АНТОНИЋ: Вашингтерна одобрила ванредне изборе да Вучић избаци Косово из Устава

ЗЛО СЕ ВРАТИЛО - ХОЋЕ ЛИ ПОЛИТИЧКЕ И СОЦИЈАЛНЕ СНАГЕ ОТПОРА ХТЕТИ И УСПЕТИ ДА СЕ ОРГАНИЗУЈУ И ПОВЕЖУ? (КРАЈ)

• Ово што нам се сада дешава је као шумски пожар – морамо се заједно спасавати и морамо заборавити све разлике. Ово не важи само за парламентарну и ванпарламентарну патриотску опозицију, то важи и за сваку другу могућу опозицију
• Овај режим не руши само наше елементарне националне интересе, он уништава и елементарне економске (социјалне) интересе готово свих слојева становништва (осим компрадорске елите), као што поткопава и демократију, па и елементарне слободе
• Компрадорском консензусу капитала, моћи и идеологије, успешно се може супротставити само народни фронт обједињених националних, социјалних и демократских снага
• Већ стварање само нечега што личи на народни фронт било би велики успех и могло би зауставити многе „реформаторске идеје”. Такође, обједињени или макар усаглашени (координисани) наступ „антисистемске опозиције” (тј. антирежимских снага) на следећим парламентарним изборима могао би онемогућити компрадорску „олош елиту” да освоји двотрећинску већину у скупштини, те би тако могла бити заустављена предвиђена натоизација и парцијализација Србије

         Пише: Слободан АНТОНИЋ, Нова српска политичка мисао

         НАЈАВЉЕНЕ изборе – то је макар јасно свима са мало мозга – Вашингтерна може одобрити само под условом да из ње изађе парламент (и влада) који ће променити Устав. А то значи, избацити Косово из преамбуле, регионализовати (читај: конфедерализовти) Србију, омогућити „истополне бракове”, додати латиницу као службено писмо (латиницом је био исписан „српски део” званичног паноа на отварању преговора у Бриселу, 21. јануара – толико о „чувању идентитета у ЕУ”) и шта још све не.

         Други услов за изборе јесте да Београд отпочне процес напуштања војне неутралности и да се стратешки окрене уласку у НАТО пакт. А то ће, у пракси, значити постизборно „отварање дебате о стратешкој безбедности” (читај: почетак НАТО пропаганде), што ће се завршити, наравно, доношењем одговарајуће НАТО резолуције у скупштини Србије.

         У том смислу, од садашње „проевропске” парламентарне опозиције на предстојећим изборима човек једноставно нема шта добро да очекује. Владимир Милутиновић је ту „опозицију” духовито описао у чланку под називом „Стратегија опозиције за следеће изборе”.

         Та „стратегија” се састоји из једноставне лозинке: „Царе, царе, господаре, Вучићу: Прими нас у коалицију!”, праћене следећим програмом: „Ми:

         1. нећемо тражити место премијера;

         2. нећемо се бунити због Закона о раду;

         3. нећемо се бунити ни због једног закона;

         4. нећемо да причамо о прошлости;

         5. ако треба, нећемо да причамо ни о будућности;

         6. нећемо ни слова о таблоидизацији;

         7. подржаћемо све болне резове (кога боли нек’ се буни);

         8. ми имамо кадрове;

         9. ко је тај Ђилас, ко, ко?

         10. нема говора о култу личности Ваше, Ваша Висости”.

         А што се тиче патриотске опозиције, парламентарне али и непарламентарне, она, нажалост, и даље демонстрира приличну политичку незрелост и одсуство капацитета за ширу политичку акцију. Основни њен проблем је сумњичавост и завађеност (спонтана, али и индукована) – баш по Монти Пајтон моделу из „Житија Брајановог”. Да посетим, у монтипајтоновској Јудеји против окупације Рима боре се: Народни фронт Јудеје, Јудејски народни фронт, Народњачки фронт Јудеје (ову групу чини само један старац), Јудејски народњачко-народни фронт, те Кампања за слободну Галилеју. И све су ове фракције много више завађене међу собом – улажући огромну енергију да објасне народу „суштинске разлике” између Народног фронта Јудеје и Јудејског народног фронта – него што се ефикасно боре против окупатора.

         Посебан проблем – али који је у вези баш са акционом блокираношћу патриотске опозиције – јесте идеологија која хара по патриотским медијима (претежно сајтовима). Да, проблем је идеологија – ма шта да нам причају разни постмодернисти о „крају идеологија”.

         Тачније, проблем су две малигне и деструктивне идеолошке крајности које доминирају у алтернативном политичком сајбер простору патриотске политике.

         Прва малигна идеологија је криптоаналитичарски фатализам. Она се састоји из мантре да је „Империја супериорна, а Србија под њеном пуном окупацијом” (Рецимо, Драгомир Анђелковић у Утиску недеље). Та идеологија вели да смо „мали и слаби” и да „не можемо ништа да учинимо”. Уопште, узалудно је батргати се пред таквом силом, „треба се примирити и сарађивати док не дођу боља времена”. А баш то доводи до закључка да је „реални патриотизам” заправо једино – садашња политика напредњака. Подршка СНС-у (чак и када испуњавају све захтеве окупатора), по нашим криптоаналитичарима, заправо је „добра за народ”, јер – пазите сад аргумент – „само моћни Вучић, сутра када куцне час, може да направи преокрет” (Јао логике!). Зато су сви који говоре против Вучића и СНС заправо „лудаци, жути плаћеници или просто раде за Империју”.

         Немојте имати сумње да су носиоци ове идеологије за свој деструктивни рад међу ионако већ збуњеним и деморалисаним патриотама обилато награђени од стране режима – између осталог и „масним копитом” од пет милиона динара (око 47.000 евра), које је ономад, за само један пројекат, добио њихов новоформирани НВО.

         Друга малигна идеологија, која разарајуће делује на већину патриотских сајтова, јесте вулгаризација политичког активизма. Реч је о редукцији политике на псеудо-активизам, који по правилу поприма формувербалног радикализма и егзибиционизма. По овој идеологији, све је „јасно као дан”, не треба ни о чему више писати нити мислити, не треба трошити времена ни на какву анализу, а још мање на промишљање политичких или чак системских алтренатива. Решење је просто и „сви га знају”: „треба узети мотке у руке, па на улицу”. Сви који и даље нешто мисле и пишу заправо су само „мрсомуди” убачени да „залуђују народ”.

         Најлепше од свега је да ти вербални хероји мотке и улице, при томе, очекују да неко други све то одради. Дакле, неко други ће направити организацију (коалицију), окупити људе, направити план акције, повезати се са глобалним савезницима, извести револуцију, заменити стари систем новим (претходно га, наравно, осмисливши)               – док ће они сами мирно да наставе да куцају на тастатури своје јуначке „ма-само-мотка-и-улица” коментаре (и то искључиво под псеудонимом). При томе ће непогрешиво захтевати „да се дела” у времену када треба мислити и разговарати, а „да се мисли и разговара” баш у времену када треба одлучно делати.

       Шта даље?

         Ово што нам се сада дешава је као шумски пожар – морамо се заједно спасавати и морамо заборавити све разлике.

         Ово не важи само за парламентарну и ванпарламентарну патриотску опозицију, то важи и за сваку другу могућу опозицију.

         Јер, овај режим не руши само наше елементарне националне интересе, он уништава и елементарне економске (социјалне) интересе готово свих слојева становништва (осим компрадорске елите), као што поткопава и демократију, па и елементарне слободе.

         Зато опозицију таквом режиму морају да чине не само патриотске политичке снаге (које мејнстрим медији често називају „десницом”), већ и политички (или синдикални) представници радништва и сваког другог радног света (дакле, истинска „левица”), као и политички представници либералне и продемократске интелигенције и средњих слојева („политички центар”). Компрадорском консензусу капитала, моћи и идеологије, успешно се може супротставити само народни фронт обједињених националних, социјалних и демократских снага.

         Већ стварање само нечега што личи на народни фронт био би велики успех и могло би зауставити многе „реформаторске идеје”. Такође, обједињени или макар усаглашени (координисани) наступ „антисистемске опозиције” (тј. антирежимских снага) на следећим парламентарним изборима могао би онемогућити компрадорску „олош елиту” да освоји двотрећинску већину у скупштини, те би тако могла бити заустављена предвиђена натоизација и парцијализација Србије.

         Не треба, наравно, имати илузије да ће се то моћи лако извести. Проблем није само у нашој (често индукованој) сумњичавости и пословичној зависти, већ и у одсуству елементарне културе самоорганизовања. Сви чекају да неко други нешто предузме и да уради посао уместо њих. Малобројни су примери удруживања и системастског рада – мада они увек дају резултат.

         Рецимо, овај чланак не бисте могли да прочитате да није упорности једне групе интелектуалаца који већ 20 година штампају књиге и научни часопис (Нова српска политичка мисао: часопис за политичку теорију и друштвена истраживања), а већ 12 година уређују и одржавају овај информативни портал (са просечних 10.000 индивидуалних посета дневно). Нас нико није пројектовао и финансирао. Сами смо се организовали и уложили сате свог слободног времена. И резултата има – укључив и известан углед и утицај који смо стекли у јавности.

         Други позитиван пример је вероватно група људи око Двери и још понеко. Зашто тога нема више? Зашто многи млади и образовани људи – али не само они – непрестано нешто коментаришу, кукају и закерају, а никако да се умреже и нешто предузму? Зашто таквих група нема још више на аутентичној, социјалној „левици”? У друштву у коме је индустријско радништво масовно ликвидирано (у смислу занимања), а они који су остали да раде код приватника имају статус енглеског слуге из 17. века, могло би се очекивати да све врви од удружења за самопомоћ или за синдикалну акцију. Али, слабо или готово ништа од тога. Такође, готово сва наша универзитетска интелигенција себе воли да представља као политичке „левичаре”. Али, скоро да нема интелектуалног клуба који би систематски неговао критички (антисистемски) социјални дискурс.

         Стога, ова 2014. година биће добра прилика да видимо на чему смо. Зло се вратило – не само у смислу манипулативне праксе из осамдесетих и деведесетих година или компромитованих кадрова из двехиљадитих. Зло се вратило у смислу оживљавања друштвених пракси које наше генерације и не памте: од неподношљиве обесправљености на радном месту, до школовања и лечења само (танког слоја) најбогатијих.

         Ове године ћемо видети да ли различите политичке снаге отпора могу да се организују и повежу. Или ћемо, можда, доживети још један пораз. Пораз који би могао значити и потпуни политички, али и идеолошки банкрот садашње генерације и српског друштва у целини.