ДСС: И Бугарска је опомена да лепоте тржишта ЕУ нису намењене земљама Балкана
СРБИЈА МОРА ДА ПРОМЕНИ СТАВ ПРЕМА ЕУ И ДА СЕ ОПРЕДЕЛИ
ЗА ВОЈНУ И ПОЛИТИЧКУ НЕУТРАЛНОСТ
Милош Алигрудић
- Садашња власт има налог да ради на тзв. „промени свести“ грађана, која подразумева усађивање осећаја личне кривице код народа због стања у којем се привреда и држава налази, зато што су „Срби нерадници и џабалебароши“ и усађивањем народу става о томе да су политичари тек други на оптуженичкој клупи
- Ово погодује претварању Србије у будућу економску колонију источног или афричког типа
- Србија мора да штеди, али Србија мора и да производи! За сада имамо само ово прво, а нисмо чули ниједан реалан план за повећање производње. Производњу и запошљавање неће донети сам по себи нови Закон о раду, како то власти говоре
- Сви државни послови морају бити видљиви, а не да се прикривају као што је случај са тајанственим уговором ЈАТ-Етихад
ПРЕ сто година, Аустроугарска је - на данашњи дан - објавила рат Србији, а већ исто вече је започело бомбардовање Београда.
Обележавајући овај важан датум у години када су се неки дрзнули да фалсификују историјске чињенице и да земљу-жртву Аустроугарске и Немачке прикажу као виновника Великог рата, не можемо а да не кажемо пар речи о значају Великог рата за Србију.
Из овог рата је Србија - нагласио је на конференцији за медије члан најужег руководства ДСС Милош Алигрудић - са својим савезницима изашла као победница, ослободилац и ујединитељ. Жртва коју је Србија поднела да би била на страни победе, била је једна од највећих жртава коју један народ икада поднео.
Према подацима којима највећи број истраживача верује, Србија је у Великом рату изгубила више од половине пунолетног мушког становништва. Само овај податак довољан је да сваки пут, на овај дан, станемо мирно и помислимо на све оне који су тада нестали, као и на све оне који се због тога никада нису ни родили.
Оно што је Србија претрпела, заправо је један од највећих геноцида у историји народа.
Последица те жртве је била реализација идеје уједињења сродних народа и на тај начин проширење државне границе на територије где је српски народ живео уз све противречности пристајања на карактер заједнице која је била створена.
Више деценија након Другог светског рата, Србија је суочена са опадањем и разарањем вредности за које је пола Србије изгинуло у Великом рату и балканским ратовима који су му претходили.
Након последње две деценије, наставка српске голготе насилним протеривањем са својих огњишта, убијањем и негирањем права Србима на сопствену државу у границама на које су сви други, после распада Југославије, имали право - данас је Србија поново на раскршћу. Верујемо да то раскршће неће бити поново крваво, али оно јесте поново судбинско за Србију.
Уместо да Србија буде слободна, самостална, окренута сарадњи према свима у обостраном интересу, спремна да заштити свој суверенитет и интегритет, да повећа производњу и трговинску размену, последњих година земљом управља нова идеологија ирационалне искључивости. То је идеологија која каже: ЕВРОПА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ!
Та еуфорична идеологија увлачи земљу у нову катастрофу:
А) економску, јер нас примери Румуније и Бугарске (најсиромашнија чланица ЕУ) уче да је концепт приступања искључиво политички, а да лепота заједничког тржишта није резервисана за земље Балкана
Б) социјалну, јер ће нова политика према земљама Балкана бити слична политици великих сила према колонијама. Ако буде икада повећан број запослених, радиће за новац у висини социјалне помоћи
В) државну, јер да би Србија постигла овај бесмислени циљ, мора да се у потпуности одрекне дела своје територије - Косова и Метохије што укључује и људе и сва друга богатства и предузећа на тој територији, а највероватније, кроз промену Устава, мора пристати и на слабљење интегритета државе и када је реч о Војводини и другим деловима Србије
Г) моралну, јер садашња власт има налог да ради на тзв. „промени свести“ грађана, која подразумева усађивање осећаја личне кривице код народа због стања у којем се привреда и држава налази, зато што су „Срби нерадници и џабалебароши“ и усађивањем народу става о томе да су политичари тек други на оптуженичкој клупи. Ово погодује претварању Србије у будућу економску колонију источног или афричког типа.
Д) правну, јер сви реформски закони не значе ништа, ако власт не поштује оне који су већ на снази.
Шта је онда исправно?
Србија је морала (а то може и сада) да промени свој однос према ЕУ.
Европску унију треба посматрати као економски моћнијег великог суседа од кога Србија може имати користи, али с којим не треба улазити у аранжмане који Србији могу нанети штету.
Дакле, што јача билатерална сарадња на принципу узајамности. Ако напустимо процедуру учлањења у ЕУ, самим тим се поједностављује механизам билатералне сарадње са земљама ЕУ и истовремено умањује могућност јачег политичког притиска на Србију. То значи да Србија мора да развија и реформише државу да буде компатибилна ЕУ због различитих облика сарадње, али не и да буде чланица ЕУ, јер, на крају, ни ЕУ не жели да Србија буде чланица попут Немачке, Француске или Холандије.
Србија мора посебно да продубљује односе са државама чланицама ЕУ које нису признале тзв. независно Косово.
Србија мора да сачува све добре економске и друге врсте споразума са земљама изван ЕУ који би били доведени у питање применом ССП, односно учлањењем у ЕУ, поготову када је реч о пријатељским земљама које поштују суверенитет и територијални интегритет Србије. Тако је, на пример, веома опасно угрожавати споразум о слободној трговини са Русијом, примењујући Споразум о стабилизацији и придруживању на штету српске пољопривреде.
Србија, на бази узајамности и искључиво економских критеријума, мора да привлачи стране и стимулише домаће инвестиције у привредне гране које су најближе опоравку, као што су пољопривреда, рударство, грађевинарство и поједини облици индустрије, а не да чека резултат преговора са ЕУ и да дозволи да јој се намећу оквири развоја који нису у интересу економског раста земље.
Србија мора да штеди, али Србија мора и да производи! За сада имамо само ово прво, а нисмо чули ниједан реалан план за повећање производње. Производњу и запошљавање неће донети сам по себи нови Закон о раду, како то власти говоре.
Поред добрих решења у том закону постоје и она дубиозна која имају за циљ уштеду буџета и која ће се примењивати у државном сектору продубљујући неосноване разлике између запослених, тако што ће држава остати слепа на радно искуство као мерило вредности. Начин обликовања радних односа из тог закона није примерен европским медитеранским земљама нити га и једна има, па основано страхујемо да је тај закон припрема Србију за улогу нове европске колоније.
Србија мора остати доследна проглашеној војној неутралности, јер су догађаји везани за Украјину, најбољи пример за то, а најбоље решење је изборити се и за политичку неутралност, тј. несврставање у друге политичке блокове као што је случај са ЕУ. Ово не изолује земљу, већ јој даје перспективу сарадње са свима, као што је то случај и са другим земљама које су се определиле за одређене облике неутралности. То не значи живот мимо света, него активну и корисну спољну политику.
Србија мора себе да развија као правну државу у којој се, не само доносе реформски закони, већ ти закони морају имати рационалан смисао и циљ, а постојећи се морају поштовати.
Сви државни послови морају бити видљиви, а не да се прикривају као што је случај са тајанственим уговором ЈАТ-Етихад. Поштовање закона подразумева поштовање и људских и мањинских права без остатка и неселективно, тако да лепе речи прати још лепша пракса, како нам се не би догађала отимачина одборничких мандата у Зрењанину (данас истиче законски рок када Управни суд мора да одлучи о оправданом захтеву ДСС за доделу мандата одборнику Бориславу Гађанском у том граду који је незаконито одузет деловањем представника СНС).
Још увек нема одговора Владе на отворено писмо ДСС којим ДСС позива Владу да реагује поводом прогона ранијег председника општине Зубин поток Славише Ристића и садашњег председника, бираног по твз. косовским законима, Стевана Вуловића од стране косовске полиције и органа Европске уније - закључио је Алигрудић.
