Иринеј: После пресуде у Стразбуру имамо наду да ће Охридска архиепископија бити бар толерисана

ДА МИ, СРБИ, НЕ ПОСТАНЕМО МЕХАНИЧКА ЗАЈЕДНИЦА НЕДОВРШЕНИХ ЕВРОПЉАНА . СО КОЈА ЈЕ ОБЉУТАВИЛА

  • Пресудом Европског суда за људска права из Стразбура да је македонска држава дужна да региструје Архиепископију охридску, која је у канонском јединству са Српском Православном Црквом - скопске власти су осујећене да и даље поступају као протеклих година
  • Синод Бугарске Патријаршије није – судећи по слову и духу његовог званичног саопштења, – експлицитно и недвосмислено прихватио улогу „Цркве Мајке” нити је „Македонској Православној Цркви” обећао канонско општење и признавање аутокефалнога статуса. Уместо тога, бугарски Синод је образовао комисију која има задатак да помогне при решавању проблема створеног расколом, и то уз консултације и у сарадњи са осталим Православним Црквама. Ово је, чини ми се, граница неканонског уплитања у живот друге аутокефалне Цркве (Српске)...
  • Шта би нам, примера ради, вредело ослобођење од прикривеног, али још увек жилавог југословенства и титоизма ако га заменимо вером у неолиберални капитализам, у вредносно „неутралну” државу, лишену било каквих етичких или религијско-метафизичких исходишта, у „људска права” која не знају за основно право, право на живот, у „демократију” која долеће на крилима „Милосрдног анђела”...
  • Питање националног писма, ћирилице, колико је важно толико је и болно. Дневне новине у Србији махом се штампају латиницом, о натписима фирми да и не говоримо. Ако не буде конкретних мера и одговорности, српски језик ће, пре или после, нестати. А то би био невиђен културни аутогеноцид...

          ЕПИСКОП Бачки Иринеј дао је интервју за божићни број „Печата”. Факти преносе део тог интервјуа.

  • Потребан нам је свесрпски дијалог, рекли сте недавно, уз напомену да у новије време небројено пута понављани термин унутрашњи дијалог, а поводом Косова, није најсрећније одабран. Чини се да се у тој препоруци може наслутити и Ваше уверење да нам је као друштву, односно народу, потребна садржајно свестрана ауторефлексија, не само поводом српског Јерусалима. О чему је, поред теме Косова, у овом историјски тешком тренутку такође неодложно потребно разговарати и промишљати? Како свесрпски разговор уопште остварити на начин да то не буде тек „одрађен“ национални подухват?

          ... Данас је, по мом скромном мишљењу, нама Србима најпотребнија свестрана ауторефлексија на тему самог нашег духовног бића, идентитета, историософског самоодређења, самосазнања и самоосећања, историјско-цивилизацијског назначења и усмерења, као и надисторијског, метафизичког садржаја појма православно Српство (уколико, наравно, такав садржај још постоји).

          Јер, духовно, идентитетски, историјски и историософски, културно-цивилизацијски, па и верски, ми, савремени Срби, лутамо (част изузецима!) кроз лавиринте идолâ, опсенâ, фатаморганâ, заблудâ и самообманâ, оличених, понајпре и понајвише, у увозним и домаћим идеологијама западњачког просветитељства, рационализма и индиферен-тизма, а у новијем раздобљу југословенства и марксизма у форми титоизма.

          Ако оваква ауторефлексија изостане или ако из ње извучемо закључке у духу споменутих и иних идеологија, опстаћемо, бар за неко време, али не више као историјски европски народ под знаком крста, односно и са хоризонталном и са вертикалном димензијом живота, него као аморфна маса произвођачâ и потрошачâ, без органског односа међусобно и са другим народима, без духовне вертикале, а самим тим и без крста као знамења и путоказа.

          Таква механичка заједница недовршених Европљана може се упоредити са сољу која је обљутавила, те више није низашта, по речима Самога Христа (Мат. 5, 13). Уосталом, Нови Завет нас учи да народ није тек пука овоземаљска, биолошко-социолошка појава већ духовна, трансцендентна категорија: „... Створио је (Бог) од једне крви сваки народ човечанства (...) да траже Господа” (Дела ап. 17, 26 – 27).

          Без поновног откривања и потврђивања ове визије о народима света, дакле и српског народа, није могућ трајни национални програм, програм који превазилази ефемерне политичке односе и комбинације. Без таквог, суштински неизмењивог и незаменљивог програма није, међутим, могуће избећи замке и заседе идеолошког идолопоклонства.

          Шта би нам, примера ради, вредело ослобођење од прикривеног, али још увек жилавог југословенства и титоизма ако га заменимо вером у неолиберални капитализам, у вредносно „неутралну” државу, лишену било каквих етичких или религијско-метафизичких исходишта, у „људска права” која не знају за основно право, право на живот, у „демократију” која долеће на крилима „Милосрдног анђела”, у мондијалистичко друштво принудне једнакости (уз нешто већу једнакост богатих и моћних!), али и брисања различитости и самосвојности?

          Да не идем даље! А није да не бих могао...

  • Недавно је стигла вест из Европског суда за људска права из Стразбура да је канонска Архиепископија охридска добила спор против македонске државе. После ове пресуде македонска држава дужна је да региструје Архиепископију охридску, која је у канонском јединству са Српском Православном Црквом и на чијем је челу Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован Вранишковски. Значи ли то да ће у Бившој Југословенској Републици Македонији наступити бољи дани за канонску Архиепископију охридску и престати прогони њених архијереја, свештенства и монаштва?

          Пресуду Европског суда за људска права, засновану на начелима права и правде, треба да посматрамо у светлу јануарских дана 2004. године, када су скопске власти хапсиле архијереје Охридске Архиепископије, пребијале монахиње, спаљивале манастир у Нижепољу код Битоља, упадале ноћу у домове верникâ, претиле им и шиканирале их. Исто тако треба да их сагледавамо и у светлу низа монтираних судских процеса и страдања самог архиепископа Јована. Овом пресудом су скопске власти осујећене да и даље тако поступају.

          Охридска Архиепископија, од васцелог Православља призната канонска аутономна Црква, која врши пуноћу своје спасоносне мисије и има поглавара, епископат, евештенство, монаштво и вернике, сада је и пуноправни субјект јавног и грађанског права. То и мени и свима нама улива наду да ће Архиепископија охридска бити толерисана и барем декларативно равноправна са расколничком црквеном организацијом која de facto (мада не и de iure) ужива статус и повластице државне Цркве.

  • Само који дан по обелодањењу пресуде Европског суда из Стразбура стигла је вест из Софије да је на адресу Синода Бугарске Православне Цркве упућена једна молба из Скопља а од стране непризнате Македонске Цркве. У тој молби се од Бугарске Православне Цркве тражи „мајчинство“ за неканонску „Македонску цркву”. Пре неки дан објављено је да је Синод Бугарске православне цркве услишио ову молбу, прихватио улогу Мајке-Цркве, под чијим би скутом „Македонска Црква” покушала да стекне легалност и аутокефалност. Ова одлука Синода БПЦ покреће многа болна сећања и отвара старе ране. Шта Ви мислите о томе?

          Догађаји су се хронолошки одвијали баш тако како рекосте (пресуда у Стразбуру у корист Архиепископије охридске, а непосредно затим обраћање Бугарској Православној Цркви), али ја не знам да ли је између њих постојала нека узрочно-последична веза или се радило о случајно, стихијски, синхронизованим дешавањима.

          Како год да је било, поступак Цркве у расколу представља преседан у укупној историји Цркве, а са становишта православне еклисиологије и канонског права – чисту фарсу. Кратку анализу и оцену како акције такозване Македонске Православне Цркве тако и реакције Бугарске Православне Цркве изнео сам недавно на страницама „Вечерњих новости”, а овде бих се осврнуо само на два аспекта – текстуални и политички.

          Синод Бугарске Патријаршије није, наиме, – судећи по слову и духу његовог званичног саопштења, – експлицитно и недвосмислено прихватио улогу „Цркве Мајке” нити је „Македонској Православној Цркви” обећао канонско општење и признавање аутокефалнога статуса. Уместо тога, бугарски Синод је образовао комисију која има задатак да помогне при решавању проблема створеног расколом, и то уз консултације и у сарадњи са осталим Православним Црквама. Ово је, чини ми се, граница неканонског уплитања у живот друге аутокефалне Цркве (Српске) коју Бугарска Црква не може прећи уколико не жели да и самој себи приушти искуство раскола са сестринским Црквама, искуство које је у својој историји већ имала, и то не једанпут.

          Не може се избећи утисак – а има и непосредних сведочења из саме Бугарске Цркве – да је читав подухват мотивисан политичким, државно-националним циљевима, у духу старе егзархијске тезе о етнички бугарском карактеру не само данашње Републике Македоније него и појединих области Србије и Грчке. Самим тим, инспирисан је и подстакнут, по свему судећи, од политичара и државних чинилаца из Скопља и Софије. Не знам, али се не бих чудио да је читав сценарио разрађен на последњем састанку двојице премијера, Заева и Борисова, у Струмици, у режији или бар уз активно учешће расколничкога струмичкога владике Наума. Актери и не крију много да су њихове акције политички координиране. Притом њих, наравно, Црква са својим канонима, устројством и поретком, савршено не занима.

          Њихова је намера да чисто црквени проблем реше политичким насиљем и са политичким циљем. Тиме се „зачарани круг” затвара: враћамо се на давно протекле деценије, када је Комунистичка партија Југославије основала такозвану Македонску Православну Цркву, да би је касније даривала фантомском аутокефалношћу (документа о свему томе већ поодавно су објављена).

Архиепископ Јован Вранишковски

          Проблеми се неће решити политичким договорима двојца Борисов – Заев и незналачком акробатиком појединих архијереја, које иначе искрено и дубоко жалим што их је virus schismaticum бацио у дугу духовну болест. Бојим се, напротив, да се иде ка новим поделама међу верницима, не толико међу онима из канонске Охридске Архиепископије колико међу онима који, из незнања или под утицајем пропаганде, припадају расколничким црквеним структурама.                    

  • ...Да ли тапкамо у мраку и онда када нам се учини да смо нешто „решили“? Има ли, према Вашем суду, наде да се српске најважније теме бар делимично реше, дакле и промене?

          Не тапкамо у мраку. Ако погледамо у не тако давну прошлост, видећемо да је наша Црква очувала нацију расуту у три империје, дала јој полет и смисао. Стално смо на распећу, али постојаним радом на просвећивању народа, учвршћивању истински демократских институција и правне државе, напајањем из ризнице православне духовности, решаваћемо један по један проблем. Не све јер, како рече теолог Јован Мајендорф, „хришћани су помирени са тим да живе у несавршеном свету“.

  •  О нашем националном поразу данас се говори без театралности и некаквог фразерског поетизовања, а често са „спокојним“ убеђењем које би морало да нас узнемири и забрине. Да ли је реч о дефетизму без преседана и колико је у свему утешно то што се истовремено говори о могућем  препороду? Између осталог помиње се рад на специјалном програму – Декларацији о опстанку – са подразумевајућом димензијом историјског континуитета који би требало да оствари ова генерација „тако да се не стиди пред потомцима, али и да се не осећа недостојном пред прецима“. Јесмо ли данас и у тим плановима на добром путу? Ако је одговор одречан, како да се усмеримо тамо?

          Иако смо доживели и преживели безакоње и силу, која је оружјем и пропагандом намеравала да од нас створи аморфну масу, данас имамо већи степен свенародне освешћености него у готово читавом 20. веку. Дефетизму нема места, поготову нема речи о националном поразу нити о некаквом антрополошком песимизму, како је говорио покојни Никола Милошевић. До јуче многи Срби нису знали ни ко су ни шта су. Освешћивање је било болно, уз жртве и губитке.

          Зар нам јасан став огромне већине народа о Косову и Метохији не говори да нема места дефетизму? Погледајте Републику Српску: вредан православни народ пробуђене свести и савести! Републику Српску треба да чувамо по сваку цену.

          Онолико колико сам упућен,  Декларација о опстанку нашег народа може да буде добар пут ако је усмерена на очување идентитета народа – језика, писма, културе – како у околним државама тако и у Србији. Надам се да ће Декларацију пратити одговарајућа законска решења и материјална средства за њено спровођење, како не би остала мртво слово на папиру. Питање националног писма, ћирилице, колико је важно толико је и болно. Дневне новине у Србији махом се штампају латиницом, о натписима фирми да и не говоримо. Ако не буде конкретних мера и одговорности, српски језик ће, пре или после, нестати. А то би био невиђен културни аутогеноцид...

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари