Хоће ли Николић у децембру понудити Путину више од маказа за пресецање врпце?

У СОЧИЈУ НИСУ ВИЂЕНИ НИ „ПРОБОЈ“ НИ „АПСОЛУТНО НОВА СТРАНИЦА У БИЛАТЕРАЛНИМ ОДНОСИМА“, О КОЈИМА ЈЕ ГОВОРИО ПРЕДСЕДНИК СРБИЈЕ

Сусрет два председника у Сочију

  • Ствари на Балкану стоје лоше. Пред Грчком, Бугарском, Румунијом и новопеченим чланом ЕУ - Хрватском, реална је перспектива да постану полуколоније, сировинске базе, тржиште за туђу робу.  За Балкан је једини начин да не падне у ропство ужег круга држава ЕУ - „старог Старог Света“ - учвршћивање политичких и, пре свега, економских веза са Русијом и Кином и са економијама Југоисточне Азије и Латинске Америке које се буде 
  • Позирање поред председника Русије, које није праћено никаквим конкретним споразумима, неће дуго одржавати репутацију Николића на потребном нивоу. Поврх свега, ако је досад евентуалне неспоразуме између лидера двеју држава било могуће отклонити ангажманом озбиљно интегрисаног у српски политички живот Александра Конузина, после његовог одласка из Београда то ће бити много теже... 
  • Ипак, критикујући недостатак реалног „пуњења“ у руској политици Томислава Николића, ни на који начин не доводимо у сумњу исправност курса новог српског руководства ка зближавању са Русијом. Гледано у целини, председнику Србије Томиславу Николићу можемо честитати на томе што се, макар и не сасвим сигурно, можда и не сасвим свесно, ипак креће у добром правцу

Аутор: Никита В. БОНДАРЕВ

Магистар историјских наука, старији научни сарадник катедре за евроатлантска истраживања РИСИ (Руског института за стратешка истраживања) 

        ПРЕДСЕДНИК Србије Томислав Николић састао се 11. септембра 2012. са руским председником Владимиром Путином у владиној резиденцији на обали Црног мора „Бочаров ручеј“.

       Резимирајући сусрет који је трајао четрдесетак минута, српски председник је изјавио да он „отвара апсолутно нову страницу у српско-руским односима, било да је реч о културној, верској или економској сарадњи“. Схватајући битност овог сусрета за дијалог двеју држава, упркос томе, не можемо да се сложимо са тако оптимистичном оценом.

       Практично, резултат преговора је, упркос ентузијазму Николића, једнак нули...  

       Обе стране у преговорима биле су, што се каже, „наоружане до зуба“. Руску страну, сем Путина, представљали су шеф МИП Сергеј Лавров, министар за енергетику Александр Новак, саветник председника за спољну политику Јуриј Ушаков и специјални представник председника за везу са дијаспором Александр Бабков. Николића су пратили министар спољних послова Србије Иван Мркић и министар природних ресурса Милан Бачевић, као и консултанти, саветници и представници српског бизниса.

       Према саставу учесника, преговори се - за разлику од претходног сусрета Путина и Николића, до којег је дошло на маргинама конгреса Јединствене Русије пре четири месеца - могу сматрати репрезентативним. Утолико је тужније, што на овим преговорима није био постигнут ниједан практични договор.

       Путин је, на почетку сусрета, истакао позитивну динамику робне размене између Русије и Србије прошле године и на благо опадање у текућој години, што је Николић објаснио „објективним потешкоћама у српској економији и одржавањем избора“.

       Руски председник је констатовао да су руске компаније „Лукоил“ и „Газпромњефт“ највећи порески обвезници у Србији и да активно учествују у српској економији, а Николић је уверио свог руског колегу да ће тако бити и убудуће.

       Са своје стране, Николић се захвалио Путину за активно учешће Русије у обележавању стогодишњице српске авијације у Београду, а такође и за ангажовање авиона руског Министарства за ванредне ситуације у гашењу шумских пожара. Николић је такође саопштио руском председнику да су консултације представника руског и српског министарства одбране уочи сусрета два председника биле успешне, да су стране у преговорима израдиле заједнички програм активности, њихову „мапу пута“.

       У закључку је председник Србије изјавио: „Очекујем почетак радова на изградњи Јужног тока кроз територију Србије. Представници Русије и Србије сматрају да би то могло да се догоди почетком децембра, а пошто они немају храбрости, замолили су мене да Вас позовем да присутствујете отварањају тих радова. Молим Вас да дођете на отварање изградње Јужног тока“.

       На позив да учествује у пресецању врпце, Владимир Путин је, како преносе руски и српски медији, потврдно климнуо главом.   

       Исти сет проблема и исти садржај достигнућа били су представљени на финалном брифингу. Николић је, по обичају, споменуо „историјску“ љубав српског народа према Русији и рекао да сам осећа „огромну подршку“ свих представника руске власти са којима је имао прилике да разговара. Путин је истакао велики значај Србије за транзит руске нафте и гаса у Европу као и културну и верску блискост двеју земаља.

       Након тога је неко од присутних новинара поставио руском председнику питање о антируским изјавама кандидата Републиканске партије за место председника САД - Ромнија, а Путин је са задовољством одступио од дневног реда, детаљно објаснивши свој однос према дотичном политичару.

       У вестима највећих међународних агенција објављена је само та Путинова изјава о Ромнију, понекад и без помињања сусрета руског и српског председника. То је разумљиво, јер осим Николићевог позива Путину да присутствује свечаном почетку изградње српског дела Јужног тока са прес-конференције практично и није имало шта да се пренесе. А при том се ни о роковима почетка грађевинских радова засад не може рећи ништа одређено.  

       Све у свему: нисмо видели ни „пробој“ ни „апсолутно нову страницу у билатералним односима“, о којима је говорио Николић. Ако ћемо сасвим отворено: овај сусрет није донео ништа ново и значајно, ништа принципијелно битно.

       За Николића је овај сусрет био битан као могућност да попуни свој портфолио званичним, сертификованим заједничким фотографијама са Путином. Руски председник је веома популаран на Балкану, чак је проценат Путинових симпатизера знатно већи од броја „русофила“ који су за тешњу сарадњу са Русијом. За Николића, који се позиционира као „први русофил Србије“, сам сусрет са Путином и медијски извештаји представљају угаони камен његове будуће политичке каријере. А да ли су у току преговора постигнути напредак и битни договори - то за њега у принципу није од суштинске важности...  

       Проблем Томислава Николића је у томе што он, генерално гледајући, нема шта да понуди руској страни као гаранцију пријатељства, поуздане политичке и економске лојалности.

       Претходни српски кабинет, који су формирали председник Борис Тадић и његова странка ДС, а који је био апсолутно прозападно оријентисан, није спречавао улазак руских инвестиција у Србију. Након што је „Газпромњефт“ купио компанију НИС - Нафтну индустрију Србије, у економији региона није остало крупних објеката за руска финансијска улагања.

       Неки сапутници Николића у политичкој борби, представници радикално-десничарских странака, за време предизборне трке много су говорили о неопходности реприватизације Србије. Након победе Николића ове приче су потпуно престале.  

       При чему се, у неким случајевима реприватизација кључних објеката за економију земље дешавала сама од себе, класични пример за то је - металуршки комбинат у Смедереву, који је у своје време купио концерн „US Steel“, али су га кроз три године Американци вратили влади Србије због тоталне, апсолутне нерентабилности.

       У српској штампи регуларно испливава информација о могућности куповине комбината од стране крупних међународних компанија, између осталих се спомиње и руска „Северстаљ“. Међутим, ова информација изгледа сумњиво јер комбинат огрезао у дуговима тешко да може да заинтересује руске инвесторе.

       Још један пример потенцијалног објекта за руске инвестиције је корпорација „Железнице Србије“.

       У „Бочаровом ручеју“ било је речи о могућности вишемилионских руских инвестиција у српску железницу, али ово питање се разматра већ много година и тешко да ће се у догледно време померити са мртве тачке. Генерално гледајући, реч је о реконструкцији такозваног „коридора 10“, односно железничке пруге Љубљана-Загреб-Београд, главне магистралне артерије социјалистичке Југославије. Ова магистрала, уз одређена улагања може да постане осовина читавог економског живота Западног Балкана, а њено гранање за Солун и друге луке на северу Грчке би обезбедило транзит робе у државе централне Европе које немају излаз на море.

Председник Србије на свечаном испраћају амбасадора РФ Александра Конузина

       Проблем је у томе да стабилно функционисање „коридора 10“ подразумева пуну сарадњу свих побројаних бивших југословенских република, а то је у овом тренутку мало вероватно.   

       У светлу не много плодних преговора Путина и Николића, нарочито интересовање изазивају саопштења о опозиву из Београда, због одласка у пензију, руског амбасадора Александра Конузина. На опроштајном пријему код амбасадора РФ, председник Србије је јавно признао да је Конузин пуно допринео његовој победи на изборима. И, то нису празне речи.

       Бивши амбсадор РФ у Србији отворено је подржавао конзервативне, антизападне снаге у српској политици и редовно је давао изјаве у медијима о „недостатку патриотизма“ код српске елите. Конузин је био међу десет најутицајнијих политичара Србије, њега су називали „Србином године“ а његови портрети су красили српске политичке часописе.

       Он је био „живи деманти“ пропагандне тезе српских либерала да су русофилске снаге у земљи толико маргиналне да их Русија не цени и не схвата озбиљно. Кад је Николић говорио да „осећа велику подршку свих представника руске власти, са којима разговара“, он је, разуме се, пре свега мислио на Конузина.  

       Данас је тешко рећи како ће тећи руско-српски дијалог након одласка из земље Александра Конузина.

       Много ће зависити од личности новог руског дипломатског представника у Србији. А Николић, очигледно, треба да поново размотри modus operandi својих преговора са руском страном.

       Позирање поред председника Русије, које није праћено никаквим конкретним споразумима, неће дуго одржавати репутацију Николића на потребном нивоу. Поврх свега, ако је досад евентуалне неспоразуме између лидера двеју држава било могуће отклонити ангажманом озбиљно интегрисаног у српски политички живот Александра Конузина, после његовог одласка из Београда то ће бити много теже...  

       При чему, критикујући недостатак реалног „пуњења“ у руској политици Томислава Николића, ни на који начин не доводимо у сумњу исправност курса новог српског руководства ка зближавању са Русијом.

       Ствари на Балкану стоје лоше, то је видљиво сваком посматрачу са стране.

       Грчка криза је нагризла ионако прилично проблематично јединство Европске уније. ЕУ буквално пуца и најбољи политички и економски умови Европе једини спас за њу виде у унутрашњој сaгрегацији, ограђивању „старе Европе“ од „нове Европе“.

       У крајњем случају, пред Грчком, Бугарском, Румунијом и новопеченим чланом ЕУ - Хрватском, реална је перспектива да постану полуколоније, сировинске базе, тржиште за туђу робу.  За Балкан је једини начин да не падне у ропство ужег круга држава ЕУ - „старог Старог Света“ - учвршћивање политичких и, пре свега, економских веза са Русијом и Кином и са економијама Југоисточне Азије и Латинске Америке које се буде.   

       Гледано у целини, председнику Србије Томиславу Николићу можемо честитати на томе што се, макар и не сасвим сигурно, можда и не сасвим свесно, ипак креће у добром правцу.

       Тим правцем се за балканске државе, у сфери енергетике, може назвати велика диверсификација енергетских токова, рад са различитим увозницима, излаз на нова експортна и реекспортна тржишта, вероватно већа разноврсност енергената (електроенергетика, угљоводоник), не изузимајући ни „зелену енергетику“, али свакако не као основни ослонац енергетске безбедности земље.

       Могуће је да ће Николић до децембра, за кад се планира посета Путина Србији (за сада само на нивоу усменог договора), бити у стању да руском колеги понуди не само маказе за пресецање врпце, већ и конкретан програм за даљи развој економске сарадње двеју земаља, пре свега у домену енергетике.

       Превела: Марија Петрова

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари