија II (1574), Гаврило IV (1781 и 1783), Гаврило V (1810).

         ПРВИ ПУТ ПОД ПАТРИЈАРСИМА

         Андрониковом хрисовуљом протос је поново постао неоспорни владар Свете Горе, кога потврђује цариградски патријарх, а не више, као до тада, цар. Света Гора је први пут потпала под духовну власт Цариградске патријаршије а сви њени манастири постали су ставропигијски.
   
         Манојлова златопечатна повеља приви пут признаје поред киновијског и идиортимијски (скитски, индивидуални) начин монашког живота као „последицу исихастичког покрета“ и индиректно забрањује улазак жена на Свету Гору.

         У члану XIII, који забрањује улазак евнуха и голобрадих на Гору, каже се да се то чини да „не би нека жена, преобукавши се у евнуха или малолетника, представљајући се као мушкарац, ушла у манастир“ (Papachryssantou, Actes du Protaton, no 13, 1. 71-72, Paris 1975) Овај типик званично забрањује и узгој женки животиња (исто, 1.72-74, члан XIV), што се као предање сачувало до данас.

         Ферман Селима I има значај у томе што овим актом султан одређује да својину монаха може наследити само манастир, а не световна лица, била она хришћани или муслимани, чиме је потврдио манастирску самоуправу.

         МУРАТУ СЕ ПОКЛОНИЛИ У ЈЕДРЕНУ

         Под османском влашћу – Света Гора је под влашћу турских султана била од године 1424. до 1912. Истраживачи су до сада потчињавање Светогораца османском суверенитету везивали за пад Солуна 1430. Према једној краткој хроници сачуваној у манастиру Ватопеду, која је недавно откривена, Света Гора је други пут признала власт Османлија 6932. по византијском рачунању, то јест шест година раније (Фотић, Друга казивања, 1997:113).

         Поклонивши се султану Мурату II у Једрену, Светогорци су сачували своју самоуправу. Султан им је допустио и да задрже своје метохе, уз плаћање годишњег данка. Неистражено је питање да ли је на овакав султанов став према Светогорцима утицала његова жена Мара Бранковић, хришћанка, која ће после смрти свог супруга много помагати Свету Гору?

         Света Гора је под византијским царевима била „Визнатија у малом“, нека врста православног комонвелта. Њени монаси су потицали из византијског друштва и многих других народа који су живели у земљама дуж граница Византије. У овом раздобљу је формирана њена самоуправна организација и устаљен број манастира. Само ће манастир Ставроникита бити основан под влашћу Турака.

         ТЕШКИ ОСМАНСКИ ВЕКОВИ

         Султани, међутим, нису наступали као „наследници“ византијских царева. „Док су цареви били заштитници, који су само давали, а са Свете Горе никада ништа, осим благослова, нису односили, султани су били порезници и пљачкаши, који су само узимали да никада ништа заузварт не дају“, најтачније је означио карактер два суверенитета Панајотис Христу.

         Векови под османском влашћу били су за светогорске манастире време најтежих искушења, економског посртања, слабљења установе прота, превласти идиоритмијског над општежитељним животом. Неки у тој превласти виде прилагођавање економским условима опстанка у турском систему. Ово је време и стварања многих скитова и келија, који су били и својеврстан израз „отпора идоритмији“ и одступању од изворних монашких начела.

         Ватопед је половином XVIII века, 1749, оснивањем високе школе зване „Атонијада“, којом је управљао Евгеније Вулгарис, отворио врата европској филозофији просветитетљства. У школи се поред латинских и грчких класика проучавају и западноевропски филозофи – Лок, Лајбниц, Волф и други. Врло брзо пропадање школе указује да Света Гора није била  баш плодно тле за семе европског рационализма. У вези са овом образовном установом у Великој лаври се оснива штампарија.

         Много су трајнији траг на духовном и интелектуалном пољу оставили учени Максим Триволис, Максим Грк (1472-1556), просветитељ Руса, затим грчки национални апостоли Пахомије Русано и Козма Етолски, Агапије Ландос (дела: Нови рај и Избор) и Кесарије Дапонтис (Хронографија, Врт благодати), Пајсије Хиландарац, који је својом историјом пробудио националну свест Бугара, велики руски подвижник Пајсије Величковски.

         МУКЕ ЗБОГ ГРЧКОГ УСТАНКА

         Најзначајнији представници светогорске теолошке духовности овог периода су Макарије Нотарас (дело Добротољубље свештених трезвоумника је издао у Венецији 1792), Никодим Светогорац (писац дела: Пидалион, Духовне вежбе и Невидљива борба), Теодорит Есфигменски, први писац једне историје Свете Горе, Атанасије Пароски, састављач Зборника божанских догмата вере.

         Грчки устанак 1821. донео је Светој Гори нове велике недаће јер су монаси ватрено подржавали ослобођење. Такав њихов однос према устаницима изазвао је тешке репресалије турских власти и завођење специјалног режима који је потрајао читаву деценију. Многи калуђери су морали да беже са Атона, манастири су опљачкани а уметничке ризнице девастиране, од рукописа до којих су успели да дођу турски војници су правили фишеке за барут или ложили ватру (о чему и данас сведоче тамне од чађи фреске на зидовима трпезарије у Есфигемену).

         Грчки суверинитет - Застава коју је једна ескадра грчке флоте истакла у луци Дафни 2. новембра 1912. само је значила почетак једног прелазног стања, монаси и искушеници наставили су да носе „своја османска држављанства“.

         Русија је настојала да се Света Гора стави под њену врховну заштиту и да у њеној управи буду заступљени сви православни народи, док су амбасадори Великих сила одлучили да она има аутономију „независну и неутралну у односу на све државе, укључујући и Грчку“.

          Први је Букурештански уговор од 28. јула/10. августа 1913. укључио Свету Гору у оквир грчке државе без икакве резерве. Међу носиоцима борбе да Света Гора постане суверени део грчке државе одлучно су били и хиландарски монаси. Управо на дужности светогорског прота 1913/1914. био је Хиландарац, проигуман Климент, Влах, рођен у Бесарабији. Христу у својој књизи нетачно наводи да је на дужности прота „био Србин“. Исти Климент (Климис, како стоји у Светачнику Хризостома Хиландарца) је пет година раније био старешина хиландарског метоха у Смирни.

          ОРИГИНАЛ ПРЕДАТ ГРЧКОМ КРАЉУ

          Према једном извештају Владимира Љотића, генералног конзула Краљевине Србије у Солуну, Министарству иностраних дела из фебруара 1908, у братству је био „са противницима“ српској ствари, на страни Бугара. Представници 19 манастира, без руског Св. Пантелејмона, упутили су 3. септембра 1913. председнику конференције амбасадора у Лондону меморандум о Светој Гори у коме траже да се она прикључи Грчкој, као једино праведно решење.

          Одлука о присаједињењу Свете Горе Грчкој донета је у протатској цркви 3. октобра исте године, где је присуствовало око хиљаду монаха и 19 чланова Протата. Оригинал одлуке предала је грчком краљу Константину делегација коју је предводио прот Климент Хиландарац.

          У одлуци се, између осталог, наводи да Сабор Свештене општине „енергично“ одбија  идеју о „интернационализацији“ Свете Горе или стављања „под заједничку заштиту“ и да ће свако решење „противно овој резолуцији наићи у својој примени на отпор праведне одбране Св. Горе“. Атина се у овој ствари „држала дискретно, због протеста са руске стране“. Ову резолуцију је и изазвао страх од руског утицаја, а нарочито страх да би у Светој Гори могао бити постављен „нарочити руски конзул“. Расплет овог питања, ипак, је одговарао и тежњама самих монаха и грчке државе.
 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари