НАТО се од антикомунистичког претворио у антируски блок

ГЛАВНИ ЦИЉ НАТО ЈЕ ДА ПОТПУНО И ЗАУВЕК ПОТИСНЕ РУСИЈУ СА ПОСТСОВЈЕТСКОГ ПРОСТОРА

• После догађаја на Криму, тобоже проруска влада у Грузији почела је да снажно куца на врата НАТО. Зато је сада коначно јасно да је главни и једини циљ НАТО-а отворена конфронтација са новом, посткомунистичком Русијом
• Мислим да је Путинова коначна одлука да припоји Крим РФ управо настала у тренутку када је у светлу догађаја на Мајдану схватио да Украјина више никада и ни под каквим условима неће ући у Царински савез, да је кретање Украјине која говори украјински према НАТО-у неповратно и да зато треба хитно предузимати мере које би заувек обезбедиле очување базе Црноморске флоте на Криму
• Сада је НАТО не само војна организација која се супротставља пре свега Русији као нуклеарној сили, него истовремено и симбол инстиктивног, ирационалног одбацивања Русије. Савремену Русију, уопште не комунистичку, НАТО ревносно опкољава као и у време конфронтације са земљама Варшавског споразума
• У пролеће 1917. председник САД, Вудро Вилсон, „својеручно” је захтевао амерички пасош за Лава Троцког. А он је то чинио само зато да би Троцки могао да допутује до Русије, да у њој изведе револуцију и самим тим је коначно убије. А то је председник САД свесно радио, без обзира што је у том тренутку Русија била савезница САД, чланица Антанте која се борила са Немачком
• Вероватно је наша руска судбина да живимо и развијамо се одржавајући напетост и полуконфликтан однос са Западом. У време глобалних изазова и постојања глобалне цивилизације изузетно је тешко решити овај наш руски задатак. Ипак, можда нам више није дато да променимо своју, у много чему драматичну судбину. Потпуно и коначно примирје са Западом биће могуће само онда када Русија више не буде постојала као суверена држава

         Пише: Александар ЦИПКО, филозоф и политиколог (Москва)

         СВЕСТ о истини да је НАТО антируска организација дуго је до мене долазило. Ја нисам схватао антируску усмереност НАТО све док у земљама Централне и Источне Европе после распада социјализма није почело енергично напредовање те организације на исток.

         Тек 1994. године, када је Клинтон под снажним утицајем „пријатеља Русије” Хенрија Кисинџера донео одлуку да у НАТО укључи Пољску, Мађарску и Чехословачку, све се нашло на свом месту. Тада је постало јасно да се НАТО из антикомунистичког претворио у антируски блок.

         1

         Тада су, 1994., идеолози ширења НАТО на исток (ради се пре свега о Хенрију Кисинџеру и Збигњеву Бжежинском) отворено и гласно рекли да је НАТО усмерен против Русије и да ће постојати због тога да би „заувек искључио земље Централне и Источне Европе из политичког и војног утицаја Русије” и да би НАТО дошао „до граница које су за Русију увек биле осетљиве”.

         Пуна и коначна реализација овог пројекта остваривана је 1999. када су Чешка, Словачка, Пољска и Мађарска постале равноправне чланице НАТО-а. Тиме су САД отворено прекршиле своје обећање да се НАТО неће ширити на исток изван граница СР Немачке, које је тадашњи државни секретар Бејкер дао Горбачову у фебруару 1990. Истина, Горбачовљева грешка била је у томе што је он Бејкеру поверовао на реч, као и Колу, и није те споразуме утврдио у писменој форми. 

         Сада, када се после припајања Крима Руској Федерацији отвара питање уласка преосталог дела Украјине у НАТО (наравно, ако Украјина успе да се очува као јединствена држава) јер већ свима јасно да је данас главни циљ НАТО-а да потпуно и коначно потисне РФ са постсовјетког простора. 

         2

         После догађаја на Криму, тобоже проруска влада у Грузији почела је да снажно куца на врата НАТО. Зато је сада коначно јасно да је главни и једини циљ НАТО-а отворена конфронтација са новом, посткомунистичком Русијом.

         Мислим да је Путинова коначна одлука да припоји Крим РФ управо настала у тренутку када је у светлу догађаја на Мајдану схватио да Украјина више никада и ни под каквим условима неће ући у Царински савез, да је кретање Украјине која говори украјински према НАТО-у неповратно и да зато треба хитно предузимати мере које би заувек обезбедиле очување базе Црноморске флоте на Криму.

         Путин је, заправо, о томе отворено говорио у свом говору пред Федералним собрањем уочи потписивања споразума о припајању Крима Русији. 

         Сада је НАТО не само војна организација која се супротставља пре свега Русији као нуклеарној сили, него истовремено и симбол инстиктивног, ирационалног одбацивања Русије.

         И заиста, ако се погледа читава историја узајамних односа Запада и Русије током ХХ века, види се да у односу Запада према Русији нема ничега новог.

         У пролеће 1917. председник САД, Вилсон, „својеручно” је захтевао амерички пасош за Лава Троцког. А он је то чинио само зато да би Троцки могао да допутује до Русије, да у њој изведе револуцију и самим тим је коначно убије. А то је председник САД свесно радио, без обзира што је у том тренутку Русија била савезница САД, чланица Антанте која се борила са Немачком.

         Касније ширење НАТО-а на исток 2004., укључивање у своју орбиту бивших совјетских прибалтичких република, било је природан наставак политике која је објављена још 1994., наравно, сузбијања тада већ нове, некомунистичке Русије.

         3

         Све што је речено очигледно је и не захтева посебне коментаре. Савремену Русију, уопште не комунистичку, НАТО ревносно опкољава као и у време конфронтације са земљама Варшавског споразума.

         По мом мишљењу данас је далеко важније схватити природу још увек међу интелигенцијом непревазиђене идеализације Запада. Наравно, ми, представници совјетске интелигенције, који смо подржали политику уклањања опасности од нуклеарног рата, коју је спроводио Горбачов, оправдавали смо свој став тиме што је, ипак, главну одговорност због настајања хладног рата и конфронтације СССР-а и САД сносио Стаљин.

         Данас није уобичајено да се говори о томе да смо, у ствари, после Другог светског рата ми наметнули свој совјетски систем земљама Источне Европе. Наравно, то није била окупација у дословном смислу те речи. Али ипак, никуд се не може побећи од историјске чињенице да смо ми лишили земље Источне Европе и националног суверенитета и права да сами решавају своју судбину.

         Чак су и у совјетско време многи знали да је НАТО стварно настао као реакција на заузимање власти од стране комуниста уз подршку СССР-а у земљама које су се по завршетку Другог светског рата нашле у зони совјетске окупације. Тај процес описан је у многим научним радовима, посебно у књизи И. И. Орлика  „Преглед историје међународних односа” (Санкт Петерсбург, 2013.).

         Раскол Европе уистину почиње од тренутка када је Стаљин забранио лидерима земаља Источне Европе, које су се налазиле под нашом контролом, да учествују у разматрању Маршаловог плана у Паризу, заказаном за 12. јул 1947. Ипак, Запад је, сећајући се Минхена, најмучније реаговао на преврат у Чешкој, који су извели комунисти уз Стаљинову помоћ у фебруару 1948. Од тог момента почела је епоха потпуне и коначне отуђености демократских земаља Запада од земаља у зони совјетске окупације, према томе, СССР-а.

         Уопште није случајно да се већ у марту 1948. појавио Бриселски споразум о сарадњи у области безбедности између Белгије и Велике Британије, Луксембурга, Холандије и Француске. Тај споразум је касније постао основа Западноевропског савеза, а већ у априлу 1949. потписана је изјава о колективном систему одбране 12 земаља Европе.

         4

         НАТО је био природна реакција на реалну опасност од експанзије комунизма. Полазећи од самог почетка историје појављивања НАТО-а, тим Горбачова и интелигенција која је подржавала перестројку,надали су се да ће заједно са демократизацијом бивших земаља Варшавског споразума и демократизацијом самог СССР-а аутоматски нестати потреба за постојањем НАТО као гаранта колективне безбедности. 

         На први поглед све је изгледало логично. Ако је НАТО настао као реакција на опасност од експанзије комунизма, онда је нестајање саме те опасности морало да доведе до уклањања НАТО-а, макар су многи тако мислили у време перестројке. Морамо се сетити да су таква расположења 1990.-1991. била карактеристична и за одређени део окружења Џорџа Буша.

         Ја не разумем зашто већ током 90-их и 2ооо-их година, када је све постало јасно и да никада никаквог равноправног пријатељства неће бити између Русије и Запада, када је почело знаменито напредовање НАТО-а на исток, наша либерално-демократска интелигенција није хтела да види оно што је очигледно, да смрт СССР-а и пропаст социјалистичке Источне Европе ништа нису променили у изворном подозривом односу Запада према Русији.

         Не могу да разумем зашто либерална интелигенција ни после распада СССР-а није увидела да се НАТО из антикомунистичке организације претворио у антируску и да никада између Запада и нове, демократске Русије неће бити равноправних односа.

         Наравно, ја не видим никакво славље у томе што се Русија сада сама супротставља читавој западној цивилизацији и што ће нам НАТО ускоро претити са свих страна.

         У много чему ситуација је заиста драматична. Ипак, истина је да су и сентиментални Горбачов и инфантилни Јељцин, чак и тврди Путин у свом првом председничком мандату учинили све могуће и немогуће да би отклонили сваку основу за конфронтацију са Западом и САД. Међутим, Запад је све то време притискао, својевољно укинуо споразум о ПРО, проширивао НАТО, енергично подржавао антируске снаге у Украјини и т. д. и т. сл.

         ***

         А сада закључак према којем ме воде моја размишљања, закључак без удубљивања, али о којем нико не жели да говори наглас.

         Волео бих да погрешим у прогнози. Али, вероватно је наша руска судбина управо у томе да живимо и развијамо се одржавајући напетост и полуконфликтан однос са Западом.

         У време глобалних изазова и постојања глобалне цивилизације изузетно је тешко решити овај наш руски задатак. Ипак, можда нам више није дато да променимо своју, у много чему драматичну судбину. Потпуно и коначно примирје са Западом биће могуће само онда када Русија више не буде постојала као суверена држава, када се после наредног распада претвори у нешто налик на савремену Пољску.

         На крају, оно што је најчудније. У ствари, нова посткомунистичка епоха није нам ништа ново открила о Западу. Трагедија совјетске интелигенције, отуда и њено идеализовано поимање Запада, била је у томе што није знала, није схватала сву трагедију грађанског рата 1918.-1920. и није била свесна да су бољшевици победили умногоме захваљујући Западу.  

         Пратећи обележја грађанског рата Деникин је написао да – кад Запад не би имао ватрену жељу да Русију види слабу и разорену не би било победе бољшевика. А оно што се десило после распада СССР-а било је само остварење пророчанства Антона Ивановича Деникина.

         Он је још средином 20-их упозоравао да „после пада руског бољшевизма” не само да неће нестати „грамзиве жудње иностраних западних влада”, већ напротив, „појачаће се још више”. 

         Превела

       Ксенија Трајковић