„Дошло је време да ми, Руси, поставимо међе између себе и Запада и да правимо свој свет“

НИЈЕ ДОВОЉНО БИТИ ГЛАВНИ ПРОТИВНИК ГЛОБАЛИСТИЧКОГ ПРОЈЕКТА

КОЈИ ПРОМОВИШЕ АНГЛОСАКСОНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

• Схватили смо да нисмо ни Запад ни Исток, али се још нисмо поставили у центар свог погледа на свет. Још увек нисмо изградили свој - рускоцентрични модел 
• Зато сада морамо да направимо свој геополитички избор: да разумемо да је постављање међа између нас и Запада неминовно и болно, а што је најважније - да ће се то одигравати прилично брзо
• Русија не напушта САД, али не иде према Кини, она не мења Европу за Азију. Одсад ћемо градити свој поредак, своју економију и своју културу
• Јер, ако се наш цивилизацијски поредак буде градио на принципима потрошачког и хедонистичког капитализма који проповедају англосаксонци, то ће значити да претендујемо да постанемо самостални центар моћи, али у оквиру њиховог глобалног пројекта. То јест, наставићемо да играмо туђу игру у којој неће бити места ни нашој самосталности ни нашој суштини

Пише: Петар АКОПОВ, Москва

          РУСИЈА је данас слабија од Запада - и на војном и на економском плану. Зато не чуди што Запад долази у искушење да изолује Русију, надајући се да ће путем притиска издејствовати да она одустане од своје самосталности и да се врати у подређени геополитички положај.

          То уопште не чуди. Запад је историјски Русију увек доживљавао као противника и претњу - њу је требало обуздавати и онда када је била снажна и чинити све да буде потчињена (или чак уништена - као 1941. године) када је била слаба.  

          Ми живимо у доба када земља прелази из стања слабости у самосталност - тако да је реакција Запада потпуно нормална. У историји смо више пута пролазили кроз овакве периоде. И можда је коначно дошло време да прекинемо да се изненађујемо и да се  вратимо рускоцентричном доживљају света који је једини у стању да обезбеди велику будућност наше цивилизације.  

          У свету нема баш много цивилизацијских пројеката. То су кинески, исламски и атлантски. Све их обједињује један заједнички квалитет: сви су уверени да су центар света. И да све се врти око њих.

          То је максимално прецизно изражено код Кинеза који своју земљу зову Централном империјом Испод Неба. Све остале земље и народи су варвари и да на њих дејствују снага и благодат (Де) који исходе од кинеског императора јер се све налази у орбити и под утицајем Кине.
 
          За муслимане је Мека центар света, а главна џамија је обнова Калифата (који треба да постане светски Калифат).

          А о атлантској цивилизацији и њеној апсолутној уверености у своју месијанску улогу да цивилизује остатак човечанства и о њеном шовинизаму, не треба ни говорити - англосаксонци су то мислили и пре Хитлера (који је био само ученик њихове расистичке теорије). А све то мисле и данас, само што су се маскирали и скривају иза фасаде „универзалних вредности“.

          А шта је са нама?

          Руска православна цивилизација се увек сматрала самодовољном. Она није имала жељу да у своју веру преводи друге народе (као што су то чинили католици и муслимани) и да своје искуство шири на туђе земље.

          Ширећи се на исток и југ, Руси су потчинили многе народе, али нису сламали њихов поредак и религију.

          Када смо створили највећу државу на свету, пре сто година, прешли смо на нашу месијанску идеју - комунизам. Али, жеља да се боримо за правду у планетарним размерама није била маскирана експанзионизмом - Русија није морала нигде да се шири, максимална „корист“ од комунистичке идеје коју смо ширили читавим светом била је безбедност наших граница (преко пријатељских режима) и могућност да одговарамо на притисак свог вечног противника - Запада - на свим пољима светске шаховске табле.

          Када смо одустали од комунизма, нисмо се вратили рускоцентричном мишљењу, већ поклоништву свему што је страно и тако смо дошли под утицај европоцентричне слике света.

          Шта нас је омело да одмах пронађемо сопствени поглед на свет и себе?

          Све је почело још у XVIII веку. И све се може објаснити тргањем из националних корена дела елите и њеним западњаштвом. Управо су ови људи у касном совјетском периоду дошли на власт. Њих нису привукле само западна култура и економија, нити само тамошњи начин живота - они су мислили да је све оно што је добро за Европу добро и за Русију. Сматрали су да су изгубљено «колено израиљево“ - да су део европске цивилизације. 

          Цена те заблуде постао је либерални експеримент са мењањем руског националног кода и нашег начина живота. Али, ми смо упркос томе опстали, преживели и сачували самопоштовање - и сада смо се нашли у ситуацији у којој смо се коначно уверили да не можемо даље гледати на свет кроз призму западноцентризма, али се још увек нисмо до краја освестили и обновили сопствени код и принципе.

          Јер, иако смо схватили да нисмо ни Запад ни Исток, нисмо се поставили у центар свог погледа на свет. Још увек нисмо изградили рускоцентрични модел. 

          Зато сада морамо да направимо свој геополитички избор: да разумемо да је постављање међа између нас и Запада неминовно и болно, а што је најважније - да ће се то одигравати прилично брзо.

          Зато морамо створити свој лик у свету: представити се онаквима каквима желимо да нас доживе други народи и цивилизације.

          Да ли главне противнике глобалистичког пројекта који промовише англосаксонска цивилизација?

          Да ли као поборнике очувања разноликости света, мултиполарног развоја и подршке процесима формирања великих цивилизацијских блокова?

          Ни једно ни друго није лоше, али је то потпуно недовољно. Треба да разумемо за шта смо, а не против чега смо.

          Ако се наш цивилизацијски поредак буде градио на принципима потрошачког и хедонистичког капитализма који проповедају англосаксонци, то ће значити да претендујемо да постанемо самостални центар моћи, али у оквиру њиховог глобалног пројекта. То јест, наставићемо да играмо туђу игру у којој неће бити места ни нашој самосталности ни нашој суштини. 

          Међутим, нашу цивилизацију одликује - тежња за правдом, заједничким благостањем, истином и благодаћу. То јест, не одређује људски закон добро и лоше, већ компас који је Творац у нас уградио и који нам непогрешиво указује пут истине.

          Теже је живети тако него на основу договора између људи који је написан као упутство за слепе и глуве. Али, то је једини пут који руског човека води спасењу.

          Неуспех комунистичког пројекта (умногоме изазван меркантилношћу његове идеологије) није уништио тежњу Руса ка заједничким стварима и њихову свест да је духовно изнад материјалног. Управо то је одредило крах западњачког либералног експеримента у Русији. А актуелно окретање од материјалистичког Запада ка сопственом стваралаштву. 

          Русија не напушта САД и не иде према Кини, она не мења Европу за Азију. Одсад ћемо градити свој поредак, своју економију и своју културу. Истина, уследиће озбиљни заокрет од Запада према Истоку, али ту нема ништа изненађујуће.

          Русија се налази на северу и североистоку Евроазије, у нашој историји смењивали су се периоди - од наших тешњих веза са Истоком до оних са Западом. Од XIII до XV века били смо више везани за Исток, а од XVIII до XX века за Запад.

          Одсад ћемо морати исправљати кривине које су настале током последњих векова - и окретати се Истоку.

          Владимир Путин није у децембру прошле године био први који је рекао да је неопходно да Русија заузме источни и пацифички вектор развоја - о томе је говорио и размишљао још император Николај Други, пре више до сто година. За то време урадили смо велики посао утолико што смо пребацили центар развоја наше цивилизације у Сибир и на Далеки Исток.

          Међутим, принципијелни заокрет почиње тек сада и то пред нашим очима. Обзиром да смо се отргли од САД и Запада, а не бацамо се у загрљај Кини - ми једноставно треба да наставимо да тежиште наше државе пребацујемо на тај огромни и неосвојени део, чији нам развој обезбеђује нови и космички продор у живот руске цивилизације.

          Ускоро ће космодром Восточни и Руско острво бити симболи наше нове епохе. 

          Превео: Горан ШИМПРАГА