Романови се диве и достигнућима из совјетског периода

ИНТЕРВЈУ СА ВЕЛИКОМ КНЕГИЊОМ МАРИЈОМ ВЛАДИМИРОВНОМ,

КОЈА ЈЕ ГЛАВА РУСКОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ДОМА (КРАЈ)

Марија Владимировна Романовa

• Рушење идеала и националних вредности је системска и тешка болест. Нема јединственог рецепта за лечење. Треба ослушкивати своју савест. Не чинити другима оно што не желимо себи. Схватити да су Отаџбина и народ увек изнад наших личних интереса
• Према мом дубоком уверењу, никад се не сме ништа оцрнити и избрисати. У совјетском периоду на власти је био тоталитарни богоборачки режим обузет утопијским идејама. Он је донео страдања и смрт милионима наших сународника међу којима и мојима најближима. Али је и у то време народ наставио да брани Отаџбину, да је воли, да ради
• Мој деда и отац, ја и мој син, дубоко се клањамо пред подвигом сународника у Великом Отаџбинском рату 1941.-1945. г., дивимо се достигнућима делатника науке, културе и спорта из совјетског периода, доприносу совјетских научника и космонаута у проучавању космоса...  
• Само шест година после револуције, 1923. године, мој деда Кирил I, писао је у једном од својих обраћања: „Не треба уништавати никакве институције које је живот проузроковао. Треба се одрећи само оних које скрнаве човекову душу“. Те речи нису изгубиле актуелност и у потпуности се односе на читав совјетски период
• Европи има више прагматизма, али мање вере и жеље за правдом него у Русији. Без обзира на сурове верске прогоне који су постојали у  ХХ веку код нас није нестала вера. Људи се не плаше и не стиде да исповедају своју религију. То је веома важан фактор живота. У том смислу руски грађани су сачували од европске духовности и културе много више од самих Европљана

        Разговарала: Људмила Глазкова

       Председник Русије В. В. Путин у свом Писму Федералном собрању навео је да је потребно  да се успостави веза епоха и да се различити периоди руске историје обједине у јединствену целину. Он је посебно саопштио да је потребно да се у јавном мнењу подигне статус Првог светског рата и да се подигну споменици његовим учесницима. Да ли ћете Ви дати свој допринос том процесу и какав ће он бити?

       - Веома ми је драго што се о значају Првог светског рата и о подвигу оних који су у њему учествовали говори на највишем нивоу. На позив председника Ингушетије Ј.Б. Јевкурова била сам у новембру прошле године у тој републици и видела недавно подигнут диван споменик Ингушетијском пуку Кавкаске дивизије којом је у време Првог светског рата командовао мој деда, велики кнез Михаил Александрович. Верујем да ће се и у другим регионима и главним градовима овековечити сећање на браниоце Отаџбине у рату од 1914.-1918. и да ће се издавати књиге, снимати филмови и да ће у школским и универзитетским уџбеницима бити више података.

       Тај рат за нас никад није био затворена или заборављена тема. Као и моји отац и деда, и ја увек активно учествујем у тим пројектима. У томе ми велику помоћ пружају носиоци императорског ордена Светог Николе Чудотворца, који је првобитно установио мој деда, монарх Кирил Владимирович, у знак сећања на руску војничку славу тих страшних година првог глобалног конфликта у историји човечанства.  

Са председником Врховног суда РФ В. Лебедевим

       Владимир Путин је изјавио да Русија доживљава катаклизму моралних вредности. Шта по Вашем мишљењу треба предузети да бисмо се вратили националном идентитету? Како у томе може помоћи Руски Императорски Дом?

       - Рушење идеала и националних вредности је системска и тешка болест. Нема јединственог рецепта за лечење. Треба ослушкивати своју савест. Не чинити другима оно што не желимо себи. Схватити да су Отаџбина и народ увек изнад наших личних интереса.

       Одолевање кризи морала и делимичног губитка националног идентитета није могуће без ослонца на традицију и историјске институције које су очувале наслеђе вишевековне историје Отаџбине. Међу њима је и Императорски Дом. Обједињавање напора државе и грађанског друштва, руске Цркве и других конфесија у Русији могу набоље променити моралну климу. Ми смо увек спремни да на том пољу помажемо Председнику, свештенству и свим сународницима.

       А како се односите према покушајима неких снага да из историје Русије избришу или оцрне совјетски период? Како Ви лично процењујете његов значај у животу наше државе и народа?

       - Према мом дубоком уверењу, никад се не сме ништа оцрнити и избрисати. У совјетском периоду на власти је био тоталитарни богоборачки режим обузет утопијским идејама. Он је донео страдања и смрт милионима наших сународника међу којима и мојима најближима. Али је и у то време народ наставио да брани Отаџбину, да је воли, да ради. Мој деда и отац, ја и мој син, дубоко се клањамо пред подвигом сународника у Великом Отаџбинском рату 1941.-1945. г., дивимо се достигнућима делатника науке, културе и спорта из совјетског периода, доприносу совјетских научника и космонаута у проучавању космоса...  

       Совјетско искуство у свим његовим испољавањима - и негативним и позитивним - треба узимати у обзир. Не сме се заборављати и одбацивати корисно и добро, јер је то, једноставно, неразумно. Оно што је штетно и деструктивно треба памтити и правилно оценити да се не би поновиле заблуде и злодела знајући до чега то може довести.

       Само шест година после револуције, 1923. године, мој деда Кирил I, писао је у једном од својих обраћања: „Не треба уништавати никакве институције које је живот проузроковао. Треба се одрећи само оних које скрнаве човекову душу“. Те речи нису изгубиле актуелност и у потпуности се односе на читав совјетски период.

Са шефом ЦИК  Б. Чуровим

       У последњих неколико година били сте неколико пута у Русији, али пошто сте се родили и одрасли изван њених граница - имате другачије животно искуство, европско. Како Ви разумете појам „рускост“? Шта он значи за Вас? У чему се по Вашем мишљењу разликују руски грађани од европских?

       - Не мислим да руски народ треба упоређивати са европским народима. Европска компонента у руској цивилизацији заузима веома велико место. Ако имате у виду националне специфичности, и Европа је такође хетерогена. Европске нације се јако разликују једна од друге по темпераменту, стилу живота, пословним моделима, односу према власти.

       Ако говоримо о неким општим појавама и законитостима  садашње историјске етапе, могу да истакнем да у Европи има више прагматизма, али мање вере и жеље за правдом него у Русији. Без обзира на сурове верске прогоне који су постојали у  ХХ веку код нас није нестала вера. Људи се не плаше и не стиде да исповедају своју религију. То је веома важан фактор живота. У том смислу руски грађани су сачували од европске духовности и културе много више од самих Европљана.

       У чему се по Вашем мишљењу састоји мисија наследнице Руског Императорског Дома и каква је њена корелација са задацима који се данас налазе пред Русијом?

       - Глава династије у свим околностима треба да служи општем националном јединству. Ако било коме допусти да га укључи у политичку борбу - рескира да изгуби њему својствен статус арбитра који је једнако далек и истовремено једнако близу свим политичким и друштвеним снагама. Зато ја принципијелно имам аполитичан став.

       Императорски дом својим постојањем и својом делатношћу обезбеђује живу повезаност са историјом. Он подсећа на славне догађаје из прошлости и доприноси очувању традиције.

       Ако говоримо о практичном деловању, онда у садашњој историјској фази своју мисију ја видим у обнављању и развоју добротворне делатности, у чувању историјско-културног наслеђа, у унапређивању међунационалних односа, верских и грађанских односа, у подршци јединству културног и цивилизацијског простора бивше Руске Империје и СССР-а, у одбрани позитивног лика Отаџбине у читавом свету.

       Шта је било најјаче и најрадосније што сте доживели у нашој земљи?

       - Тешко да се може нешто упоредити са осећањима која сам доживела за време првих посета Отаџбини у априлу и мају 1992. године. Био је то комплексан скуп осећања - бол због губитка оца, свест о тежини наслеђене одговорности и истовремено радост због контакта са својом земљом о којој су ми толико причали моји родитељи. Била сам потресена кад сам видела да су моји сународници, којима је деценијама уливан непријатељски однос према нама, моју породицу примили с љубављу, саосећањем и добронамерно. Способност да се воли је - најважнија, непојмљива и непобедива сила.

       Превела Ксенија Трајковић