Да ли је за Косово и Метохију прерано зато што је већ одлучено да је прекасно?

С Р Б И Ј А  И  С В Е Т
НИКОЛИЋ БИ ДА ПРАВИ СВОЈУ НОВУ КОСМЕТСКУ ПЛАТФОРМУ - О „КОНАЧНОМ СТАТУСУ” ЈУЖНЕ ПОКРАЈИНЕ, АЛИ ВУЧИЋ...

• Пошто су се Србија, државна и политичка, и посебно њени грађани, обавезали да никад неће признати независност албанског Косова, садашње инсистирање на трајном решењу статуса, наравно с Косметом као интегралним делом Србије, не одговара ни Европи и Америци, а то значи да је учлањење српске државе у ЕУ – илузија која траје
• Ако је прерано, то значи да се разговори о статусу одлажу, а почињу разматрања оних фамозних поглавља – то значи да ћемо доћи до врата ЕУ, а ко ће тада да одустане од друштва срећних, од нашег првог приоритета? Још ће на народ утицати и већ одомаћено сазнање да смо се просто навикли да је „Косово изгубљено”. Тада већ - поодавно!

         Пише: Раде БРАЈОВИЋ

         КАД СЕ, на граници две године, или у сличним околностима које подразумевају оцену како смо радили, али и шта ћемо и како убудуће, можда је најважније сваку анализу унапред ослободити присуства или видљивог утицаја било које врсте илузија.

         Управо зато што „илузије најлепше певају”, како је написао наш велики песник Бранко Миљковић, свако суочавање и са проценама минулог и пројектима долазећег мора тећи и завршити се непосредним и гласним читањем „голих” и реалних чињеница. Иначе, илузије неизбежно и сместа исписују романтичне ноте које, на крају, исцрпљују уздахе и празне душу и надања.

         Три најкрупније и најважније теме српске спољне поликтике, од којих непосредно зуависе економски и укупни унутрашњеполитички токови, бесумње су Космет, ЕУ и ОЕБС, свака појединачно, а тек заједно, опредељујуће глобално важне.

         Ни редослед није нимало случајан, мада је приоритетни Космет, у свечаним тробројима беогрдских дневних новина и слушајућих и гледајућих емисија, убедљиво запостављен – највероватније због тога што баш предуго траје и замара до коске, посебно у празничним данима, приоритетно намењеним предаху и релаксацији. Све три теме, уистину, у новогодишњим терминима, третиране су тако да се, ипак, ствара неизбежан утисак да су заоденуте – илузијама…

         Тема Косова и Метохије је, уистину, у данима пред Нову годину, доминирала нашим информативним небом, јер је била жестоко подстакнута распром о питању: да ли Европска унија опет поставља услов Србији да „призна незвисност Косова” - да би коначно добила статус пуноправног члана европске елитне дружине?

Европске институције и неки угледни званичници, тај и такав услов, заиста нису јавно постављали, не бар у разговору са српским лидерима, што је делу српског државног врха било довољно да упорно негира сва та условљавања.

         Део лидера ЕУ, неки комесари и слични, а посебно они ван бриселских управљачких и разуђених бирократских органа, међутим, најизразитије политичари најмоћније Неначке, јасно и гласно, најчешће у Биндестагу, постављали су тај услов.

         Коначно, усред Београда, на самом државном врху Србије, у разговору с председником Томиславом Николићем, тај услов је изговорио нови комесар ЕУ Јоханес Хан. Букнула су, потом, српска реаговања, најизразитија и најважнија, управо, Томислава Николића. Режирала их је општа заинтересованост за, ионако занимљиву и противуречну политичку природу косметске теме, о којој су разлике Београда и Брисела наравно и Приштине, изразито велике.

         Серију је започео Тома - жестоким супротстављањем Хановом условљавању пријема Србијем у ЕУ признавањем незавиности приштинске државе – толико убедљиво да су се и Европа и њен предводник, Немачка, нашле у политичком шкрипцу.

         Жртвовао се немачки амбасадор у Београду, Хајнц Вилхелм, очигледном инсинуацијом да Хан то што је рекао Томи уопште није рекао, а то је значило да Пресдседник Србије није рекао истину,
на српском - да лаже! Пошто се таква подвала измишљотином ипак није могла толерисати, председник Николић је поновио све што је чуо од Хана и тако показао да амбасадор није говорио истину. Е, затим следе илузионистичке игре, неистине и лажи и именовања оних који су их изговарали, већ - великих и малих, или, шутих с рогатим...

         После више дана чекања, пошто је „био заузет”, Тома је примио Хајнца, попричали су, оно што је саопштено било је „округло па на ћоше”, да би, на самом крају, дипломатски представник велике Немачке, а то змачи и ЕУ, рекао српском Председнику оно што јасно показује да нама припадају илузије, а да су оне такве да представљају привид о реалној, малецкој моћи Србије – и кад је у праву!

         На питање свих питања, и кад се не постави – је ли признавање шиптарске државе услов да српска држава уђе у ЕУ-амбасадор је потврдио да „у овом тренутку то није услов, али нико не зна шта ће бити за десет или петнаест година”. Тачка.

         Да, тачка, али она значи оно што је током догађаја потврђено…

         Председник је, наиме, најавио и обрадовао Србе, да припрема и пише предлог трајног решења проблема Космета, да ће га послати Вучићевој влади, па Скупштини Србије, а коначно и грађанима Србије да се референдумски изјасне. Уследили су Николићеви контакти с Вућићем – да се договоре и усагласе пре Владе и Скупштине. Затим је пукла Вучићева вест: рано је, још је рано за коначни предлог трајног решења!!!

         Јесу ли Председник и они који су га подржали били у - илузији? Наравно, и јесу и нису!

         Одговори, у по једној реченици, могу да овако гласе:

         1. Пошто су се Србија, државна и политичка, и посебно њени грађани, обавезали да никад неће признати независност албанског Косова, садашње инсистирање на трајном решењу статуса, наравно с Косметом као интегралним делом Србије, не одговара, сада ни било када, Европи и Америци, а то значи да је учлањење српске државе у ЕУ – илузија која траје. Тачка.

         2. Ако је рано, па се разговори о статусу одложе, а почну разматрања оних фамозних поглавља, уз реформе и друге, и треће послове, тада ћемо доћи до врата ЕУ, а ко тада да одустане од друштва срећних, нашег првог приоритета, а уз све ово и друго, на српски врх, па и народ утицаће и одомаћено сазнање да смо се просто навикли да је „Косово изгубљено”, поодавно!!!

         А, онда све тече путевима илузија: Србија председава ОЕБС-ом, што ће у јавности и даље бити представљано као српска велика шанса и још већи, успех над успесима – иако, реално и објективно, неће моћи да одлучујуће допринесе решењу велике кризе Украјине, још мање оних „замрзнутих проблема” Абхазије и Јужне Осетије, Нагорно Карабаха, Предњестровља…

         И, ето, остало би све по старом, наравно – ни први ни последњи пут да мали не могу против великих, ни шути с рогатим, или да сила бога не моли, итд. Изгледа као да је велики Бранко у великом праву – илузије најлепше певају…

         Срби су, уосталом, навикли на тужне песме...