Постајемо ли друштво у којем патриотизам постаје брига и судбина само плебса?

ЗА ПОЧЕТАК: ПРЕСТАНИТЕ ДА УЗМИЧЕТЕ ПРЕД ИЗДАЈНИЦИМА И ДА ИМ СЕ ДОДВОРАВАТЕ

• Дечијем часопису у ком радим послата је прича. Кратак садржај: у школама се одржава акција „Збогом, оружје!“ - ученици доносе од куће пластичне пиштоље и пушке, које затим у школском дворишту свечано прегази ваљак за асфалт, а као замену им дају меке играчке или „лего“ коцке. Само један дечак није донео ништа. Зашто? Његов тата је рекао да оружје предају само кукавице
• „Ја нисам војник, наравно - одговорио је дечак. - Али сам мушкарац. За сада имам дечије оружје. А кад порастем и постанем официр - имаћу право. Све почиње од нечега - додаје он резонски. - Ако почнеш да предајеш дечије да те не би грдили, даћеш и право да те не би убили. И, како онда да ратујеш?“ Даље је објаснио да се рат увек негде води и да се његов тата, официр, недавно вратио са „службеног пута“. Е, ту је настао скандал, али дете у одбрану узима наставник...
• Кренуле су псовке, притужбе, згражавање, шкгрут зуба: „Дебилна прича, све реченице врве идиотизмима“. „И ви ОВИМ кљукате децу?“ „Хвала, сад знам које часописе ћу заобилазити“. „Ви намећете архаичне представе“… Наравно, чули су се и другачији гласови. „Хвала, сјајна прича“. „Хвала“. „Обавезно ћу на лист претплатити унуке“. Али, њих је било... отприлике трипут мање. Ето какав је „однос снага“       

Пише: Љев ПИРОГОВ

        МИ градимо друштво у којем ће патриотизам и грађанска свест бити судбина и удео „плебса“. И, колико схватам, држава не намерава ништа да чини по том питању.

        Можда зато што јој одговара. А можда једноставно не зна шта да чини?

        Издајници су код нас нешто често почели да васкрсавају. Ускоро ћемо почети и божанства од њих да правимо.

        Данас када јавна личност каже неку гадост о својој земљи - то уопште не значи крај каријере. Напротив! Већа прашина, већа слава, веће своте у уговорима.

        Издајнике воли власт.

        Жалећи због „преране смрти Аркадија Бабченка“, једна позната домаћа политичарка обећала је да ће помоћи његовој породици. Али, нешто нигде нисам нашао да је помогла или обећала да ће помоћи породици (убијеног хероја Донбаса) Арсена Павлова, на пример.

        Издајнике воли и народ: Бабченко на Фејсбуку има двеста хиљада пратилаца, а Захар Прилепин (који је такође ратовао, такође пише и такође је ћелав) - мање од сто хиљада.

        Зар је Бабченко толико талентованији?

        Бити издајник није опасно, није срамота. Може се, на пример, слободно говорити да мрзиш „срамни рат у Сирији“ - и схватиће те. А ако те и не схвате, лако ће ти опростити: „Човек мира и томе слично“. А рећи обрнуто... Не, то у већини случајева није баш паметно.

        Навешћу један веома карактеристичан пример.

        Дечијем часопису у ком радим послата је прича. Кратак садржај: у школама се одржава акција „Збогом, оружје!“ - ученици доносе од куће пластичне пиштоље и пушке, које затим у школском дворишту свечано прегази ваљак за асфалт, а као замену им дају меке играчке или „лего“ коцке.

        Један дечак није донео ништа. Зашто? Његов тата је рекао да оружје предају само кукавице.

        „Ја нисам војник, наравно - одговорио је дечак. - Али сам мушкарац. За сада имам дечије оружје. А кад порастем и постанем официр - имаћу право. Све почиње од нечега - додаје он резонски. - Ако почнеш да предајеш дечије да те не би грдили, даћеш и право да те не би убили. И, како онда да ратујеш?“

        Даље он објашњава да се рат увек негде води и да се његов тата, официр, недавно вратио са „службеног пута“.

        Ту је настао скандал, али дете у одбрану узима наставник, који објашњава незадовољном „стручњаку“ из департмана просвете да част ни за децу није игра. „Стручњак“ бежи из учиниоце са жељом за осветом, а наставник почиње час.

        Прича ми се свидела, обавезно ћу је објавити. А у међувремену сам решио да је објавим на страницама посвећеним часопису на друштвеним мрежама. Ради дискусије.

        Ух, како се ту закувало!

        Треба рећи и да се код нас за васпитавање и развој деце интересују углавном либералне организације. Не, и државне се наравно, такође „интересују“ и с времена на време реализују некакве „пројекте“, али све се то обично своди на бирократско наклапање и попуну буџета. Конкретан посао - „на терену“ - воде либерали.

        Самим тим, многи родитељи наших читалаца (пратиоци страница посвећених часопису на друштвеним мрежама) долазе код нас већ прилично „обрађени“. Тако да сам, објављујући причу, знао да ће бити лоше. Али, нисам ни слутио колико…

        Псовке, притужбе, згражавање, шкгрут зуба.

        „Дебилна прича, све реченице врве идиотизмима“. „И ви ОВИМ кљукате децу?“ „Хвала, сад знам које часописе ћу заобилазити“. „Ви намећете архаичне представе“…

        Само сакраментална фраза о „дотицању дна“ искоришћена је 20 пута, не мање.

        По чему је ово дно? По томе што дечаци постају мушкарци, и што није лоше да се упознају са моралним појмовима који ће им бити потребни кад постану заштитници отаџбине?

        Ако постану, наравно… Јер, код нас је армија - судбина обесправљених. Нека буде да у њој служе дечаци из „не баш добростојећих породица“. А ми од три године, од вртића учимо енглески - дајте да погодим зашто… Али, оно што је сигурно - не као „језик могућег противника“.

        Наравно, чули су се и другачији гласови. „Хвала, сјајна прича“. „Хвала“. „Обавезно ћу на лист претплатити унуке“. Али, њих је било... отприлике трипут мање. Ето какав је „однос снага“.

        Ти људи теже да пруже својој деци најбоље образовање. Брину о њиховом интелектуалном и душевном развоју. А, то значи да ће њихова деца постати добри стручњаци, паметнице, незаменљиви на својим местима, успешни… Само што неће имати „архаичне представе“ о својој отаџбини.

        То јест, ми градимо друштво у којем ће патриотизам и грађанска свест бити судбина лошије образованих, лошије развијених - „плебса“. А „патрицији“ - виши слојеви - бавиће се искључиво личном каријером. Ама, шта „градимо“?

        Већ смо изградили.

        Ако вас занима - имам још 99 тачака. Али, за почетак - треба престати узмицати пред издајницима и додворавати им се.

        Превео: Срђан Билбија