Русима није потребна никаква „модернизација“ и „европеизација“

РУСИЈА НИКАДА НИЈЕ ТОЛИКО ЈАКА КОЛИКО СЕ ЊОЈ САМОЈ ЧИНИ,

АЛИ НИКАДА НИ ТОЛИКО СЛАБА КОЛИКО СЕ ДРУГИМА ЧИНИ...

„Москва Сити“

• Маштајмо мало уочи 2015. и замислимо да ће владајућа елита САД изненада схватити да јој нико никада није дао мандат да управља читавим светом. И да ће такав мандат онај ко га је по сопственој самовољи узео - раније или касније и изгубити
• Замислимо и да ће Европљанима досадити да буду политички вазали Вашингтона и да ће схватити да је већ одавно нестала потреба за војном заштитом њихових земаља од стране САД. Јер, нико нема намеру да напада Европу
• Замислимо такође и да ће изненада Европска унија схватити да је Русија земља земаља и народа и да је и сама Европска унија - само не западна, већ источна. А пошто Москва не указује Паризу и Берлину како да уређују живот на обалама Лоаре и Рајне, да онда ни Париз са Берлином (и тим пре са Вашингтоном или Стокхолмом) не треба да уче Русију и Русе како треба да живе на обалама Волге или Дњепра  
• Замислимо још да  Западна Европска унија схвати да Русија као Источна Европска унија по дефиницији не може никада и никоме предати свој суверенитет (тим пре цивилизацијски по величини њој једнаким САД и ЕУ) … 
• А било би добро и да владајућа класа још схвати да је народ Русије тако прионуо уз државу зато што не верује управо њој - владајућој класи... И да ће - што више буде за Кончиту Вурст - све више губити Наташе Ростове

Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ, главни уредник часописа „Политичка класа“ (Москва)

        ВЕЋ одавно нисам у животном добу да бих могао да верујем у Деда Мраза и његове новогодишње поклоне. Ипак, овај текст - написан уочи Нове године - претпоставља извесну маштовитост.

        Оно што је учињено не може да се врати, ни добро, ни лоше, а често ни да се преправи. Тим пре што је политика, нарочито политика великих сила, веома инертна, будући да се заснива на вишевековној историјској традицији.       

        Чак и изливи револуционарних промена крајње ретко мењају политику као такву - осим у случају оних револуција које добију назив велике. Иначе, у руској историји таква револуција се десила.

        Свет је био потресен поновним спајањем Крима са Русијом. Међутим, за једне је то било узбуђење због одушевљења, за друге - због чуђења, за треће (а то је Запад) - због страха.

        Сматрам да је поновно спајање Крима са Русијом у нашој новијој историји (од 1991.) по свом значају упоредиво само са одласком Јељцина са власти крајем 1999. А за политику (као историјску димензију) Русије тај догађај (припајање) је логичан и неминован. Друга је ствар што је могао и да се не деси, да је… Е, овде већ може да се пређе на моја новогодишња маштања која се до 2015., наравно, неће остварити, али можемо да претпоставимо да ће се тако то десити.

        Замислимо да ће владајућа елита САД изненада схватити да јој нико никада није дао мандат да управља читавим светом. И да ће га онај ко је по сопственој самовољи узео такав мандат раније или касније и изгубити. У почетку морално, а онда и реално.

        И да не треба чекати да ти неко тај мандат силом одузме или да га сам изгубиш због сопствене оронулости. И да ће изненада владајућа елита САД закључити да је у интересу самих САД да престану да се мешају у послове свих земаља света, без изузетка, посебно у туђе цивилизације.

        Сигуран сам да ће - чим САД опозову све своје саветнике из Украјине, и уопште, престану да учествују у „регулисању“ унутарукрајинских односа и руско-украјинског конфликта - то регулисање (тада већ без наводника) кренути корацима од седам миља и да ће за неколико месеци у том региону Европе настати мир и спокојство, иако још увек не и благостање.

        Замислимо да ће Европљанима досадити да буду политички вазали Вашингтона и да ће осим тога схватити да је већ одавно нестала потреба за војном заштитом њихових земаља од стране САД. Јер, нико нема намеру да напада Европу. А претња европској цивилизацији потиче једино од ње саме, која се све више одриче својих корена. А када Европа престане (заједно са САД) да се меша у послове других земаља и целих цивилизација - никакви инострани и инородни терористи неће подизати руку на спокојство у европским градовима.

        И још. Ако Европска унија изненада схвати да није само она Европа, да се на Истоку нашег континента простире огромна земља која је иначе продужила Европу (при том Европу у чистом облику , а не облику колоније) у Азију - до Тихог океана. И да та земља,која се зове Русија, нема мање права него Париз, Берлин, Брисел и њима придружени Лондон да одређује правила живота у Старом Свету.

        И да је поред осталог, спас европске цивилизације у целини могућ само уз учешће Русије, а конфронтација Европске уније с њом значи слабљење Европе и сигуран начин да се убрза њен, Европе, крах - демографски, политички, морални, па и економски.

        И још: ако изненада Европска унија схвати да је Русија земља земаља и народа и да је сама Европска унија, само не западна, већ источна. А пошто Москва не указује Паризу и Берлину како да уређују живот на обалама Лоаре и Рајне, онда и Париз са Берлином (и тим пре са Вашингтоном или Стокхолмом) не треба да уче Русију и Русе како треба да живе на обалама Волге или Дњепра (иначе, извор Дњепра је у Русији и њом тече безмало 500 километара, Руси на његовим обалама живе хиљаду година и сада изван граница данашње Руске Федерације).

        А ако Западна Европска унија схвати да Русија као Источна Европска унија по дефиницији не може никада и никоме предати свој суверенитет (тим пре цивилизацијски по величини њој једнаким САД и ЕУ) … 

        Иначе, ако још ово последње у 2015. коначно у Русији схвате они који себе сматрају западњацима, имајући у виду да је прва тачка њиховог западњаштва - предаја суверенитета Источне Европске уније Западној и стављање Русије на исти опште европски калуп…

        И ако изненада људи (унутар Русије и изван њених граница) схвате да је глупо и апсурдно размишљати и говорити о Русији као о некој историјски неуспелој држави. Како може бити неуспела земља која броји више од 1150 година своје државности од којих је последњих 530 година било време апсолутне и непрекидне независности. И чим је током тих пет векова неко покушавао да посегне на независност Русије (а таквих покушаја није било мало),  она је све унутрашње размирице и препирке заборављала и моментално (по мерилима историје) ту независност успостављала.

        Може се са сигурношћу рећи да у светској историји има само неколико таквих појединачних преседана. А ако почев од 1480. нико још није успевао да сломи суверенитет Русије, онда се ни сада то неће десити - не вреди ни покушавати. 

        Ако одједном значајан део наше владајуће класе и престоничке такозване елите, онај део који се окаљао колаборационистичким размишљањима, речима и поступцима изненада схвати да нису они со земље руске? Да, као што Зигмундима, Карлима, Наполеонима и Хитлерима, као и свим Лажним-дмитријима није пошло за руком да деликатес пршутом, пармезаном и другим „европским вредностима“ купе подршку народа Русије, тако ни сада неће успети.Сем тога, у Европа данас слабо стоји са Наполеонима, а Сигисмунда, као и раније, има довољно. Тешко да је Русија у ХХI веку за њихове зубе, као и почетком ХVII.

        И још - кад се већ машта нека се машта: а ако владајућа класа Русије, и исто тако престоничка боемска дружина одједном схвати да никакво „унапређивање“, никаква „модернизација“ и никаква „европеизација“ нису потребни руском народу. Он је драгоцен и добар (као и други народи) сам по себи - тим пре, то је и доказао стварањем велике евроазијске државе.

        Треба себе исправљати и кад већ себе убрајаш у елиту да овом народу - својим трудом показујеш бригу о земљи и њеном благостању. А ако та владајућа класа још схвати и да је народ Русије тако прионуо уз државу зато што не верује управо њој - владајућој класи. И да ће она - што више буде представљала Кончиту Вурст уместо Наташе Ростове и Ане Карењине као „икону стила“, тиме све више добијати Катарина Измаилових…

        … О много чему бих још могао да маштам, али мислим да је и ово довољно да се разуме како би се у свету ситуација много променила кад би се остварила нека од ових маштања.  

        Уосталом, Русија такође као и „Европа“ пати од извесне охолости (и то тим више што унутрашњи и спољни академици Лисјенкови више покушавају да јој усаде комплекс ниже вредности).

        Тим поводом речено је: (ту мисао нисам ја изрекао, њу приписују неколиким политичарима из оних земаља које имају искуство у „источним походим“ који су се увек једнако завршавали) Русија никада није толико јака колико се њој самој чини. У томе је наша охолост.

        Међутим, ова мисао има наставак: али Русија никада није ни толико слаба, колико се другима чини. 

        На првом радимо. Друго је - историјска константа.

        Превела Ксенија Трајковић