А. ПОПОВИЋ: Бићемо прва странка која се вратила у Скупштину након пада испод цензуса

ОБРАЋАЊЕ АЛЕКСАНДРА ПОПОВИЋА ГЛАВНОМ ОДБОРУ ДСС

- НА ОТВОРЕНОМ ДЕЛУ СЕДНИЦЕ

• Хајде да се не лажемо - ми смо доживели тежак пораз. Нас су поразиле околности, нас су технички гледано, поразили политички неистомишљеници. Нас су поразиле и наше сопствене грешке и наше сопствене слабости
• Најбољи од нас, човек који је утемељио ову странку, човек који је дефинисао ову странку, њен програм и њена начела, човек који је за оно што нам се догодило најмање одговоран, у име свих нас је преузео одговорност и поднео оставку. Свакако, без њега на челу странке, нама ће бити неупоредиво теже
• Дубоко сам уверен да уверења која гајимо, уверења о слободној Србији, о нашем праву да сами бирамо свој пут, да сами водимо своју политику, да нам је не води ни Брисел ни Вашингтон ни било ко трећи, да ако треба сами и грешимо - да ће та уверења у наредном периоду све више и више добијати на снази и на крају и победити
• Није дакле, ово крај ни наше борбе, ни наше странке. Ни наших уверења

         KАДА сам пре доста година година ушао у политички живот Србије, човек који ме је убедио да то учиним, мој пријатељ, као кључне аргументе изнео је да су у странци људи који су написали књигу „Страначки плурализам или монизам“, да је у странци дивни професор који је био у „Митовима и легендама“, да је у странци писац кога смо он и ја обожавали.

         Једна од ствари за коју ми је жао што у животу нисам учинио, а које су непоправљиве, јесте то што са великим Бориславом Пекићем, ја тада мали и млад, нисам више разговарао. Ми из омладине смо га гледали као величину, слушали сваку реч коју је, у свакој прилици, изговарао, али смо се ретко, готово никада усуђивали да са њим разговарамо, плашили смо се, без икаквог разлога, његове величине.

         Борислав Пекић је једном рекао „Не лажимо у јавном живом животу, ни онда, а нарочито када знамо да ћемо због тога бити на губитку“.

         Дакле, хајде да се не лажемо - ми смо доживели тежак пораз. Нас су поразиле околности, нас су технички гледано, поразили политички неистомишљеници. Нас су поразиле и наше сопствене грешке и наше сопствене слабости. О томе ћемо да говоримо у другом делу седнице. И, наравно, за те слабости је крива организација, када кажем организација - говорим о свима нама, и о себи самом.

         Најбољи од нас, човек који је утемељио ову странку, човек који је дефинисао ову странку, њен програм и њена начела, човек који је за оно што нам се догодило најмање одговоран, у име свих нас је преузео одговорност и поднео оставку. Свакако, без њега на челу странке, нама ће бити неупоредиво теже.

         То што је међутим на овим изборима, технички гледано, поражена једна група људи, можда још техничкије гледано једна странка, једна организација, једно правно лице, не значи да је поражена идеологија, не значи да су поражена уверења.

         Ја сам дубоко уверен да она уверења која гајимо, уверења о слободној Србији, уверења о нашем праву да сами бирамо свој пут, да сами водимо своју политику, да нам је не води ни Брисел ни Вашингтон ни било ко трећи, да ако треба сами и грешимо, да ће та уверења у наредном периоду, свакога дана, сваке недеље, све више и више добијати на снази. И да ће та уверења, пред којима је, уверен сам, озбиљна перспектива, на крају и победити.

         Није дакле, ово крај ни наше борбе, ни наше странке. Ни наших уверења.

         И у животу и у политици постоје успони и падови. Када је тешко, онда свако покаже прави карактер. Сада када је тешко, време је да збијемо редове, сада када је тешко, време је да заборавимо сујете, да заборавимо сва стара неслагања, време је да се окупимо око наше странке, време је да сви они који деле наша уверења дају све што могу, да максимално допринесу Демократској странци Србије.

         Ту говорим о свима нама који смо овде, ту говорим о свима оним људима који су се чудним сплетом околности, не из идеолошких разлога, пасивизирали у странци, прекинули неки свој активан рад, а који су својим срцем и духом и даље овде са нама. Говорим о свима онима који су 16. марта били тужни.

         Тешко је, лагали бисмо се, а Пекић нам је то забранио, када бисмо рекли да није тешко. Тешко је, не само зато што нас више не води, ја сам уверен, највећи српски државник у последњој деценији 20. века и првој деценији 21. века.

         Тешко је и због тога што више нећемо имати финансије из државног буџета, тешко је и због тога што свакако више медијски, барем на медијима националном фреквенцијом, нећемо бити заступљени ни онолико колико смо били.

         Пре неколико дана су ми у једној телевизијској емисији поставили питање да ли сам свестан да се ниједна странка која је у Србији пала испод цензуса никада сама није  вратила у Парламент. Одговорио сам да сам свестан, срамота би било да нисам, али да сам уверен да се то Демократској странци Србије неће десити, да ће бити прва странка која се вратила у Скупштину, након што на претходним изборима није прешла цензус.

         Уверен сам у то, драги пријатељи, због тога што верујем у уверења која сви делимо, што сањам снове које сви сањамо, уверен сам због тога што је политика политичке неутралности најбоља политика за Србију.

         Уверен сам због тога што верујем да се морамо борити за сваког нашег човека, што се морамо борити за Косово и Метохију, уверен сам у то и због тога што знам највећи број вас, знам добар део наших људи по Србији, због тога што имамо најквалитетније и најоданије људе, због уверења, због идеологије, због људи, ја сам уверен да ће Демократска странка Србије преживети.

         У другом делу седнице Главног одбора ћемо отворено разговорити о свему што нам се догодило, говорићемо и о Закључцима Главног одбора, о документу који је од Председништва Главном одбору понуђен на усвајање.