Нормандија показала да Обама није успео да изолује ни Путина ни Русију

ЗАПАДНИ МЕДИЈИ УОЧИ 70. ГОДИШЊИЦЕ „ДАНА Д” ЈЕДИНСТВЕНО ПРОГНОЗИРАЛИ „ИЗОЛАЦИЈУ”, А ТЕРЦИРАЛИ ИМ РУСКИ ЛИБЕРАЛИ

Владимир Путин и Франсоа Оланд

• Петог јуна француски председник вечерао је два пута. Први пут са Бараком Обамом у баскијском ресторану Le Shiberta, а други – у Јелисејском дворцу заједно са Владимиром Путином
• Сем Франсоа Оланда, са руским председником сусрели су се енглески премијер Дејвид Камерон и канцелар Немачке, Ангела Меркел. Каква је то изолација!
• Тим сусретима посебан тон дала је чињеница да су се уочи и током самита G-7, како је известио канадски лист  Globe and Mail, Обама и канадски премијер Стивен Харпер „иза затворених врата изјаснили против сусрета три европска лидера са Владимиром Путином
• „Најбоља битка је – она коју успемо да избегнемо” – сматрали су мајстори борбених вештина Истока. То што је Путин успео да одоли тежњи неких западних партнера ка заоштравању односа између Русије и Запада и конфронтацији – већ је победа

         Пише: Кирил БЕНЕДИКТОВ, писац и политиколог (Москва)

         НЕКОЛИКО дана пре 70. годишњице „Дана Д” (искрцавање савезника на обале Ла-Манша, 06. јуна 1944.) западни медији показивали су задивљујућу јединственост  у прогнозирању „изолације” у којој ће се наћи председник Русије по доласку у Француску.

         Лист The Wall Street Journal, например, писао је да ће председник Обама током предстојеће посете Европи почетком јуна позвати савезнике САД да следе чврсту политичку позицију у односу на Русију.

         Западним медијима су терцирали домаћи либерали, нестрпљиво очекујући „понижења” којима ће Путин неизоставно бити изложен када се нађе у Нормандији.

         „Нико од европских лидера неће комуницирати са „царем” који води агресивну политику у Украјини и који је заузео Крим” -  такве су им биле заједничке тврдње.

         Недељу дана пре годишњице, Барак Обама је пред питомцима академије Вест Поинт одржао говор достојан господара света.

         „Наша (тј. САД) способност да брзо формирамо јавно мнење, а такође и да га регулишемо, помогла нам је да у најкраћем року потпуно изолујемо Руску Федерацију” – рекао је поред осталог Обама.

         Критичари су се одмах грчевито ухватили за ту фразу будући да је управо тих дана ојачао и учврстио се стратешки савез Русије и Кине. Међутим, ако је изолација Русије била реторичко преувеличавање, онда је мало ко сумњао у способност Вашингтона да „изолује” председника Русије на свечаности у Нормандији и да му покаже да лидери слободног света не желе да комуницирају са диктатором и агресором.

         Како се показало, и било је – узалуд.

         Рецимо, случај са вечером. Петог јуна француски председник вечерао је два пута – први пут са Бараком Обамом у баскијском ресторану Le Shiberta, други пут – у Јелисејском дворцу заједно са Владимиром Путином.

         Иако у чланку посвећеном том догађају The Wall Street Journal пише да се „може претпоставити да је вечера у председничкој резиденцији у кулинарском смислу слабија од ресторана са једном звездом Michelin, то није више од покушаја да се у лошој игри постави добра мина. Свако ко је упознат са дипломатским протоколом, разуме да се неформална вечера у ресторану, макар и са највише звездица, не може упоредити са пријемом у резиденцији шефа државе.

         То што Обаму нису позвали у Јелисејски дворац говори нешто о угледу садашњег америчког лидера у очима његових европских колега (наглашавам да се не ради о односу према САД у целини, него управо према садашњем домаћину Беле куће).

         Једино на шта су се одважили Французи да „боцну” руског лидера јесте – уклоњен црвени тепих са парадног степеништа Јелисејског дворца по којем је неколико сати раније ишла енглеска краљица.

         Сем Франсоа Оланда, са руским председником сусрели су се енглески премијер Дејвид Камерон и канцелар Немачке, Ангела Меркел. Каква је то изолација!

         Тим сусретима посебан тон дала је чињеница да су се уочи и током самита G7, како је известио канадски лист  Globe and Mail, Обама и канадски премијер Стивен Харпер „иза затворених врата изјаснили против сусрета три европска лидера са Владимиром Путином. По мишљењу коментатора овог издања, приватни разговори у четири ока анулирају покушаје да се изолује руски председник”.

         Другим речима, европски политичари „учтиво су игнорисали” посебно мишљење америчких лидера. Штавише, Оланд се још и похвалио тиме што је успео да организује „неформални сусрет” Владимира Путина и свежеизабраног украјинског председника, Петра Порошенка. А већ после тога Обама није имао куд: агенција Reuters саопштила је да су амерички и руски председник „имали кратак састанак”.

         Наравно, можемо се и порадовати поводом очигледне неспособности вашингтонске администрације да реализује дипломатску изолацију руског лидера. Можемо се и присетити ратоборне реторике о санкцијама које су приморале Москву да одустане од планова „анексије” Новорусије. Није случајно што се управо The Wall Street Journal, који је пре недељу дана сликовито описивао Обамину одлучност, огласио чланком поводом годишњице „Дана Д” под насловом „Путин се бори за Нормандију”: ето вам изолација Русије после заузимања Крима.

         Ипак, вреди ли мерити се истом мером са оним ко је као пргави тинејџер надувао образе и претио да ће „показати”том „диктатору” и „агресору”, а кад је ствар дошла до краја - понео се наглашено мирољубиво и учтиво?

         На крају, не ради се о томе да се Западу очигледно демонстрира како се његова охола реторика разликује од конкретног чина. Неупоредиво је важнији задатак који се налази пред Русијом.

         Прекинути крвопролиће у Новорусији, довести за преговарачки сто представнике Кијева и лидере југоистока. Зауставити грађански рат који сваки дан односи десетине живота.

         Чини се да су први кораци у постизању тог циља учињени у Нормандији. У сваком случају, западна штампа већ пише о томе да је лед „најозбиљније кризе европске безбедности од завршетка хладног рата” почео да пуца. Преговори Путина са европским лидерима, који су одржани упркос жељи Беле куће, очигледна су пројекција тих пукотина које, надамо се, наговештавају брзи завршетак рата.

         „Најбоља битка је – она коју успемо да избегнемо” – сматрали су мајстори борбених вештина Истока. То што је Путин успео да одоли тежњи неких западних партнера ка заоштравању односа између Русије и Запада и конфронтацији – већ је победа. 

         Превела

         Ксенија Трајковић