ЛАВРОВ: Американци узалуд свету намећу своју демократску револуцију

ГОВОР ШЕФА РУСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ СЕРГЕЈА ЛАВРОВА НА МЕЂУНАРОДНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ „РУСИЈА У СВЕТУ МОЋИ XXI ВЕКА” (1)

Сергеј Лавров

  • Кине у наредних 5-6 година на позиције водеће економске државе. А то, очигледно, значи: и о претварању јуана у главну резервну валуту.
  • За сада се не види промена курса инфлационог напумпавања америчке економије, а дуготрајан карактер поприма криза еврозоне
  • У глобалу може да се очекује да ће се у наредних двадесетак година створити принципијелно нова слика света, а то претпоставља болан процес штимовања међународних односа 
  • Мноштво чињеница потврђује да почиње нова историјска фаза. Русији то може донети и плусеве, и минусе, и ризике, али и нове могућности
  • Не знамо како за нас могу да се обрну процеси на Западу, пре свега имајући у виду Европску Унију, нашег главног партнера у трговини, технолошкој и инвестиционој сарадњи и у улози корисника руских енергената
  • Али, при радикалној „подели карата” биће могуће да се доста тога почне изнова, а далеко је од тога да ће сва правила, која сада одређују међународну хијерархију важити у будућности  

         ЖИВИМО у свету глобалних промена, и то није игра речима, већ је сасвим конкретна реалност. А још се те промене, као што бива у историји, не развијају према осмишљеном сценарију, већ често упркос свим предвиђањима и рачуницама. 

         Довољно је рећи да је процес глобализације попримио сасвим други ток од оног на који су рачунали његови творци пре двадесет година. Претпостављало се да ће после распада Совјетског Савеза и социјалистичког система развијене западне државе и велике корпорације ширити свој утицај у читавом свету без било каквих ограничења, а либерално-демократски систем постати „светионик” без алтернативе, ка којем ће хрлити сви „заостали” народи.  

         У пракси су, пак, од глобализације, већ на добитку многе државе у развоју, које су створиле развијену индустрију и знатно су повећале благостање становништва, а у исто време су развијене земље претрпеле процес деиндустријализације, нестанка средње класе и појачано социјално раслојавање. 

         Тренутно се тражи решење које би омогућило савладавање дубоких структурних неравнотежа у економији у Европи и САД, и о перспективи избијања Кине у наредних 5-6 година на позиције водеће економске државе. А то, очигледно, значи: и о претварању јуана у главну резервну валуту.

         За сада се не види промена курса инфлационог напумпавања америчке економије, а дуготрајан карактер поприма криза еврозоне.

         У глобалу може да се очекује да ће се у наредних двадесетак година створити принципијелно нова слика света, а то претпоставља болан процес штимовања међународних односа. 

         У вези са тим, хтео би да обратим вашу пажњу на закључак који је извео академик Сергеј П. Капица који се у завршној фази живота посветио историјској проблематици. Он је доста убедљиво показао да се историјски процес непрекидно убрзава и да је свака наредна историјска фаза дупло краћа од претходне. Мислим, да сви ми добро осећамо ту реалност.  

         Мноштво чињеница потврђује да почиње нова историјска фаза. Ако говоримо конкретно о Русији, са тиме су повезани и плусеви и минуси, и ризици, и нове могућности.

         Са једне стране, не знамо како се за нас могу обрнути процеси на Западу, пре свега имајући у виду Европску Унију, нашег главног партнера у трговини, технолошкој и инвестиционој сарадњи и у улози корисника руских енергената. Са друге стране, при таквој радикалној „подели карата” биће могуће да се доста тога почне изнова, а далеко је од тога да ће сва правила, која одређују међународну хијерархију, важити у будућности.  

         Није, например, искључено да највећи значај неће имати то што су створене ове или оне технологије, већ могућност њиховог најбољег коришћења. У том смислу, Русија са њеним образованим, одважним становништвом и огромним ресурсима, поседује очигледне предности. 

         Данас више нико не оспорава да је међународни систем који је у формирању по својој природи – полицентричан. Од тога у својим анализама полазе водећи научни центри у Европи, САД и Русији. Друга је ствар што данас нико не може да каже какве ће облике попримити светски поредак 21. века, колико ће да буде стабилан и ефикасан.

         За Русију је основни циљ спољне политике давање доприноса да међународни систем постане праведан и демократски, у идеалној варијанти – систем са саморегулацијом. 

         То може да се постигне само уз помоћ стварно колективних, партнерских акција водећих „играча” на међународној сцени. Јасно је и то, да је увођење ове максиме, са којом се углавном сви слажу, у практичну раван – процес који није једноставан, нити брз.   

         Доста смо се удаљили од схватања која су прихватана почетком 90-их да се свет креће у правцу неког унифицираног модела, који представља безбројне копије западног образца уз додатак локалног фолклора.   

         Сада је очигледно – и при прихватању тржишне економије и демократских принципа државног уређења као основног тока историјског процеса – да мноштво центара моћи и утицаја претпоставља и мноштво модела развоја. Шта више, јасно се оцртава тенденција јачања фактора цивилизацијске истоветности на коју је проницљиво указао С. Хантингтон. У епоху заласка колонијалних империја и преовлађивања националистичких или револуционарних идеологија – у сваком случају, западних по својим коренима – било је тешко и да се замисли да ће се кроз пола века догодити тако моћна ренесанса исламистичке свести. 

         У Азији, а и у другим деловима света, јачају тежње које ослонац траже у својим цивилизацијским коренима. У међународној политици то може да води и ка јачању конфликтности и ка схватању неопходности партнерског деловања на новим основама усклађеним са савременим реалијама. 

         Решење ове дилеме понајвише ће зависити од тога какву линију ће изабрати наши западни партнери, пре свега Сједињене Америчке Државе. Недавно сам читао чланак М. Сјефа „The Closing of the Conservative Mind" у магазину "The American Conservative". Аутор наглашава да су САД пробале да обују совјетске ципеле у покушају да шире по читавом свету своју револуцију, само – демократску.  

         Он, такође, пише, да је историја више пута доказала бесперспективност политике револуционарног преображаја света, спомињући у вези са тим Робеспјера, Наполеона и Троцког. Не можемо а да се не сложимо са М. Сјефом у томе да наметање другима сопственог политичког и социјално-економског система у већини случајева изазива супротну реакцију и може да допринесе јачању екстремистичких, репресивних снага и да осујети перспективу стварних демократских промена. 

         То је једно од принципијелних питања савремене међународне политике, непосредно везано за тему о будућем светском поретку.

         Реч уопште није о томе да се Русија „по инерцији” супротставља западном утицају или „из пакости” гура клипове у точкове  пројеката које иницира Запад.   

         Ради се о томе да напредовање демократије „гвожђем и крвљу” једноставно не функционише. Потврду за ово имамо и ових дана, као што смо имали за последњих годину и по дана, чак и у протеклој деценији.

         Сада су актуелни Сирија и проблеми у тој земљи. Нико не схвата до краја шта ће да се догоди на Блиском Истоку. 

 

         (следи наставак)

         Превела

         Марија Петрова

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари