Данас агресори из 1999. траже да се Србија трајно одрекне Резолуције 1244 и КиМ

РЕЧ ЖИВАДИНА ЈОВАНОВИЋА ПОВОДОМ 23 ГОДИНЕ КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА И РЕЗОЛУЦИЈЕ 1244

Живадин Јовановић

* Агресија НАТО пре 23 године имала је геостратешке циљеве везане за експанзију НАТО на Исток. Представљала је тачку преокрета ка глобализацији интервенционизма, заобилажењу Уједињених нација, односно, ка рушењу система безбедности успостављеног на резултатима Другог светског рата. НАТО је од одбрамбеног претворен у офанзивни савез

* После успостављања војне базе „Бондстил“, код Урошевца, САД и НАТО базе су се множиле према Истоку као печурке после кише. У Европи је данас далеко више страних војних база и оружаног арсенала, укључујући и нуклеарно, него што их је било на врхунцу хладног рата

* И појачавање притисака водећих чланица НАТО и ЕУ да се Србија одрекне резолуције СБ УН 1244, да призна илегалну, насилну творевину као правну, потврђују вредност и значај овог правног документа. Зато Србија треба још одређеније и јасније да се позива на ову резолуцију СБ. Трансакциона размишљања колико год била изазовна и у тренду на Западу, нису пут за трајну заштиту  најважнијих државних и националних интереса Србије

* Данас чланице НАТО и ЕУ, које су извршиле агресију 1999, траже да се Србија трајно одрекне од Резолуције 1244 и да прихвати некакав «свеобухватни правно обавезујући споразум о нормализацији». Као да тзв. «модел две Немачке» има већу правну снагу и да за Србију и њену будућност може бити бољи и сигурнији ослонац од одлуке СБ УН!

_________________________________________________________

       НАВРШИЛЕ су се 23 године од окончања оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ) која је ушла у историју као први рат на европском тлу од краја Другог светског рата.

       Трајала је 78 дана а изведена је без одобрења Савета безбедности УН, са кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсиникија и основних принципа међународног права.

       По оценама званичних представника САД и НАТО, рат против Србије (СРЈ) представљао је преседан рата без одобрења Савета безбедности УН и изван Оснивачког уговора НАТО „на који се свако може позивати у свако доба, или ће се позивати“ (Извештај В. Вимера, канцелару Г. Шредеру, 2. мај 2000.).

       Агресија је извршена са јавним образложењем да би се „спречила хуманитарна катастрофа“. Међутим, према извештају Вимера, представници САД су на конференцији НАТО у Братислави крајем априла 2000. саопштили, да је „рат против СРЈ вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо из стратешких разлога морају накнадно стационирати америчке снаге“.

       Многи европски и светски ауторитети из области дипломатије и међународних односа обелоданили су обиље аргумената који потврђују оцену да је агресија НАТО 1999. извршена под лажним изговорима, коршћењем „алиби дипломатије“ и, што је посебно значајно - пре него што су била исцрпљена средства за мирно решење.

       Међу њима су и француски генерал Пјер Мари Галоа, немачки генерал Хјнц Локвај, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС Вили Вимер, шеф мисије ЕУ на Косову и Метохији немачки дипломата Дитмар Хартвиг и многи други.

       Многи европски и светски медији, укључујући немачке, француске, чешке, француске и друге, изнели су чињенице о манипулацијама и лажима којима су се служили заппадни политичари да би омбањивали јавност и обезбедили подршку за експанзионистичке циљеве агресије.

       Све то потврђује закључак да је агресија НАТО пре 23 године имала геостратешке циљеве везане за експанзију НАТО на Исток. Агресија НАТО представљала је тачку преокрета ка глобализацији интервенционизма, заобилажењу Уједињених нација, односно, ка рушењу система безбедности успостављеног на резултатима Другог светског рата. НАТО је од одбрамбеног претворен у офанзивни савез. Од тада, водеће силе Запада настоје да универзалне принципе међународног права замене «правилима» по мери својих геополитичких интереса.

       У време агресије НАТО је имао 19 чланица. Данас их има 30, ускоро ће, пријемом Шведске и Финске, имати 32.

       После успостављања војне базе „Бондстил“, код Урошевца, САД и НАТО базе су се множиле према Истоку као печурке после кише. У Европи је данас далеко више страних војних база и оружаног арсенала, укључујући и нуклеарно, него што их је било на врхунцу хладног рата.

       Цивилна инфраструктура у земљама ЕУ годинама се прилагођава војним потребама, а плима милитаризације не заобилази ни економију, образовање, науку, медије. Војни издаци достижу неслућене размере. Немачка је, на пример, повећала војни буџет за нових 100 милијарди евра а тренд повећања војних буџета следе и друге чланице НАТО и ЕУ. САД су напустиле низ међународних споразума о контроли и ограничавању нуклеарног наоружања.

       Агресија је окончана мировним пакетом који чине три, међусобно усклађена и повезана документа: 1. Споразум Милошевић-Ахтисари-Черномирдин од 3. Јуна 1999; 2. Војно-технички споразум, познат и као Кумановски споразум, од 9. јуна 1999; и 3. Резолуција СБ УН 1244 од 10. јуна 1999.

       Ови договори настали су након двомесечних преговора у којима су, уз посредништво Русије, учествовали лидери САД, Велике Британије, Немачке, Француске, Италије, Финске, као и представници ОУН и ЕУ. Преговори су се одвијали док је агресија била у току.

       Агресори се нису обазирали ни на чије захтеве за прекид, или паузу у разарањима, бар у време празника и док теку преговори. Напротив, уочи и одмах након сваког круга преговора, НАТО је појачавао бомбардовање и разарање цивилних циљева, мостова, школа, насеља, фабрика, болница обданишта.

       Агресија НАТО, није била никакви „мали косовски рат“, нити „ваздушна кампања“, нити „хуманитарна интервенција“, већ оружана агресија која, у међународно-правном смислу, представља највиши злочин против мира и човечности.

       Усвојена документа о миру, па и резолуција СБ УН 1244, далеко су од задовољавања свих државних и националних интереса. Ипак, тим документима највиши орган светске организације је потврдио поштовање најважнијег интереса – суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице. Покрајина Косово и Метохија је стављена под мандат Уједињених нација под којим остаје до постизања мирног политичког решења за статус у оквирима и у складу са резолуцијом СБ УН 1244.

       Утврђено је и право на слободан и безбедан повратак свих расељених и протераних, укључујући и 250.000 Срба и других неалбанаца, у њихове домове и на њихова имања. 

       Време, па и најновија ескалација глобалне напетости, потврдили су значај ових правних докумената. И појачавање притисака водећих чланица НАТО и ЕУ да се Србија одрекне резолуције СБ УН 1244, да призна илегалну, насилну творевину као правну, потврђују  вредност и значај овог правног документа. Зато Србија треба још одређеније и јасније да се позива на ову резолуцију СБ и да тражи извршавање неизвршених обавеза и поштовање свих њених права према тим одлукама. Трансакциона размишљања колико год била изазовна и у тренду на Западу, нису пут за трајну заштиту  најважнијих државних и националних интереса Србије.

       Мировни преговори нити су били једноставни, нити су се водили на чиновничким већ на највишим нивоима. Иако посредни, у њима су учествовали лидери водећих чланица НАТО и Европске Уније као и представници Уједињених нација. Суштина договорених и усвојених докумената одликује се највишом правном снагом у хијерархији међународно-правних аката, њиховом обавезношћу за све чланице Уједињених нација.

       Са становишта садашњих и дугорочних интереса Србије, најважније је је то што се овим документима потврђује суверенитет и интегритет Србије, као правне наследнице СРЈ и што се решење за статус Косова и Метохије дефинише иоскључиво као широка аутономија у саставу Србије. Ово се потврђује одредбама сва три документа као и документима КГ, Г-8. Мировна документа утврђују накнадно распоређивање контигената војске и полиције Србије, на разним локацијама и са различитим улогама, укључујући и њихово распоређивање на важнијим граничним прелазима према Албанији и Македонији. Документима се, такође, гарантује слободно окружење за цело становништво Косова и Метохије, као и слободан, безбедан и достојанствен повратак свих расељених лица и избеглица.

       Ове и друге одредбе правно обавезујућих докумената којима се штите прва и интереси Србије и српског народа, ни 23 године после усвајања нису извршене што представља еклатантан доказ дуплих стандарда и дискриминације.

       Документа утврђују да ће у Покрајини једине оружане снаге у Покрајини бити КФОР и УНМИК, у складу са мандатом Савета безбедности. Оне чланице НАТО и ЕУ које данас учествују у стварању, обуци, финансирању и наоружавању илегалних формација у Покрајини, крше одредбе резолуције СБ УН 1244 и Кумановског споразума и раде против интереса Србије. То су исте оне земље које су пре агресије финансирале, наоружавале и обучавале припаднике терористичке ОВК директно кршећи резолуције СБ УН 1160, 1199, 1203 и друге.

       Што се будућег статуса Покрајине тиче, у документима мировног пакета, као и документима који су претходили (ставови КГ, Г-8) предвиђају искључиво широку аутономију, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице.

       За однос водећих чланица НАТО и ЕУ према резолуцији СБ УН 1244, карактеристичан је њихов селективан прилаз. Када су СРЈ, односно, Србија, извршиле све своје обавезе, када су те земље оствариле своје интересе, оне, не само да су престале да траже целовито и доследно извршење обавеза других чинилаца, већ су се директно окренуле против даљег спровођења, па чак и против самог позивања на одлуке СБ УН.

       Ишле су толико далеко да и на Србију врше притисак да се не позива на резолуцију СБ УН 1244. Данас те чланице НАТО и ЕУ траже да се Србија трајно одрекне од Резолуције 1244 и да прихвати некакав «свеобухватни правно обавезујући споразум о нормализацији». Као да тзв. «модел две Немачке» има већу правну снагу и да за Србију и њену будућност може бити бољи и сигурнији ослонац од одлуке СБ УН!      Досадашње укупно искуство сведочи да су водеће чланице ЕУ и НАТО увек заступале и промовисале нелегитимне интересе противника Србије на штету легитимних интереса Србије и да су изгубиле кредибилитет и као посредници, и као гаранти договора.

       Резолуција СБ УН 1244 чији су интегрални делови договор Милошевић-Ахтисари-Черномирдин и Војно-технички Споразум, представља за Србију међународно-правни документ трајне вредности и најпоузданији ослонац за одбрану суверенитета и територијалног интегритета. То су вредности изнад економских, инвестиционих, трговинских и сличних интереса.

       У њих су уграђене хиљаде људских живота, бранилаца домовине, хероја и цивила. Зато, немамо права да се удаљавамо од наведених мировних докумената, да их замењујемо сурогатима и непоузданим гарантима.

       Немамо права да на било који начин, директно или индиректно, умањујемо одговорност агресора а поготову да их, амнестирамо од одговорности за страдање и патње људи, за коришћењее оружја за масовно уништавање какво су пројектили са осиромашеним уранијуимом, као и за огромна материјална разарања.

       Сматрамо да треба имати меру и чувати достојанство у текућој нападној пропаганди доброчинстава и неодмереног захваљивања на донацијама водећих чланица ЕУ и НАТО. Не смемо ни несвесно да губимо из вида да су управо те земље, најпре, вишегодишњим неоснованим и нехуманим санкцијама, потом и разарањима током оружане агресије, изазвале огромне људске жртве, патње народа и економску штету коју нису надокнадиле.

       Основно правно и цивилизаијско начело гласи - да онај ко противправним поступцима другоме изазове штету, има обавезу да исту надокнади. Чак су и представници НАТО признали да су агресијом 1999. прекршили међународно право. Парадоксално је, да су грађани чланица ЕУ, Италије, на пример, који су у саставу КФОР боравили у Покрајини Косово и Метохија, остварили право на накнаду за здравствене последице изазване осиромашеним уранијумом коришћеним током агресије НАТО, а да је у Србији, после свих иницијатива јавности и Народне скупштине, после свих јавних обећања државних и владиних органа да ће се утврдити пуна истина, поново завладала «уранијумска тишина». Коме то користи, ако је јасно да наноси велику штету поверењу јавности у државне институције?   

       Амбасадор једне угледне чланице ЕУ и НАТО ових дана, преко страница угледног дневног листа подсећа јавност у Србији да «нас повезује заједничка европска прошлост» и позива Србију на заједничку одбрану европских вредности увођњењем санкција Русији. Уједно упозорава да инвеститори из његове земље «помно прате став Србије и њену, гле сад - политичку и економску оријентацију»!

       За понеког блага, али за већину грађана Србије посве јасна претња са примесом уцене – или уведите санкције, или можете остати без инвеститора из његове земље!

       Каква похвала слободе тржишта и профита! Какво познавање «шта пали» у јавности санкцијама и агресијом исцрпљене земље чему је, руку на срце, и његова земља дала повелик идопринос!  

       Да ли и то спада у «заједничке вредности»  које треба да брамнимо, како сликовито рече, «раме уз раме»!?

       Што се тиче «заједничке европске прошлости» његова екселенција и није ближе елаборирао који опсег и које делове «заједничке европске прошлости» има у виду, јер та прошлост, како је добро познато, није била увек једнозначна и са истоветним улогама.

       А што се тиче грубих притисака на Србију да примени једностране санкције ЕУ према Русији, став Србије о неприхватању, по мом мишаљењу, представља линију самопоштовања, независности и идентитета српског народа.

       Региструјте се на нашем Telegram   каналу: https://t.me/faktorga

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари