Без суда за Сијековац, Братунац и Кравицу није најлогичније питати о Сребреници

Из аутобиографске књиге Рајка Петрова Нога «Запиши то, Рајко» - одломак  Радованов гамбит (2)

* Радовану сам могао рећи све, и говорио сам, често начином најгрубљим. Он би се смешкао и понекад рекао: зло говече, јуне довијека…

* Једанпут, сад не знам због чега, притерам га уза зид и кажем: Јеси ли ти нормалан? А он ми прибрано вели: Боже, Рајко, да сам нормалан, одавно бих полудио…

* И други пут, када сам му почео да сипам со на рану због крупног кадровског промашаја, резигнирано, скољен свакодневним страхотама, тихо ме је опоменуо: Има јутара када не знам да ли да се обријем или да се убијем… То сада звучи као доскочица, неко опште место, а онда је било језом пуњено…

* Радованов СДС у почетку није био странка. Био је то покрет. Кустурица је причао да му је све постало јасно када је након првих избора срео Драгана Драгића, Романијца, уз то једног од директора Шипада, који је, као директор, наравно, био у реформистима, па га питао шта мисли о исходу гласања, а овај му казао како је од куће кренуо као дисциплиновани реформиста, а да је, са гласачким листићем, сама рука отишла у СДС!

* Први демократски избори у Босни, и то је опште место, били су попис становништва по вери и нацији, ако не рачунамо нешто Југословена које је време новије историје оставило на цедилу…

* Да, Сарајево је било опседнуто с брда, блиндирано изнутра. Али и иза брда била су друга брда, са којих се стезао прстен Алијине војске… Свак је свакога, где је и како могао, опкољавао и опседао. Зато, можда, и није питање што је Сарајево било опседнуто, већ зашто није узето…

         ГОДИНЕ 1982. коначно сам, срећом, пребродио Дрину… У повременим доласцима у Сарајево, наслушао сам се како се ја тамо, у Београду, нећу обикнути. Недостајаће ми, веле, брдо, вода, клима, а биће ми и досадно, окруженом само Србима… Вратићеш се ти, говорили су…

         Нећу се вратити. Ни на тенку. Да је досадно само са Србима, досадно је. Али смирује живце, говорио сам. Можда се злочинац и враћа на место злочина, али песник на место свога понижења, никагда…

         Радован се у Сарајево лепо уклопио. Био је цењен психијатар, имао је бирану клијентелу, одлично је водио тзв. групну терапију, био је лекар и у једном сарајевском фудбалском клубу, лепо се писало о његовој поезији, деца су расла, његова Љиља текла је лекарску каријеру, па ипак, ипак, нека зебња му није дала мира…

         Једно време био је прешао у Београд, али на такав крупан корак није била спремна и породица. Шта се све збило у међувремену, о томе би се могао написати роман. И написан је. Нека читалац узме Радованову Чудесну хронику ноћи. Боље му је да ту сјајну књигу прочита него моје парафразе…

Радован са оцем и братом

         Радовану сам могао рећи све, и говорио сам, често начином најгрубљим. Он би се смешкао и понекад рекао: зло говече, јуне довијека… Једанпут, сад не знам због чега, притерам га уза зид и кажем: Јеси ли ти нормалан? А он ми прибрано вели: Боже, Рајко, да сам нормалан, одавно бих полудио… И други пут, када сам му почео да сипам со на рану због крупног кадровског промашаја, резигнирано, скољен свакодневним страхотама, тихо ме је опоменуо: Има јутара када не знам да ли да се обријем или да се убијем… То сада звучи као доскочица, неко опште место, а онда је било језом пуњено…

         Седимо тако код њега на Палама до пред зору Црнчевић, Капор, Ђого, Тохољ, а с нама и један што је залутао, па када сам Радовану рекао да ми потражи ципеле које сам загубио, тај падобранац ће прекорно да ми пребаци – зар да ми председник тражи ципеле… Оладио сам га, рекав да председник са мојим ципелама нема ништа, ципеле тражи Поноћник…

         А када се, опет, песник Тодор Дутина пожалио Радовану да су му наши скинули и однели врата са стана, Радован му је, смешкајући се, рекао да су врата, из аспекта председника републике, ипак у српским рукама…

         Када бих својом насртљивошћу сасвим претерао, Караџић би за мене срезао формулу: Ного, кад си пијан безобразан си, кад си трезан, досадан си…

         Радованов СДС у почетку није био странка. Био је то покрет. Кустурица је причао да му је све постало јасно када је након првих избора срео Драгана Драгића, Романијца, уз то једног од директора Шипада, који је, као директор, наравно, био у реформистима, па га питао шта мисли о исходу гласања, а овај му казао како је од куће кренуо као дисциплиновани реформиста, а да је, са гласачким листићем, сама рука отишла у СДС! Први демократски избори у Босни, и то је опште место, били су попис становништва по вери и нацији, ако не рачунамо нешто Југословена које је време новије историје оставило на цедилу…

         Предолимпијско и олимпијско Сарајево грцало је у некој атавистичкој срећи која није слутила на добро.

         Читав свет се у Сарајеву, и на планети, делио на рају и папане. Ко није био рођени Сарајлија, или приправник за рођеног, ко није умекшавао ч, или бар симулирао, тај је с проклетством на свет пао, и није му требало веће несреће од те, боље би било да се није ни родио.

         Уз Олимпијаду, у неком башчаршијском ћумезу, наплатили су Кирку Дагласу неки бућкуриш хиљаду пута скупље, и фалили се као су заврнули папана… Рођене и прирођене Сарајлије биле су ухватиле бога за браду и мирно су, пред старом православном црквом, пуцале у српског свата…

         Спржише голобраде, ненаоружане војнике до јуче заједничке војске у Добровољачкој улици, испред Скендерије, у центру Сарајева, а у Тузли, на Тузланској малти, погром војника, који су се мирно и по договору повлачили, директно је преносила локална телевизија. На крају преноса, као после каквог добро обављеног посла, они што су те страхоте сликали, пожелели су, онако знојни, да попију коју пиву…

         Па Сијековац, па Братунац, па Кравица и Скелани, Босански Брод… Док се редом како су се збивали не објективизују и не про-це-су-и-ра-ју ови бројни рани радови злочинаца, није најлогичније питати о Сребреници.

         А тек Сарајево, опседнуто споља, блиндирано изнутра… Када је крваво коло почело, Сарајево је за ноћ и дан изнутра слупано и опљачкано. Свака је четврт имала свога силеџију који је ту ведрио и облачио. Главни шефови локалних банди били су на диспозицији врховном бабу… Не постоје у Босни само паралелне историје, већ и паралелне перцепције: свака ствар се види на најмање три, углавном супротстављена начина…

         Прочитао сам петнаестак књига о ратном Сарајеву, а овде ћу се присетити само једног поглавља из књиге Манојла Чалије Сарајевска проклета чаршија.

         Уклопљен у рају, говорило се да ће да наследи Церара на коњу са хватаљкама, Чалија је касније докторирао и био на високоме месту. Остао је у Сарајеву, а временом је остао и без радне обавезе, па су га почели слати на копање ровова, не би ли Невесињац од српског метка погинуо… Али ни то није било најстрашније… Становао је на Бистрику, а тамо је бог и батина био Мушан Топаловић Цацо и његова по злу чувена Десета лахка. То је онај Цацо што је Србима пунио јаму Казани…

         Толика и таква непочинства опила су Цацу, па је помислио да је масовним злочинима себи места ухватио и код Алаха и код Алије. Беше се до непослушности осилио и осамосталио. Чинило му се да може са Алијом на равној нози да разговара. Али отуда је неумитно стигао катул-ферман.

         Када су обавили најпрљавије послове, криминалце је ваљало брзо посмицати, а онда од тзв. међународне заједнице тражити да и она тако уради са Младићем и Караџићем, Алија је мислио да је толико сугестиван да ће странци поверовати како су Ратко и Радован пандан Цаци, Ћели, Јуки…

         Неко је, изгледа, Мушану јавио шта му се спрема, и он је са браћом и рођацима поставио заседе. Алијину казнену експедицију хватао је у таласима и клао. У своје двориште, које је било опкољено са свих страна високим зградама, извео је и у круг поредао све станаре – старе, болесне, жене, децу, међу њима и Чалију – и наредио да отворених очију гледају шта ће ухваћеним полицајцима радити…

         Ко затвори очи, окрене главу, почне да повраћа или да пада у несвијест, такве ћу прве заклати, вели… И онда је ритуално, док су ухваћене његови држали – јер том је музиканту у некој тучи једна рука пре рата остала укочена – другом руком клао. Као што се брави кољу за курбана. А после сваког клања прилазиле су девојке са пешкирима, лаворима и бокалима воде; да се њихов витез опере после богоугодно принесене жртве…

         Када су га најзад ухватили, у затвору су га, кажу, живога одерали. Након смрти, тело су бацили где га нико наћи неће… И ту није крај.

         Када је улема проценила да би било корисно, у табут су ставили ко зна чије тело, а можда и студено камење, и након џеназе, међу главне шехиде у гробљу на Ковачима узвисили Мушана Топаловића Цацу… Погодите који је песник написао песму „Џеназа Мушана Топаловића Цаце“.

         Ова накнадна фараонизација зликовца, превазилази ли Андрићеву имагинацију?

         Да, Сарајево је било опседнуто с брда, блиндирано изнутра. Али и иза брда била су друга брда, са којих се стезао прстен Алијине војске… Свак је свакога, где је и како могао, опкољавао и опседао. Зато, можда, и није питање што је Сарајево било опседнуто, већ зашто није узето…