ЛАВРОВ: ЕУ је узурпирала истрагу о трговини људским органима

УВОДНА РЕЧ МИНИСТРА ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА РФ СЕРГЕЈА ЛАВРОВА

О РЕЗУЛТАТИМА РАДА РУСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ У 2012. - други део

  • Амбасада Русије у Дамаску ради у пуном обиму, иако имамо и планове за случај да се ситуација искомпликује. То постоји за сваку земљу тог и других кризних региона. Међутим, засад нема говора о активирању тих планова
  • Поводом истраге о трговини људским органима на Косову суочавамо се са неконструктивним ставом Европске Уније која је „узурпирала“ истрагу, а она се води - ни добро ни лоше. Чак се стиче утисак да је стално ограничавају
  • Наше полазиште је непромењено: подршка легитимним захтевима Србије јер је то, пре свега, српски проблем. Београд има планове да ово питање постави СБ ОУН, да укључи УН у истрагу. Подржавамо такве намере
  • Представници Русије су хтели да посете „Ранч за децу“ („Ranch for Кids“) у држави Монтана за који смо сазнали из америчких медија. Испоставило се да су тамо „одвели“ неколико десетина руске деце коју су оставили њихови „нови родитељи“. Нас нико о томе није обавестио
  • Ако узмемо у обзир само бројке које су познате (а многе и нису) - већина усвојене руске деце се у  америчким породицама добро осећа. Али, постоје десетине случајева за које се зна (за многе се никада и неће сазнати) где руска деца постају објект самовоље и умиру у америчким породицама
  • То се не дешава са децом коју усвајају европске породице. Није забележен ни један такав случај!

        Питање: Како стоје ствари у вези са писањем нове концепције спољне политике Русије? Када ће бити објављена? У чему ће бити разлика од претходне?

        ЛАВРОВ: Указом председника Русије Владимира Путина од 7. маја 2012. године наложено нам је да до 1. децембра прошле године представимо концепцију, што смо и урадили. Пројект и основне правце документа смо разматрали са стручњацима - многи политиколошки центри су послали своја мишљења. Те идеје смо разматрали и у Научном савету при Министарству иностраних послова Русије. 

        Нема сумње да Концепција одражава неопходност давања другог значења низу питања у контексту дубоких промена које се дешавају на геополитичком подручју, о чему сам говорио. То су и неочекивано велике последице глобалне економске кризе, промене у региону Блиског Истока и Северне Африке. Нису најважније саме промене, већ оно што је дало подстицај тим дестабилизирујућим процесима.

        Од тренутка када је донешена задња варијанта Концепције спољне политике, много је нарасла улога Азијско-Пацифичког региона и још много тога. Због тога је припремљени пројекат требало да укључи нове тенденције у нашу спољнополитичку доктрину. 

        Поновићу, то није нова концепција, већ њена нова варијанта, јер кључни принципи, на којима се заснива руска спољна политика, остају непромењени. Они су утврђени у Концепцији спољне политике, која је усвојена 2000. године и темељи се на неопходности да се спољнополитичка линија води прагматично, отворено, предвидиво; да се сарађује са свим државама које су на то спремне, на основама равноправности и узајамне користи и чврсте одбране националних интереса, али без попуштања и конфронтације. Ови принципи у пуној мери остају на снази и примењиваће се у новим условима према различитим ситуацијама насталим у протеклом периоду у међународним односима. 

        Још једном ћу поновити да концепцију треба да размотри администрација председника, а биће објављена кад је прихвати шеф државе. 

        Питање: На основу саопштења МИП Русије, у Сирији се налазе десетине хиљада руских грађана. Јуче се нешто мање од стотину вратило у Отаџбину, а ситуација у Сиријској Арапској Републици се и даље погоршава. Да ли Русија има у плану масовнију евакуацију својих грађана и да ли намерава да смањи персонал у амбасади? 

        ЛАВРОВ: Нисмо почињали евакуацију, а већу бисмо почели веома тешко. 

        Ради се о томе да се у Сирији налази неколико десетина хиљада наших грађана, пре свега жена које су се удале за Сиријце. Нису све у конзуларној евиденцији, али оне које се налазе на тој евиденцији обавештене су о могућности да се након допремања хуманитарне помоћи (а то се ради редовно) могу, уколико то желе, вратити у Отаџбину. Кад смо их анкетирали, око хиљаду жена се изјаснило за евакуацију. Међутим, кад се појавила непосредна прилика да се евакуишу летовима МЧС, мање од стотинак људи је изразило спремност да се евакуише. 

        Што се тиче руске амбасаде у Дамаску, полазимо од тога да тамо не треба да буде персонала који није потребан за свакодневе активности - зато га тамо и нема. Породице дипломата су одавно отишле, што је исправно с обзиром да није баш безбедно радити у Сирији. Амбасада ради у пуном обиму, и решава постављене задатке. Одржава контакте са руководством Сиријске Арапске Републике и опозиционим снагама. За сада немамо другачије намере, осим планова за случај да се ситуација искомпликује. То постоји за сваку земљу тог и других кризних региона. Међутим, засад нема говора о активирању тих планова. Данас је оцена наше Амбасаде и одговарајућих ресора овде у Центру да не треба активирати постојеће планове. 

        Питање: Из Авганистана 2014. године треба да отпочне евакуација међународног војног контингента. У вези са тим постоји забринутост да би се на суседни Таикистан могли проширити тероризам и екстремизам. Да ли је Русија спермна да помогне јачању границе са Авганистаном, сама или у сарадњи са ОДКБ? Може ли се за то искористити руска војна база у Таџикистану, обзиром да је прошле године донета одлука о продужењу њеног останка у тој земљи? 

        ЛАВРОВ: Могући развој ситуације и претње које ће долазити са територије Авганистана после 2014. неће се тицати само Таџикистана, већ и других земаља Централне Азије па и Русије. Опасност коју представљају трговина наркотицима и тероризам који долази из Авганистана дотичу наше централноазијске суседе, а преко њих и Руску Федерацију. Ово питање регуларно расправљамо у оквиру ОДКБ.

        На последњем самиту Организације одржаном у децембру 2012. године у Москви, донете су специјалне одлуке које предвиђају пружање помоћи Таџикистану у јачању таџикистанско-авганистанске границе, њеном опремању савременом техником, као и подршку у другим правцима који укључују сарадњу по линији ОДКБ са правосудним, граничним и царинским службама. То је веома разграната одлука која ће допринети пресецању „преливања“ авганистанске претње у Централну Азију и преко ње на Руску Федерацију. 

        Не планирамо да у овој фази ангажујемо било какве допунске снаге и средства. Све предвиђене мере ће се реализовати за рачун наших таџикистанских пријатеља. Тамо се налазе руски саветници из ФСБ Руске Федерације за питања пограничне службе, ради руска војна база која је елемент стабилности и део војног потенцијала ОДКБ. За сада нема било каквих паланова да се активно користи ова база, иако се она стално налази у борбеној готовости. 

        Питање: Прошле године на оваквој прес-конференцији рекли сте да ће Русија непрестано инсистирати да евентуална умешаност косовских власти у нелегалну трансплантацију људских органа буде истерана до краја. Међутим, од тада се о „случају Медикус“ ништа више не чује. Да ли је Русија напредовала према постављеном циљу? 

        ЛАВРОВ: На жалост, ми се суочавамо са неконструктивним ставом Европске Уније која је „узурпирала“ истрагу, а она се води - ни добро ни лоше. Чак се стиче утисак да је стално ограничавају. Наше полазиште је непромењено: подршка легитимним захтевима Србије. То је, пре свега, српски проблем. Београд има планове да ово питање постави СБ ОУН, да укључи УН у истрагу. Подржавамо такве намере. 

        Питање: Прошле године године је у Јерменији, Азербејџану и земљама-копредседницима обележена 20-годишњица Минске групе ОЕБС. Година је била без резултата у јерменско-азербејџанском конфликту. Сви говоре о вољи страна, али је и воља посредника важан фактор. Зашто Русија не даје чврсте изјаве које осуђују агресију Јерменије према Азербејану? До дан данас није ослобођен ни један метар азербејџанске земље коју је окупирала Јерменија. Зашно нема позива на извршење резолуције СБ ОУН због оружаних формација Јерменије? Не сматрате ли да и воља посредника има снагу, узимајући у обзир да Русија има полуге за наставак овог процеса? Да ли то треба очекивати у 2013. години, имајући у виду да је ово изборна година? 

        ЛАВРОВ: Русија као члан „тројке“ копредседава Минском групом ОЕБС, заједно са САД и Фрацуском, и жели да се пронађе решење које води решавању нагорно-карабахског конфликта. Кад неко жели на себе да скрене пажњу јавности, тада има разлога да посеже за осудама, захтевима и јавним жигосањем. Али, ако желимо практично да решимо питање - онда морамо да користимо другачије методе. Управо тако поступају САД, Француска и Русија као копредседници Минске групе. 

        Кратко ћу подсетити на историју овог питања. Копредседници Минске груге ОЕБС припремили су 2007. године Предлог основних принципа за регулисање конфликат, али Азербејџан није усвојио тај документ. Копредседавајући су полазили од тога да је неопходно наћи заједничку основу, па су наставили са радом 2009. године, обновивши пројекат Основних принципа и представивши га странама. Баку је био спреман да тај документ прихвати као основу за решење проблема, али је јерменска страна изјавила да би било боље радити на бази предлога из 2007 г.

        У таквој ситуацији Русија је преко свог тадашњег председника Дмитрија Медведева позвала председнике Јерменије и Азербајџана да се сретну. Медведев је тада питао лидере обе земље да ли има смисла да Русија у оквиру заједничког приступа копредседика (Минске групе) проба да нађе неко средње решење између предлога из 2007. и 2009. године. Председници Јерменије и Азербејџана су се са тим сложили. 

        Овоме је било посвећено око десетак сусрета шефова Русије, Јерменије и Азербејџана, на чијим су „маргинама“ увек присуствовали и амерички и француски копредседници у Минској групи ОЕБС. У лето 2010. године, на самиту Г-8, председници Русије, САД и Француске иступили су са заједничком изјавом којом су позвали Јерменију и Азербејџан да одобре последњу варијанту компромисног документа коју је израдила руска страна после контаката са шефовима обе земље. Тада је планиран сусрет лидера Русије, Азербејџана и Јерменије у Казању.

        Председници три земље копредседнице у Минској групи ОЕБС на састанку у Казању позвали су јерменску и азербејџанску страну да одобре текст последње варијанте документа. Мени се чинило да је то позитиван развој догађаја. Међуитм, на жалост, документ није прихваћен. Мислим да знате зашто - стране су дале одговарајуће јавне изјаве. 

        Од тада копредседници стално раде, али се за сада не може предвидети састанак на највишем нивоу. Министри Јерменије и Азербејџана се састају. Копредседници су им предложили скраћену варијанту документа да би се избегле спорне одредбе. Рад се наставља. 

        Питање: Зашто се Русија и Азербејџан као стратешки партнери не договоре о питању продужења закупа Габалинске радарске станице? Има ли овај пројекат перспективу? Може ли се нешто променити или је то питање коначно затворено?

        ЛАВРОВ: То питање је затворено. Били смо спремни да се договарамо, али наши пријатељи у Азењрбајџану нису били спремни да попусте када је реч о цени закупа. Сматрамо да је вредност, на којој су инсистирале азербејџанске колеге, изузетно висока. Сада се ради на затварању станице које треба да буде завршено током наредних месеци. Азербејџанска страна за то зна. 

        Питање: Министарство иностраних послова Русије озбиљно и дуго ради на билатералним споразумом са САД о усвајању деце. Сматрате ли да може бити уведена потпуна забрана да амерички држављани усвајају руску децу? Који је ваш лични став о томе што је тај велики труд сведен на ништа? Да ли сте покушавали да одговорите руководство земље од денонсације тог споразума? 

        ЛАВРОВ: Стварно смо дуго - готово две године - радили са САД о споразуму о усвајању деце. Американци су покушавали да нам објасне њихову специфичност - да су питања усвајања деце у надлежности њихових савезних држава и да је због тога утицај федералних власти на ту област ограничен. Ми смо истицали да је важно да имамо инструмент који је усаглашен на нивоу федералних влада и да нађемо механизме који би давали право администрацији САД да решава та питања са властима држава. Зато споразум који је ступио на снагу у јесен 2012. године предвиђа такве обавезе администрације САД.

        Неколико дана после ове одлуке обратили смо се америчкој страни са захтевом да нам дозволе да видимо руског дечака М. Бабајева кога је усвојио амерички брачни пар. Брачни пар је био лишен родитељског права на основу одлуке суда у држави Флорида због малтретирања детета. Дечака су доделили новом старатељу до нове одлуке о усвајању. Поново смо затражили да видимо М. Бабајева. Суд у Флориди је то неколико пута одбијао, док је администрација САД слегала раменима. То је исто као и у случају „Шнејерсонове колекције“ где нисмо видели жељу америчке администрације да нешто уради. Када је то њој потребно - она налази начина да озбиљно стави до знања свој став и независним судовима, ради и са Конгресом који на крају став администрације уважи. Све то ми знамо. 

        У случају М. Бабајева нисмо приметили да таква жеља постоји, као и да нам помогну да посетимо „Ранч за децу“ („Ranch for Кids“) у држави Монтана за који смо сазнали из америчких медија. Испоставило се да су тамо „одвели“ неколико десетина руске деце коју су оставили њихови „нови родитељи“. Нас нико о томе није обавестио. Специјални повереник председника Русије за права детета Павел Астахов и повереник МИП Русије за људска права, демократију и владавину права Константин Долгов, упутили су захтев администрацији САД да им се дозволи да посете ранч. Администрација је поново слегла раменима. Тада су Астахов и Долгов саопштили да ће тамо отпутовати без обзира на то слегање. Међутим, кад су дошли до врата ранча, њих су једноставно протерали. Зато засад немамо приступ тој деци. 

        Случајеви за које се зна само су врх „леденог брега“. Почели смо специјално да изучавамо систем усвајања деце у САД. Много је савесних усвојитеља код којих се руска деца осећају као у правој породици, али има и много случајева о којима се не зна и који изазивају дубоку забринутост.

        Желим да истакнем да је недавно и Вијетнам раскинуо споразум са САД о сарадњи у области усвајања деце и то због одсуства правних „полуга“ или жеље да их администрација користи. 

        Могу да вас уверим да „Закон Диме Јаковљева“, који је изнуђена мера, одражава нашу генералну оцену стања ствари у америчком систему усвајања деце. Знамо да се и амерички усвојитељи америчке деце неретко понашају на такав начин - па постоје небројена одустајања од усвајања. 

        Ми желимо да нашу децу дајемо, пре свега, нашим породицама како нам препоручује Конвенција ОУН о правима детета. У њој се међународно усвајање разматра као изузетна пракса, која се примењује само кад дете није могуће детету наћи породицу у земљи где је рођено. ОУН у датој Конвенцији препоручује државама да један од главних задатака националне политике о породици буде стварање приоритетних услова да њихови грађани усвајају сирочад. Уверен сам да забрана да Американци усвајају руску децу неће утицати на Русију да извршава обавезе из Конвенције ОУН о правима детета, где се у једном од чланова истиче да Конвенција не обавезује земље да дају децу на међународно усвајање. Конвенција само успоставља основне принципе који морају бити поштовани у ситуацији кад се деси међународно усвајање. 

        У Русији остају на снази могућности да децу могу усвајати друге државе које савесно извршавају одредбе Конвенције ОУН о правима детета.

        САД нису ратификовале тај документ и немају намеру да га прихвате. Основни разлог, како су нам сами Американци директно говоре, јесте то што не желе да другим потписницима документа подносе рачун за непоштовање преузетих обавеза. А то уопште није једини документ о људским правима који САД категорички одбијају да прихвате. Исто важи и за цео низ конвенција као што су: конвенција Међународне организације рада, Међународни пакт о социјалним и економским правима човека и сл. 

        Имамо добро искуство сарадње у области усвајања деце са другим земљама. На пример са Италијом која је друга земља по броју усвојене деце из Русије, одмах после САД. Американци су 2011. године усвојили 960 наше деце, а Италијани - 800. Ове бројке су истог ранга. А у италијанским породицама није забележен ни један случај неадекватног односа према руској деци.

        Припремамо сличан споразум и са Француском. Иначе, сагласан сам: ако узмемо у обзир само бројке које су познате (а многе и нису) - већина усвојене руске деце се у  америчким породицама добро осећа. Али, постоје десетине случајева за које се зна (за многе се никада и неће сазнати) где руска деца постају објект самовоље и умиру у америчким породицама. То се не дешава са децом коју усвајају европске породице. Није забележен ни један такав случај.

        Било је само проблема у мешовитим браковима у Финској (прича Р. Салонен). Раду се и спору коме дете треба да припадне. Дакле: ни ту се не ради о малтретирању. 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари