ЛАВРОВ: Русија свету нуди партнерство цивилизација

ГОВОР ШЕФА РУСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ СЕРГЕЈА ЛАВРОВА

НА МЕЂУНАРОДНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ „РУСИЈА У СВЕТУ МОЋИ XXI ВЕКА” (крај)

Сергеј Лавров

  • Наметање демократије води јачању елемената хаоса у свету и може да се врати као бумеранг озбиљне кризе управљања на глобалном нивоу
  • Свет не може да буде уједињен ни под окриљем САД, ни под „кишобраном“ НАТО. Потребан је заокрет ка истинском партнерству - и у Евро-Атлантику, и на глобалном нивоу 
  • Русија нуди да се договоримо о базичном пакету вредности који ће помоћи изградњи темеља система који се базира на партнерству цивилизација. Ако су вредности заједничке, треба и да се формирају заједничким снагама, уз одрицање од месијанства које политици доноси очигледну штету
  • Са цивилизацијске тачке гледишта - а њен значај, као што сам већ рекао, према нашем мишљењу, расте - Русија је део „велике“ европске цивилизације, разуме се, заједно са Северном Америком. Али, то не треба да буде инкорпорација Русије у Запад, већ равноправно зближавање   
  • Бивши председник Европске комисије и бивши премијер Италије Романо Продија оценио је да су у данашњем свету само три државе у потпуности сачувале суверенитет - САД, Кина и Русија
  • Очигледно је да је „мека сила“ једна од основних компоненти међународног утицаја држава. Немогуће је порећи и то да Русија у том правцу озбиљно заостаје   

        ОПАСНОСТ од насилног увођења демократије састоји се у томе што то води јачању елемената хаоса и може да се врати као озбиљна криза управљања на глобалном нивоу. Ту опасност осећају сви врло јасно.

       Мој француски колега Л. Фабијус је недавно говорио о опасности појаве не мултиполарног, већ „мултираспарчаног“ света.    

       Узимајући у обзир да свет не може да буде уједињен ни под окриљем САД, ни под „кишобраном“ НАТО, одговором на ову стрепњу може да буде само преокрет ка истинитом партнерству - и у Евро-Атлантику, и на глобалном нивоу. 

       У свом скорашњем чланку, који је пренео часопис „Русија у глобалној политици“, Хенри Кисинџер је навео убедљиве разлоге који потврђују неоснованост ослањања на снагу у интересу напредовања америчких интереса, укључујући ширење сопственог пакета вредности. Он је истакао у вези са тим да адаптација америчке спољне политике унутрашњим околностима других заједница и фактора, повезаних са њиховом националном безбедношћу, не значи одрицање од принципа. 

       То је само схватање предности еволуционог, цивилизацијског напретка према реализацији својих циљева. Тешко је да се са овим не сложимо. 

       Кисинџер истиче гротескни карактер супротстављања метода познатих као реалполитика и курса који се базира на вредностима. Очигледно је да у данашњем свету реч треба да иде о разумном повезивању ових појмова, узимајући у обзир исту бесмисленост и „крсташких ратова“ и политике, лишене сваког основа. 

       Ми смо за то да се договоримо о базичном пакету вредности који ће помоћи изградњи темеља система који се базира на партнерству цивилизација. Ако су вредности заједничке, треба и да се формирају заједничким снагама, уз одрицање од месијанства које политици доноси очигледну штету.

       Свима треба да буде очигледна опасност од рецидива колонијалног размишљања, кад се, например, нуди да се за добробит Сиријаца спољни „играчи“ договоре о принципима новог политичког уређења Специјалног Аминистративног региона.    

       Убеђени смо да се основа за општу скалу вредности може наћи само у хиљаду година провераваним традицијама, заједничком духовно-моралном именитељу, заједничком за водеће светске религије, укључујући такве принципе и појмове као што су тежња ка миру и праведности, достојанство, слобода и одговорност, честитост, милосрђе, марљивост и моралност. 

       Руска политичка наука данас поседује, како се мени чини, највећу интелектуалну слободу, и ову нашу предност треба да наставимо да користимо максимално, покушавајући да разумемо којим ће путем кренути историјски развој у средњорочној и дугорочној перспективи. Мада, наравно, прављење прогнозе на оштрој историјској кривини - крајње је незахвално.   

       Како се чини, константа у нашим размишљањима о месту Русије у светској политици XXI  века треба да буде утврђивање независног политичког курса наше земље. 

       Самосталност спољне политике Русије - то је наше достигнуће, освојено у току претходних векова историјског развоја и искуством последњих 20 година. Убеђен сам да наша земља просто не може да егзистира као „запрежна вуча“ уз овог или оног светског лидера. У овом контексту се намеће недавна изјава бившег председника Европске комисије, бившег премијера Италије Романо Продија да су у данашњем свету само три државе у потпуности сачувале суверенитет - САД, Кина и Русија. То је, наравно, претеривање, али врло индикативно.  

       Ми тако видимо себе, а и реално смо један од центара новог полицентричног света. Такав статус Русије одређују њене војне, географске, економске могућности, њена култура и људски потенцијал. Одређује се такође и тиме што у међународним пословима  наша земља чврсто брани позиције правде и правичности. 

       Владавина права треба да буде обезбеђена и на међународној сцени. То даје Русији могућност да игра уравнотежену, стабилну улогу која се све више тражи од стране наших међународних партнера, при чему чак и од стране оних који не могу да замисле себе ван савезничких односа са САД или НАТО.   

       Разуме се - и ту тезу је више пута истицао Председник Русије В.В.Путин - такав приступ нема ништа заједничко са изолационизмом. Ми смо се већ дубоко интегрисали у глобалне процесе и расположени смо да се крећемо тим путем и убудуће. Убеђен сам да ми схватамо у пракси да придруживање Русије Спољнотрговинској организацији стварно води ка дубоким променама „правила игре“ и опште атмосфере у руској економији.

       Ми себе видимо као земљу која поступно продубљује своје интеграционе везе са суседима. Реч је, разуме се, пре свега о евроазијској интеграцији, коју ми посматрамо као дугорочни и узајамно корисни пројекат. Али не само то. 

       Ми поступно истичемо нашу позицију усмерену на далекосежне циљеве зближавања са Европском Унијом. Недавно је Председник В. В. Путин истакао идеју формирања заједничког економског и хуманог простора. Учинио је то полазећи од безалтернативности паралелног курса на интеграцију у Азијско-тихоокеански регион. 

       Познато ми је, да Сергеј Караганов већ више година заступа тезу о „Европском Савезу“... О томе многи размишљају и у западним престоницама. У том правцу иду идеје које круже по Немачкој и Француској, као и размишљања из последње књиге Збигњева Бжежинског. Али то не треба да буде инкорпорација Русије у Запад, већ равноправно зближавање.    

       Са цивилизацијске тачке гледишта - а њен значај, као што сам већ рекао, према нашем мишљењу, расте - Русија је део „велике“ европске цивилизације, разуме се, заједно са Северном Америком. Зато за нас нема проблема, што се тиче реализације „европског избора“ кроз реално узајамно поштовање, сарадњу и интеграцију.   

       Генерално, мени изгледа веома чудно кад наши разговори са западним партнерима кадкад подсећају на ситуацију, као да не постоје други центри моћи или као да Запад још увек, као 1990. претендује на улогу вршиоца судбине човечанства. Изгледа, да су огромни помаци који су се догодили у свету у протеклих 20 година - формирање моћних центара економског раста, финансијске моћи и политичког утицаја - не примећују се у практичној политици неких од западних партнера.   

       Убеђен сам да развијање конфронтација у Евро-Атлантику - политички несврсисходни ћорсокак. У сваком случају то није наш избор.   

       У тезама за данашњу конференцију дотиче се и питање учвршћивања одбрамбених могућности Русије. Сматрам да нема сумње да у немирном свету који нас окружује то није „статусно“ питање, већ животна потреба, јер само тако безбедност државе може да буде сигурно загарантована.   

       Напоменућу у вези са тим да се у последње време много говори о фактору силе у међународним односима. Тобоже, након промена на граници 1990-их година улога овог фактора треба да се смањује, али у датом раздобљу ми видимо његово јачање. Теза, коју ми неуморно понављамо - све наше прогнозе у вези оптималних путева развоја Русије имају смисла под условом очувања међународне стабилности. То је одраз реалног стања ствари. Ако ми прихватамо ту тезу, онда нагомилавање елемената напетости у међународним односима не може а да не изазове забринутост. А напетост се појачава, што потврђује учесталост и интензитет међународних сукоба. 

       Ми знамо до чега може да доведе несанкционисано од стране СБ ОУН спољно оружано мешање у послове других земаља. Уочљиви су покушаји да „либијски модел“  постане преседан. Неопходно је напоменути још један аспекат: за време трајања економских криза појављује се искушење да се прибегне војним методама решавања проблема. 

       Таква тенденција није страна нашим партнерима. Војни сукоб се већ користио а користиће се и убудуће како би се „размрдала“ ситуација, да се поново наместе приоритети, негде да се „анулирају“ докази.

       На крају, неколико речи о „мекој сили“. Очигледно је да је то једна од основних компоненти међународног утицаја држава.

       Немогуће је порећи и то да Русија у том правцу озбиљно заостаје.   

       Руски свет - то је огромни ресурс учвршћивања ауторитета Русије у свету, на његовом очувању и развоју треба радити активно и циљано, свакодневно.

       Удео Русије у светском информационом простору за сада стварно није велик. Али, први кораци су већ направљени. Телевизииски канал Russia Today и Русия аль-Яум - су успешни пројекти. У Великој Британији Russia Today је на трећем месту према популарности. 

       Савремене технологије, укључујући интернет, чине информационе токове демократичнијим. То треба активно користити. Али, генерално, ми имамо могућности да нас чују, и ти капацитети се повећавају.  

       Превела Марија Петрова

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари