Геополитички тренутак је крајње опасан по Српску - Запад на Балкану жели послушне режиме

ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ НАЈГОРА ВРЕМЕНА МОЖДА ЈОШ НИСУ НЕПОВРАТНО ПРОШЛА

Валентин Инцко и  Бакир Изетбеговић

  • Ричард Холбрук је накнадно обзнанио да је ентитетска аутономија - што је питање од животне важности за Републику Српску - била само трик да се српска страна стимулише да уђе у преговарачки процес. А да је прави коначни циљ од самога почетка било нешто друго: обнављање БиХ као унитарне државе са концентрацијом надлежности у Сарајеву
  • Логика притиска за централизацију (заправо се мисли на политичку деградацију Републике Српске) чини неприхватљивим не само тај процес, као такав, него и оба његова званична изговора - NATO у ЕУ. Логика одбране Републике Српске обавезује Додика да не само у својој реторици, него и у политичкој пракси, у име Републике Српске овај пројекат јавно и у пакету одбаци са свим саставним деловима: централизацију, NATO и Европску Унију
  • Уколико се руководство Републике Српске напокон не буде посветило систематском стратешком размишљању и разрађивању широког спектра средстава за пружање асиметричног отпора надмоћном противнику, упркос несумњивим местимичним успесима - изгледи неће бити ружичасти
Пише: Стефан КАРГАНОВИЋ, за нови број листа „Збиља“
 

        ОПУШТАЊЕ због одржаног референдума, велике изборне победе (условно речено) националног политичког блока и очигледног безнађа (ако не и скорог распада петоколонашке творевине - Савеза за промјене) не само да није оправдано, већ би било заправо - опасно.

        Тешкоће на које противничка страна наилази у настојању да постигне своје основне циљеве - увлачење централизоване Босне и Херцеговине у структуре NATO и ЕУ, уништење Републике Српске као елемента који је инхерентно неуклопив у реализацију тих планова, и свргавање и сурово кажњавање одметнутог бившег сарадника Милорада Додика, за пример другима који би да пођу сличним путем у све мултиполарнијем свету - не значи да се од тих циљева одустаје. То једино значи да ће се потражити друга и делотворнија средства за њихово остварење.

        Да се потсетимо на неке основне елементе РС проблематике у овом тренутку.

        NATO и ЕУ као основ за централизацију. „Централизација“ је, наравно, учтив израз за уништење Републике Српске, или њено свођење на празну љуштуру, зато што су то два концепта између којих по дефиницији не постоји могућност „мирне коегзистенције.“

        У јавним иступањима страних званичника и њихових домаћих пиона, главни изговор за централизацију су мистериозни, никада до краја дефинисани, „интегративни процеси“ у вези са којима народ ни у једном од два ентитета ништа не зна, нити га ико ишта пита. Али, подразумева се да се суштина тих процеса, уздигнутих на ниво неупитне политичке аксиоме, своди на испуњавање бриселских захтева за унутрашње преуређење БиХ да би као целовита држава могла бити примљена у ова два система Западне алијансе - NATO и ЕУ.

        Као што је један од главних америчких преговарача у Дејтону, Ричард Холбрук, накнадно обзнанио, ентитетска аутономија - што је питање од животне важности за Републику Српску - била је само трик да би се српска страна стимулисала да уђе у преговарачки процес. Међутим, прави коначни циљ је од самога почетка био нешто друго: обнављање Босне и Херцеговине као унитарне државе, с тиме да ће све најважније управне надлежности бити концентрисане у Сарајеву.

        То је, наравно, аранжман који одговара муслиманској страни, хрватској само условно и делимично, а српској не одговара уопште.

        Упоредо са погоршањем односа између Запада и Русије, апсорпција Републике Српске у оквире државе централизоване у Сарајеву, под надзором Запада и доминацијом муслимана, постало је кључно питање у западној политичкој агенди. Разлози за то су недвосмислено практичне, геополитичке природе.

        У случају да избије сукоб са Русијом или да напетости достигну опасан ниво, чак и да не уследи рат већих размера, као Хитлер 1941. тако ни Запад данас не може да толерише високо аутономну проруску српску државу у дубокој позадини његових антируских операција.    

        Логика притиска за централизацију (то је шифрован језик, тиме се заправо мисли на политичку деградацију Републике Српске) чини неприхватљивим не само тај процес, као такав, него и оба његова званична изговора, NATO у ЕУ. Логика одбране Републике Српске обавезује председника Додика да не само у својој реторици, него и у политичкој пракси, у име Републике Српске овај пројекат јавно и у пакету одбаци са свим саставним деловима: централизацију, NATO и Европску Унију.

        Пренос надлежности у Сарајево. Ерозија уставних надлежности Републике Српске, њих преко осамдесет, ишла је непрекидним ритмом и изразито је узела маха у време мандата председника Драгана Чавића. Процес је по први пут заустављен 2006. године, када је тадашњи премијер Милорад Додик одбио сагласност за утапање полиције РС у централне полицијске установе у Сарајеву.

        Пренос надлежности пре тога вршили су политичари из Српске који су били уцењени или нису имали храбрости да пруже отпор западним притисцима. Док западни политичари инсистирају на наводном „духу Дејтона“ - сугеришући да је централизована држава имплицитно зацртана у Уставу БиХ, заправо у анексу 4 Дејтонског мировног споразума - на бескрајно нервирање западних саговорника, председник Додик и Република Српска стоје чврсто на становишту да је строго тумачење „слова Дејтона“, односно руковођење текстом који се у Уставу налази, једини правилан приступ.

Милорад Додик

          Један од увелико усложњавајућих чинилаца је присвајање од стране Високог представника за БиХ, међународног чиновника кога поставља Запад, такозваних „Бонских овлашћења“, што се односи на наводну моћ да проглашава законе, отпушта непоћудне државне функционере, макар и демократски изабране, и да некооперативним политичарима забрањује јавни рад. Делатност Високог представника је без изузетка увек у функцији наметања западне политичке воље у Босни и Херцеговини.

        Тренутни Високи представник, Валентин Инцко, је претио, али никада се није дрзнуо да употреби своја врло упитна „Бонска овлашћења.“

        Док јавно захтева свргнуће председника Додика, Инцко до сада није скупио довољно храбрости да тестира своју моћ да то спроведе у дело. Јасно је да је канцеларија Високог представника (или OHR) на заласку свога ауторитета и вероватно близу укидања, и то много пре него што би се нешто слично могло догодити Републици Српској.

        Углед и ауторитет ове инстанце озбиљно су подривени упорним супротстављањем председника Додика и Републике Српске скоро свим њеним покушајима. То је чињеница која несумњиво представља плус и јача позиције Републике Српске.

        Односи са Русијом. У оквиру процеса који је по свим мерилима природан, када се узму у обзир осећања Срба где год се налазили, у својим спољним односима Република Српска је за мандата Милорада Додика постојано гравитирала ка Русији. Томе је уследила релативно висока стопа руских инвестиција али - и то је много битније - и опипљива политичка подршка Руске Федерације у свим међународним установама где је Република Српска имала да бије своје битке. Допринос Русије опстанку РС је немерљив.

        Сребреница. Једно од политички најшкакљивијих питања које се односи на перцепцију Републике Српске у свету - и уједно кључна ставка у општој офанзиви која има за циљ њено делегитимисање и коначно укидање - је Сребреница. Ради се о прљавој пропагандној подметачини у закључној фази рата, да је Република Српска имала удела у наводном геноцидном убијању 8.000 муслиманских ратних заробљеника недалеко од Сребренице у јулу 1995.

        Временом, Сребреница је уздигнута са нивоа локалне подвале на ниво моралног питања од светског значаја и наводне илустрације немоћи Запада да, у критичном тренутку, притекне у помоћ и заштити угрожене популације.

        Пред крај деведесетих година, Сребреница је еволуирала у изговор за доктрину „право на заштиту“ (или R2P), што западним силама тобож даје право да по свом нахођењу интервенишу у послове суверених држава због начина како оне воде своју унутрашњу политику. Нова доктрина, надахнута Сребреницом, дебитовала је на Косову 1999, да би затим била примењена у Ираку, Либији и Сирији.

        Са рефреном да неког „локалног диктатора“ који је, узгред, и непокоран диктатима Запада, треба дисциплиновати зато што „убија сопствени народ“, те „хуманитарне“ интервенције, према компетентним проценама, до сада су у целом свету коштале око два милиона људских живота, далеко више од наводних 8.000 сребреничких жртава. И - да иронија буде потпуна - ове масивне жртве хуманитарне бриге Запада такође су највећим делом били муслимани.

        Србија, а по начелу спојених судова и Република Српска, налазиле су се близу осуде за учешће у геноциду у Сребреници по британској резолуцији поднетој Савету безбедности 2015. године. Резолуција је била одбачена само зато што је Руска Федерација на њу ставила вето, и то је још једна јасна добит од блиских односа које председник Додик негује са том земљом.

        Са рефреном да неког „локалног диктатора“ који је, узгред, и непокоран диктатима Запада, Покушај обојене револуције. Као беспоговоран знак да Запад више није склон да трпи Додикову независну политику и пријатељство са Русијом, западни агенти су против Републике Српске пред изборе 2014. године покренули стандардну „обојену револуцију“, у складу са класичним обрасцем за операције такве врсте. Ангажована је локална агентура, формиран је политички фронт, Савез за промјене, и обучени оперативци су били снабдевени огромним количинама материјалне и логистичке подршке.

        Покушај је, ипак, бедно пропао и мада је председник Додик једва однео победу са око 8.000 гласова, добро финансирана и моћно оркестрирана кампања за његово свргнуће том приликом није постигла ниједан од својих кључних циљева. Међутим, послужила је као упозорење да су Република и председник на нишану Запада, као што сличне недавне провокације у Србији против Вучића носе сличну поруку.

        Вучић је повукао неколико млаких потеза који сугеришу жељу за зближавањем са Русијом и знаци се умножавају да се и њему припрема сличан третман.

        Задњи избори у Републици Српској пре неколико месеци мора да су неизмерно разочарали Додикове недобронамерне западне „партнере“. Његова коалиција је однела убедљиву победу и, судећи по чисто демократским мерилима, стабилност његове управе требало би да је тиме обезбеђена.

        Али, наравно, у коначници не пресуђују демократска мерила него махинације реалне политике.

        Западни политички оперативци су извели правилан закључак да подизање петоколонашког уличног покрета за свргавање бањалучке владе, бар у блиској будућности, неће донети жељене резултате. Уместо тога, на видику је примена методологије економског притиска и финансијског дављења, спојено са дестабилизујућим активирањем, у погодном тренутку, џихадистичких елемената који бујају по Босни, и на крају коришћењем можда најјаче од свих карата које им стоје на располагању - заврбованих и корумпираних елемената унутар владе и државних институција како би се систем подрио изнутра и председник Додик најзад био политички елиминисан.

        Привид релативног спокоја на страну, геополитички тренутак је крајње опасан по Републику Српску.

        Западна алијанса је решена да устоличи кооперативне, послушне режиме свуда - према Черчиловим чувеним речима - по „меком трбушњаку“ Европе, Балкану. Геополитика никада није била наклоњена земљама које су распоређене на овим просторима, а то посебно није сада. Нити ће западни хегемони са наклоношћу посматрати њихове тежње да очувају независност и учврсте свој културни идентитет.

        Уколико се руководство Републике Српске напокон не буде посветило систематском стратешком размишљању и разрађивању широког спектра средстава за пружање асиметричног отпора надмоћном противнику, упркос несумњивим местимичним успесима - изгледи неће бити ружичасти.

        У вртлогу светских догађаја који су на обзорју, за Републику Српску најгора времена можда и нису неповратно прошла. У сваком случају, предстоји још једна вратоломна вожња и требаће добри амортизери.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари