Срби, погледајмо се у огледалу туђе нељубави према Отаџбини

НЕПОСТОЈАЊЕ ЉУБАВИ ПРЕМА СОПСТВЕНОЈ ЗЕМЉИ

- СИГУРАН ЈЕ ЗНАК НЕУРОЗЕ КОЈУ ТРЕБА ЛЕЧИТИ

„Родина-мать зовёт” 

• У Русији се некада народ „измештао“ са дедовских места само по принуди, у тешким годинама, при чему су људи мигрирали у прилично великим групама и готово никада као појединци
• Људи напуштају родни крај не због сушне године, не из разлога принуде - они теже „цивилизацији“, „новим могућностима реализације“, лакој заради, а уз то одлазе као појединци, као одметници, незахвални хохштаплери, дужници који нису вратили ни најмању честицу љубави своме завичају
• Онај ко је неспособан да живи у складу са сопственом земљом, са живим представама детињства, са историјом својих сродника, никад и нигде неће наћи равнотежу и смирење, чак ни у најповољнијим условима

Пише: Алексеј ПЛЕШАНОВ

          ОРТОДОКСНА психоанализа сматра да нељубав према домовини има корен у психопатологији личности и да суштински представља неурозу коју треба лечити.

          Амерички следбеници Фројда сматрају да јавни, стални негативни коментари о земљи у којој се човек родио и о њеној култури и историји представљају облик психолошке компензације компликованих односа са мајком у раном периоду детињства „родомрсца“. 

          Занимљиво је да да у САД, у земљи психоанализе која је победила, ова врста неурозе спада у врсту мало распрострањених. Код нас, то је сасвим друга прича...

          У Русији је „вирус“ нељубави према Домовини попримио размере пандемије, које је тешко објаснити психоаналитичким анализама.

„Где нам је крај родни, ту смо и пригодни“

          Социјални психолози знају да култ домовине и традиција уважавања сопствене земље почињу од завичаја, од места где се човек родио, где је провео детињство, где су формиране његове базичне вредности. Управо са завичаја, мале отаџбине, осећај захвалности се преноси на „велику“ Отаџбину - од дела ка целини.

          У прошлости се код седелачких народа провођење читавог живота на  на једном месту, у завичају, малој отаџбини, „отчини“, сматрало неопходном нормом. Добровољни одлазак у туђину представљао је прави социјални изазов, добровољно изгнанство.

           По правилу, у Русији се народ „измештао“ са дедовских места само по принуди, у тешким годинама, при чему су људи мигрирали у прилично великим групама и готово никада као појединци. То је омогућавало да се домовина „пренесе“ на ново место, јер завичај су пре свега људи, сродници и блиске особе, а тек потом родни предели.

          Тако су у XIX веку Руси емигрирали у Нови Свет као читава села, и управо та чињеница омогућила је руским заједницама у Латинској Америци и Аустралији да кроз неколико поколења сачувају руски начин живота у апсолутно туђинском окружењу.

          Данас се карактер миграција из завичаја у „Велику Земљу“ суштински изменио.

          Људи напуштају родни крај не због сушне године, не из разлога принуде, - они теже „цивилизацији“, „новим могућностима реализације“, лакој заради, а уз то одлазе као појединци, као одметници, незахвални хохштаплери, дужници који нису вратили ни најмању честицу љубави своме завичају. Тако се нарушава хармонија која је током дугих векова хранила руски народ.

          На жељеној туђинској земљи они не успевају да се климатизују, него постају страна тела, ћелије које се у најбољем случају своде на доброћудни тумор.

          Градови као што је Москва, којима се „посрећило“ да постану  пристаниште, транзитни чворови за нове „просјаке-потукаче“, фактички су осуђени на бесплодни домски живот: нови мигранти нису навикли да било шта пруже местима на којима се налазе - они умеју само да узимају. Њима ће увек нешто недостајати: кафић са отвореном терасом, места за паркирање, бициклистичкие стазе итд, и сваки пут ће се њихов потрошачки гнев сручити на „немарну домовину“.

„Време је да се кида!“

          Овај поклич ће се обавезно зачути од сваког добровољног номада. Јер, онај ко је неспособан да живи у складу са сопственом земљом, са живим представама детињства, са историјом својих сродника, никад и нигде неће наћи равнотежу и смирење, чак ни у најповољнијим условима. Незадовољство местом становања, перманентно „Време је да се кида одавде!“ пратиће отпаднике-добровољце свуда, на свим успутним местима „кидања“, док се на крају крајева центрипетална сила неукорењености не огласи алармантним питањем - о боравку на овом свету уопште…

          Психолози знају да је зарад решавања неког окорелог психолошког проблема нужно реконструисати ситуацију у којој је тај проблем поникао. У случају наше нељубави према Домовини, неопходно је да се за почетак вратимо у сопствени Завичај и да тамо почнемо са самореализацијом.

          Превела Вера Хорват