Позорница се већ припрема за покушај преврата у Српској

НА ЧУВЕНОМ СПИСКУ ДРЖАВА ЗА УНИШТЕЊЕ, КОЈИ ЈЕ САЧИНИО ГЕНЕРАЛ ВЕСЛИ КЛАРК, НЕМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, АЛИ... (2)

Највероватније је да ће покушај политичког уклањања Додика ићи по обрасцу који се у америчкој доктрини за примену активних мера за свргавање зове „swarming”  

То значи истовремено отварање, против релативно слабијег противника, толико бројних фронтова  да он ускоро постаје беспомоћан и парализован јер више нема средстава да на тако широк спектар координираних и разноврсних напада адекватно одговори

Медијско стање у Републици Српској убрзано доспева у фазу систематског и отвореног оспоравања безмало свих основа националне политике и већ је видно зашло у фазу маргинализације њеног главног носиоца. То је већ крупан корак у правцу психолошког припремања позорнице за извођење преврата

Опсенар и марионета коме ће бити додељена улога да замени Додика већ је у припреми да буде коришћен на предстојећим изборима и ускоро ће бити представљен са шарлатанском формулом за тренутни бољитак и испуњење свачијих аспирација и жеља. Он се обучава у радионицама западних предузећа за односе са јавношћу, док се његов „спасоносни програм“ усавршава у неком од прекоморских think tank-ова задужених за дестабилизацију Балкана

Ови процеси, чији су трагови већ видни, немају за циљ само политичку дисквалификацију једне особе, ма како значајна била, већ много више од тога - разградњу Републике Српске као државе. Колико је неки од тих процеса поодмакао, ствар је процене. Уз то, наравно, иде још једна велика непознаница, а то је у коликој је мери систем већ миниран

Пише: Стефан КАРГАНОВИЋ
 

        УСПЕШНА одбрана претпоставља трезвен преглед најважнијих стратегијских чинилаца. 

        [1] Основна слабост постојећег система у РС  је да, с једне стране, има реторику и став који су прихватљиви српским масама у релативно стабилним временима али, с друге, недостаје му пројекат, далековида идеја, визија, око које би се те масе окупљале и зарад које би и у тешким временима остале привржене.

        Овде се не циља на „идеологију” или формалну  доктрину, мада и тако нешто не би било на одмет као општи политички репер и фактор дуготрајније кохезије. Довољна је идеја која би била способна да људе трајно мобилише, без обзира на политичко опредељење и тренутно материјално стање.

        Без обзира колико прихватљиво звучи, ако је без дубље идејне подлоге реторика је као политички инструмент по својој природи врло површна и њено дејство је најчешће краткотрајно. Доктрина ширег домета, која би обухватала елементе народне психологије, философије и културе, и ангажовала моралне и интелектуалне капацитете најширих слојева, била би пожељна. Али, нити за то има довољно времена, нити је то у овом тренутку неопходно. 

        Да би систем пребродио тешка времена, као идејна подлога и raison d’etre  довољно је да се формулише нешто између плитких фраза и философски софистицираних теорија, што би му дало виши смисао и позиционирало га изнад личних и страначких несугласица. Али, тренутно и то недостаје јер се о томе није благовремено размишљало.

        [2] У одсуству надахњујуће визије или позитивне моралне идеје као генератора трајне масовне подршке, систем се ослања на два врло нестабилна фактора помоћу којих настоји да мобилише масе: (а) политика упорног и несумњиво популарног супротстављања центрима моћи етничких ривала и њиховим страним политичким спонзорима, и (б) уверавања, која се из објективних разлога показују све јаловијим, да ће се у материјалној сфери релативан просперитет и позитивни токови ипак моћи сачувати, или обновити, и то упркос обесхрабрујућим финансијским кретањима у свету пред којима чак и веће, моћније и самосталније државе посрћу.

        Када, полако али сигурно, најоштрије последице светске економске кризе дотакну и РС, и када се још болније одразе у свакодневном животу растућег броја грађана, донедавно популарна реторичка препуцавања са вођама других етничких заједница сразмерно ће губити своју привлачност. Са становишта грађана, који ће бити заокупљени првенствено краткорочно и површно схваћеним егзистенцијалним тешкоћама, теоретске расправе о државном уређењу ће губити своју релевантност.

        [3] Економска криза свакако да није лансирана само зато да би допринела краху РС и политике председника Додика, али на домаћем плану страни непријатељи Републике и њихови домаћи сарадници неће пропустити прилику да је искористе ради постизања управо тога циља. Тада ће постати јасно да је одсуство у РС општенародног пројекта који би се налазио изнад материјалне свакодневнице Ахилова пета актуелног система.

        [4] Свргнути некога релативно је лако, поготово ако такву меру предузима несразмерно јачи противник. Један од начина како се физички слабија страна штити од таквог потеза је асиметрично супротстављање и стварање ситуације на терену где ће без ње бити врло тешко или немогуће управљати државом. Пример тога је искуство са генералом Пероном у Аргентини.

        Мада Перон није имао никакву доследну философију, за кратко време бриљантно је изградио и масама понудио привлачан социјални пројекат помоћу којег је обезбедио трајну лојалност најширих слојева друштва. Организовати пуч против њега није било тешко, али владати Аргентином  без њега показало се немогућим.

        У овом тренутку положај председника Додика био би знатно повољнији када би се у том кључном аспекту могао упоредити са  положајем генерала Перона крајем првог периода његове владавине. Благовремена припрема у Републици Српској  сличног фактора одвраћања била је занемарена.

        То повећава Додикову рањивост и уједно потхрањује искушење да се против њега предузму активне мере, без претераног страха да би се организатори таквих мера, слично аргентинским војним хунтама  које су се уз подршку из САД ређале после Пероновог свргавања, касније могли наћи у положају политичке блокаде.

        [5] Највероватније је да ће покушај политичког уклањања Додика ићи по обрасцу који се у америчкој доктрини за примену активних мера за свргавање зове „swarming”. То значи истовремено отварање, против релативно слабијег противника, толико бројних фронтова  да он ускоро постаје беспомоћан и парализован јер више нема средстава да на тако широк спектар координираних и разноврсних напада адекватно одговори.

        У редовима жртве настаје повлачење, или у најмању руку искључиво одбранбени став на шроком фронту. То колебање затим ствара дефетистичко расположење, база подршке почиње да се осипа, од раније заврбовани и уграђени агенти утицаја спектакуларно напуштају и појачава се утисак безперспективности отпора.

        Лагани одлив подршке и кадрова ускоро се претвара у лавину која почиње да се ваља својим незадрживим моментумом. Од тог тренутка, ако до њега дође, жртва је вероватно бесповратно  изгубила битку и само је питање времена када ће бити принуђена на политичку капитулацију.

        Значај који се придаје психолошкој компоненти очитује се у приручнику недавно објављеном у САД, „Специјалне снаге у вођењу неконвенционалног рата.“

        Овај приручник се односи на управљање сукобима у циљу рушења неподобних влада али „без прибегавања отвореним борбеним дејствима (...) организовањем, обуком и опремањем кадрова који ће пружати отпор“ непожељним владама, док ће „представници владе САД посветити пажњу развоју одговарајуће инфраструктуре.“

        Што се локалног живља тиче, њему се додељује улога статиста док професионално обучена „авангарда“ делује као ударна песница „демократског преображаја.“

        У приручнику се истиче да је „кључ за прелажење из фазе растућег незадовољства у фазу побуне - перцепција знатног дела становништва да устанком ништа не губи и убеђеност да ће се побуна окончати успешно. Поред тога, а то је нешто што бројни примери из праксе у разним таргетираним земљама потврђују, „мора да постоји нека варница која ће изазвати побуну, драматичан догађај који ће потпалити масе против државних власти.“ 

        При томе се не заборавља још један кључан моменат, да ће „покрету отпора бити потребна морална и политичка подршка у међународним форумима (...) у облику средстава као што су новац, оружје, храна, саветници и обука...“  

        Не, ово није извод из Лењиновог „Шта да се ради?“ са почетка прошлог века. Ово је макијавелистички сценарио Лењинових данашњих наводних идеолошких противника, цинично написан сто година касније као приручник за рушење влада које им нису по вољи.

        [6] Да би се субверзивни процес успешно одвијао, у најмању руку неопходно је да делују два фактора: обликовање свести помоћу контроле над медијским простором и фабриковање лажне алтернативе која би, у сарадњи са одређеним страним снагама, наводно умела да нагомилане проблеме реши на задовољавајући начин.

        Корумпирани медији у служби преврата имају задатак да обликују климу мишљења, филтрирају информације и тенденциозно усмеравају јавну расправу тако што некима дају прилику да у њој учествују и утичу на јавност, док друге маргинализују или сасвим лишавају те могућности.

        Медијско стање у Републици Српској убрзано доспева у фазу систематског и отвореног оспоравања скоро свих основа националне политике и већ је видно зашло у фазу маргинализације њеног главног носиоца. То је већ крупан корак у правцу психолошког припремања позорнице за извођење преврата.

        Истовремено, безначајним и дискредитованим - али „кооперативним“ -  бившим политичарима, и њиховим најчешће микроскопским странкама, нестрпљивим да још једном приграбе власт са пратећим лагодностима, удељује се несразмерна пажња, њихови инструисани ставови и испразне изјаве преносе се и озбиљно коментаришу, а критичка питања им се не постављају. И без изричитог оспоравања, тиме се ставови и значај централне политичке личности у држави релативизују. Јавност се привикава да га посматра као некога ко је пролазан.

        У следећој фази обликовања јавне перцепције биће лакше распространити утисак не само да он може бити замењен, већ и да постоји неко ко би био пожељнији да дође на његово место.

        Опсенар и марионета коме ће бити додељена та улога већ је у припреми да буде коришћен на предстојећим изборима и ускоро ће бити представљен са шарлатанском формулом за тренутни бољитак и испуњење свачијих аспирација и жеља. Он се обучава у радионицама западних предузећа за односе са јавношћу, док се његов „спасоносни програм“ усавршава у неком од прекоморских think tank-ова задужених за дестабилизацију Балкана.

        [7] Ови процеси, чији су трагови већ видни, немају за циљ само политичку дисквалификацију једне особе, ма како значајна била, већ много више од тога - разградњу Републике Српске као државе. Колико је неки од тих процеса поодмакао, ствар је процене. Уз то, наравно, иде још једна велика непознаница, а то је у коликој је мери систем већ миниран.

        То ће се показати тек онда када на разним фронтовима угрожени систем покуша да пружи отпор, и потврдиће се ако тада  његове структуре једна за другом буду почеле да отказују.

        (следи наставак)

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари