Мираш са еполетама злодело Америке, Немачке, Британије и НАТО подмеће КГБ

И црногорски генерал Граховац покушава да Русији припише оно што је са Југославијом и Србима урадио Запад

* Враћам се – написао је Благоје Граховац -  вишегодишњој тврдњи да је КГБ, као основна снага у разбијању Југославије, заиграо на националистичку матрицу. Треба признати да је све то било веома прихватљиво и неким политичким круговима на Западу

* ФАКТИ: Да Граховац није у неку руку генерал без земље – имало би смисла написати: тешко земљи са оваквим генералом! С обзиром да је он између Србије и Црне Горе нека врста Мираша Дедеића са еполетама, могло би се на његове конструкције махнути руком. Али, пошто се и преко њега лансира теза да је бивши КГБ разбио бишу Југославију (као недавно преко Данаса), ипак му треба бар нешто отписати.

         ПРВО: Споменик Алијеву на Ташмајдану није доказ ни актуелне ни накнадне моћи КГБ већ – повратка Турске на Балкан којој власт у Београду и Подгорици, на захтев Американаца, широм отвара и врата и Србије и Црне Горе.
         ДРУГО: Ово са КГБ је далеко од истине и здраве памети исто колико и тврдња оне двојице Словенаца да је Тито продао Американцима знање и технологије за освајање космоса.
         ТРЕЋЕ: КГБ у годинама рушења Југославије није имао снаге да заштити ни себе ни своју државу (СССР), а на челу штаба за разбијање СФРЈ  је био Клаус Кинкел а не Јевгениј Примаков! Колико је Граховац нискоквалификовани манипулант и у власти својеврсне историјске маније гоњења, сведочи и то што Примаков није био на челу руске владе у време нашег `братоубилачког рата` већ неку годину касније!
         ЧЕТВРТО: Граховац у интересу оних који су смрсили конце Југославији прави жалосни перпетуум мобиле, односно доказује недоказиво – да су Југославију разбили они који су већ крајем `91 били сами разбијени (КГБ), а да главни кривац (Запад) чак није морао ни руке да упрља ни сабљу да крвави јер је КГБ одрадио што је требало, а само било`веома прихватљиво и неким политичким круговима на Западу`.
         ПЕТО: По овом јаду од `генерала`, као да је КГБ  преко Мађарске наоружавао Хрвате (Шпегељ), као да су Руси организовали Маркале и бомбардовали Републику Српску, као да је Примаков послао Вокера да организује Рачак,као да је Москва била српски зао дух у Рамбујеу, као да је `99 ОДКБ  бомбардовао Србију а не НАТО!
         ШЕСТО: А и да је КГБ све то неким чудом и одрадио, зашто би своја `достигнућа` поклонио Американцима, Немцима, Британцима и Французима, ЕУ  и НАТО?! Уосталом, тако нешто се никад није догодило у историји и – неће!
         СЕДМО: Лако је замислити зашто је `неким политичким круговима на Западу`добро дошло што је Граховац покушао да упетља и упрља браћу Милошевић. Али, зашто `Американца` Роћена претвори у `Руса`? Није ли и то сигнал да је Мило Ђукановић дефинитивно `обележен`?

         ПОДГОРИЧКИ  дневни лист Вијести објавио је текст генерала Благоја Граховца који је уфункцији прања Американаца и Немаца, Британаца и Француза, Ватикана и НАТО за све што су током последњих 25-30 година (у)радили са бившом Југославијом и на њеним рушевинама. И што не престају – поготово кад су Срби и Србија у питању - да раде све до данас.

Благоје Граховац

         ФАКТИ преносе неке делове Граховчевог текста:

         НАГОРНО Карабах је један од замрзнутих конфликата у Закавказју око кога се преко две деценије споре Јерменија и Азербејџан. Овај замрзнути конфликт може бити геополитичка прича.

         Али, какве везе с тим има црногорска плажа Буљарице? А тек какве ли везе са геополитиком има Ташмајдан, познати парк у центру старог Београда, са „Мадером“, култним рестораном београдских боема? А какве ли тек везе са геополитиком има „шетња“ по Азербејџану црногорског званичника Роћена у пратњи незваничника Ђукановића?

         Дивно је, пре пола године, реконструисан ташмајдански парк. У њему је постављен монументални споменик од бронзе. На постаменту од црног мермера пише: „Хејдар Алијев, национални лидер Азербејџана“. Церемонија отварања споменика је уприличена званичној посети Београду председника Азербејџана, Илхама Алијева. Посебан „шарм“ тој свечаности је дао Њ.Е. Елдар Хасанов, резиденцијални амбасадор Азербејџана у Србији, а нерезиденцијални у Црној Гори. Када државни протокол све дигне на највиши ниво, у знак те посете се премешта целокупни београдски живот.

         Враћам се вишегодишњој тврдњи да је КГБ, као основна снага у разбијању Југославије, заиграо на националистичку матрицу. Треба признати да је све то било веома прихватљиво и неким политичким круговима на Западу. Није могло бити ефикаснијег разбијачког алата од међусобног братоубилачког сукобљавања српских и хрватских националиста. И још спрегнутих са својим мафијама. Само је требало пронаћи погодне вође. И пронађени су у двојици аутократских властољубаца, Слободану Милошевићу и Фрањи Туђману, који су се међусобно пријатељски уважавали.

         Националистички и шовинистички покрети у обе републике, ојачани онима из Црне Горе, спрегнути са мафијама, по сценарију и жељи вођа су одрађивали „свој посао“. А Алија Изетбеговић је обојици био терет, што су обилато користили мафијаши, националисти, шовинисти, а посебно исламисти.

         Армијски врх је непрестано персонално прилагођаван развоју догађаја на терену, а ЈНА је, најчешће с разлогом, постајала дежурни кривац за све и свашта. Реформске снаге, с Антом Марковићем на челу, су на време препознале сулудост наступајућих политика, али им је зафалило снаге.

         Један потпредседник његове владе (утврдиће се касније) био је притајена разарајућа бомба изнутра. Није чудо што је баш тај био транзициони политички комесар за превођење Савеза комуниста Црне Горе у ДПС Црне Горе и дводеценијски гуру „црногорског економског чуда“. А ко баш њих двојицу одабра? Народ или неко други?

         На челу најважнијег сектора у КГБ је био Јевгениј Примаков, човек који је касније, у време нашег крвавог братоубилачког рата, био председник владе Руске Федерације.

         Његово највеће поверење, још од раније, су имали Фрањо Грегорић (маг хрватско-руског „бизниса“) и Јосип Манолић. Управо су њих двојица имали пресудну улогу у избору Фрање Туђмана за националног лидера Хрвата и били су први председници Владе независне Републике Хрватске. Највеће поверење Јевгенија Примакова је имао и Боро Милошевић, иначе деценијска алфа и омега руске политике на Балкану. Боро је, у суштини, изабрао брата Слободана за свесрпског вођу.

         Милан Роћен, Бранко Крга и још нека звучна имена су Борови изабраници, чији рад он и данас надзире. Момир, Мило и Свето можда су били свесни (а можда и нису) да су баш они били Роћенови изабраници, који је у то време био идеолошка еминенција из сенке у Савезу комуниста Црне Горе.

         Да ли је случајно да су управо Роћен и Крга, у критичном периоду по југословенске народе, упућени на „дипломатске“ дужности у Москву? Да ли је случајно да су баш црногорски функционери касније бранили Кргу од смене са дужности начелника генералштаба до последњег дана? Да ли је случајно да је баш Роћен именован за амбасадора СЦГ у Москви, а нерезиденцијално и у Азербејџану? А ко је све и за чије потребе ординирао у амбасади СРЈ и СЦГ у Москви, извесно је да ће открити неко други.

         Да ли има случајности у томе што је монументални споменик на Ташмајдану подигнут Хејдару Алијеву, првом председнику независног Азербејџана и оцу актуелног председника Илхама Алијева, чија држава више није најсекуларнија, а чије владање се оцењује једним од најаутократскијих и најкорумпиранијих?

         Да ли има случајности у томе да је, управо, његов отац Хејдар Алијев (овековечен монументалним спомеником на Ташмајдану) био шеф најважније управе КГБ у сектору на чијем челу је био Јевгениј Примаков? Да ли је баш случајно да је Елдар Хасанов, тадашњи оперативац у управи Хејдара Алијева, сада резиденцијални амбасадор у Србији, а нерезиденцијални у Црној Гори?

         Постоји ли могућност да се, због „стратешког“ пројекта, на коме предано раде Роћен и Хасанов (диригованог из Москве), лукови елипсе Азербејџан-Србија-Црна Гора споје управо у Буљарицама? Петстотина хиљада евра, две луксузне виле у оквиру великог туристичког комплекса и десет посто од укупних инвестиција, би могли бити инспирација и гаранција успеха „пројекта“.

 


Слични садржаји

Коментари