Да је Хитлер победио СССР, можда би Немци бацили атомску бомбу на САД, а не обрнуто

ЛИБЕРАЛНЕ ПОДЛОСТИ, ИЛИ - ШТА ЈЕ ЦЕНА КОЈА СЕ СМЕ ПЛАТИТИ

ЗА „УВОЂЕЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ“

• Московски историчар Борис Соколов написао је: „Чак и кад би, претпоставимо, Немци заузели Москву, а рат морали да заврше Американци и Енглези 1945. нуклеарним бомбардовањем Немачке, не може се рећи да би то за Русију била катастрофа. Тада би се, вероватно, Совјетски Савез распао, а комунистички тоталитарни режим урушио. Изгубили бисмо мање људи у рату, а Русија би добила реалну шансу да уз подршку западних савезника већ после рата добије демократски режим“
• Али, нацистички план „Ост“ предвиђао је - поред истребљења Јевреја и Цигана -  и редукцију становништва „источних територија“ за 40%. То је око 50-60 милиона људи. Где су ту „мањи губици“?! А и укидање свих облика националне државности
• Ни са настајањем „демократског режима“ не би ишло све глатко. Како Соколов замишља тај исти „демократски режим“ у земљи која је практично остала без читаве интелигенције? Јер, тада је једина будућност - бити дивља колонија „демократских сила“ - победница? Зар је то прихватљива будућност за наше радикалне либерале?
• Страшно је што се све ово мора писати да би се уразумили они који се издају за браниоце либералне демократије. Али, тешко да постоје аргументи који би их натерали да се освесте. Овде се уздиже сенка великог Ф. И. Тјутчева: „Не, њих нећеш убедити. Што су либералнији, то су подлији. За њих је цивилизација фетиш. Али, њима је несхватљива њена идеја“

Пише: Јосиф ДИСКИН, политиколог, члан Друштвене коморе Русије

         ПОЈАВА опуса Бориса Соколова „Подметање Врховног“ на сајту „Грани“- и поред све подлости написаног - није ме на почетку забринула. Некако сам се надао да ће негодовање читалаца сајта брзо изазвати уклањање текста, извињење аутора или нешто слично. Али није, текст остаје, негодовања се не виде. Ситуација захтева анализу.

         Тај текст Соколова је - рецензија на телевизијску серију „Убити Стаљина“. Дакле, поводом ни прве ни последње тв-продукције. Али, у тексту постоји фрагмент због којега је,чини се, и написан:

         „А ако размислимо - шта би било лоше да су Немци заиста убили Стаљина? Па, био је злочинац формата Хитлера.

         Чак и кад би, претпоставимо, Немци заузели Москву, а рат морали да заврше Американци и Енглези 1945. нуклеарним бомбардовањем Немачке, не може се рећи да би то за Русију била катастрофа. Тада би се, вероватно, Совјетски Савез распао, а комунистички тоталитарни режим урушио. Изгубили бисмо мање људи у рату, а Русија би добила реалну шансу да уз подршку западних савезника већ после рата добије демократски режим“.

         Нема смисла дискутовати о реалности таквог сценарија. Питање је много озбиљније: са становишта аутора и читалаца сајта „Грани“, које није озлоједио овај одломак, колика је потенцијална цена којом се може платити за то да би се „добио демократски режим“.

         Социолози знају да присуство или одсуство реакција на текстове који дотичу веома значајне вредности пружа могућност за оцењивање вредносне основе одговарајуће групе или заједнице људи, у овом случају „језгра“ аудиторијума сајта Грани, као и заједнице људи који деле његове вредности.

         Према томе, вредносна мера сценарија Б. Соколова, коју је та заједница схватила као прихватљиву, омогућава доношење одређених закључака о систему вредности одговарајуће заједнице.

         Дакле, која је то могућа цена? Овде је потребно истаћи да је Борис Соколов сам одредио време радње свог сценарија - четири године.

         Четири године деловања плана „Ост“. Човек, који себе назива историчаром мора да зна суштину тог плана разрађеног у релевантном министарству Рајха под руководством рајхминистра А. Розенберга.

         План је састављен од фрагмената и преведен. Претпоставимо да Б. Соколову и онима који са њим саосећају изгледа прихватљиво, у складу с тим планом, истребљивање у „источним земљама“ свих Јевреја, Цигана и психички болесних. Вероватно ја, Јевреј, не треба да судим о компатибилности либералних вредности са окончањем холокауста, са страдањем свих мојих најближих. Једноставно, мене не би било. Претпоставимо да је то компатибилно и са представом „либерала“, које није узнемирио сценарио Б. Соколова.

         Али, план је такође предвиђао редукцију становништва „источних територија“ за 40%. То је око 50-60 милиона људи. Где су ту „мањи губици“.

         Треба се такође сетити да је план „Ост“ предвиђао укидање свих облика националне државности. Вероватно и ова чињеница уопште није важна за оне који се данас усавршавају у подсмевању већини руских грађана за које Русија није празна реч. Али, за очување руске државности плаћена је итекако висока цена. И пристанком великог Александра Невског на ропство Хорде и Мамајевим бојним поприштем када су се на обалама Ворскле били пукови које је подигао Сергеј Радоњешки. Скупом ценом је плаћено и одолевање Смутног времена. И све ово није ништа?

         Пре пола века морално правило било је негодовање против става Маоа који је сматрао да се ради тријумфа комунизма треба помирити са страдањем половине човечанства. Зар помисао о могућим незамисливим страдањима руске интелигенције и о смрти од глади милиона људи (ко би их хранио те четири године) није натерала ни аутора ни читаоце опуса да се тргну? Зар се ради успостављања „демократског режима“ може допустити помисао о, макар и, привременом тријумфу мизантропског плана „Ост“, о страдању десетина милиона људи?

         Не ради се само о бездушним калкулацијама губитака. План „Ост“ је подразумевао укидање свих облика образовања више од четири разреда. Укидање науке, културе, образовања - хоризонта културе формираног током више од два века.

         Русија је током векова подносила огромне жртве ради националне државности и националне културе. То је јасно разумела, на пример, Ана Андрејевна Ахматова: „Ми знамо и шта је на теразијама и шта се дешава данас“.

         Спасавање „велике руске речи“ и велике културе, духовни горостаси видели су као цену вредну људских губитака. Извођење „Херојске симфоније“ Д. Шостаковича у  залеђеном ратном Лењинграду није било мањи подвиг од његове одбране у рововима.

         Шта, и то се може храбро бацити на олтар тријумфа „демократског режима“?  

         Па и са настајањем „демократског режима“ не иде све глатко. Како Б. Соколов замишља тај исти „демократски режим“ у земљи која је практично остала без читаве интелигенције? Јер, тада је једина будућност - бити дивља колонија „демократских сила“ - победница? Зар је то прихватљива будућност за наше радикалне либерале?

         Аха, то би био тај, још и „демократски режим“. Они који желе могу да се распитају о искуству многих афричких земаља у којима слаба културна основа предодређује деформације демократских оријентација.

         Страшно је што се све ово мора писати да би се уразумили они који се издају за браниоце либералне демократије. Али, тешко да постоје аргументи који би их натерали да се освесте. Овде се уздиже сенка великог Ф. И. Тјутчева: „Не, њих нећеш убедити. Што су либералнији, то су подлији. За њих је цивилизација фетиш. Али, њима је несхватљива њена идеја“.

         Ипак, чак и ако су сви ови аргументи ништа за присталице „демократског режима“ по сваку цену, онда морам да их растужим. Како кажу шахисти, сценарио који је предложио Б. Соколов има „рупу“. Да је Хитлер нас победио, онда Американци и Енглези не би завршили рат нуклеарним бомбардовањем Немачке.

         Подлост се често граничи с незнањем.

         Они који су упућени у историју немачког пројекта уранијума знају да је Немачка дуго претицала савезнике. Белгијски уран прерађен у „ИГ Фарбениндустри“ у метал створио је добре залихе. Одсуство жеље код Хитлера да у условима тешког рата финансира сумњиве пројекте, грешка или саботажа приликом одређивања коефицијента одбијања електрона угљеником и подвиг норвешких диверзаната (Тор Хејердал био је један од њих) који су дигли у ваздух фабрику за производњу тешке воде, одложили су напредовање Немаца према тој бомби.

         Тешко да би се све то десило при потпуној доминацији Хитлера у Европи и могућности да се мирно припрема за нове битке.

         А савезници су имали потпуно другачије бриге. Сусрет Немаца и Јапанаца на Уралу, продор оклопних јединица преко Ирана према Индији и сусрет са          Јапанцима у Бурми, много би променили ток рата. Тешко је замислити колико би истрајао британски булдог у таквом току догађаја. И не зна се зато ко би кога бомбардовао 1945. године!

         Ипак, чак и ако се прихвати сценарио Б. Соколова, онда треба знати да су бомбардовања Немачке од стране савезника била много страшнија од Хирошиме и нису утицала на спремност нациста да се туку. Тако се будућност „демократског режима“ у најбољем случају одлаже до средине 50-их година, ако и кад Америка прикупи нуклеарни арсенал способан да победи Евроазију уједињених нациста.

         То је још много година деловања плана „Ост“ са потпуно јасном будућношћу за нашу Отаџбину.

         Према томе, Совјетски Савез је свакако скупом ценом спасио свет од црне куге, од краха историјске судбине наше Отаџбине.

         Зашто све ово треба анализирати? Данас су очигледни активни идеолошки покушаји да се промени код наше историјске свести. Ко је контролише - тај има много шанси за идеолошку доминацију, а као резултат тога, и за политичку доминацију.  Није случајно да се тако жестоко боре против новог уџбеника руске историје.

         У вези с тим, важно је да се покаже са којих се вредносних позиција изводи напад. Каква су његова етичка (немам снаге да напишем „морална“) утемељења. У таквом рату су сва средства добра, чак и прећутно оправдање могућности за тотално разарање рођене (или, ипак, не рођене?) земље.

         Морам да откривам шта је скривено иза више пута поновљене премисе прихватљивости пораза наше Отаџбине у Великом Отаџбинском рату. Желим да дозовем, чак и оне којима се уопште не свиђа актуелна власт. Да их подсетим на познату формулацију: „Нишанили су у комунизам, а погодили у Русију“.

         Зар је потребно да опет „до темеља“ рушимо наш заједнички дом? „Нови свет“ који ће бити изграђен „после“ тешко да ће бити по укусу чак и већине наших „либерала“. То гарантује лекција с краја 80-их и 90-их година.

         За оне за које Русија, ипак, није празна реч, и то је разлог да постојећи дом поправљају сви заједно. То је тешко, често веома непријатно, али мора се имати јасна представа реалних а не измишљених алтернатива.

         Чак се ни ради ружичасте будућности не сме кокетирати с подлошћу.

         Превела Ксенија Трајковић