Појавила се књига у којој се тврди да ће се Лењинове слике држати по кућама као иконе

ЗОВЕ СЕ „ЛЕЊИН - ПАНТОКРАТОР СУНЧАНЕ ПРАШИНЕ“, А ЊЕН АУТОР ЈЕ - ПИСАЦ ЉЕВ ДАНИЛКИН

Писац и публициста Љев Данилкин

  • У књизи се указује да је кућица у Пскову, у коју је била смештена Лењинова „Искра“, слична гаражи у Лос-Аламосу у којој је Стив Џобс склопио први компјутер Apple. Само, Лењин је правио нешто луђе него што је компјутер. Лењин је изменио судбину света. Он је један од малог броја Руса чије име знају сви у свету - од пампаса до тундри
  • Данилкин Лењина зове „Руски Конфучије“ и предвиђа да ће га народ у будућности прихватити као свог хероја: „Лењин ће бити оно што је Конфучије за Кину - апсолутни ауторитет. Дакле, не лик наметан одозго, као у совјетско време, већ - народна икона. Његови портрети биће по свим кућама. Ко је још његовог нивоа? Нема ни близу таквога у историји Русије“
  • Мени је било занимљиво да код Данилкина читам и о Лењиновом јеврејском претку. Био је и такав. Лењинов деда по мајци звао се Израел. У православље је прешао 1820. године. Први кум на крштењу био му је гроф Апраксин, а други - сенатор Баранов. Деда, дакле, није био обичан човек
  • Прадеда му је био Швеђанин који је побегао у Русију, а кум његовом сину био је шведски краљ који је посетио Петроград. Лењинова немачка прабаба била је у сродству са председником Немачке и са писцима Ман. Са очеве стране, Лењин је био мешавина руске, мордвинске и калмичке крви        
Пише: Исраел ШАМИР, публициста
 

        НИЈЕ била „Историја КПСС“ баш неки занимљив предмет“. Ја сам је на факултету темељно изучио, али избегавање тих предавања међу нама студентима у совјетско време било ствар части.

        Лењин је у том предмету имао важно место, али велико интересовање није изазивао.

        О Лењину се до Горбачова писало само добро: светитељ, дедица Лењин. А за време перестројке - само лоше: зликовац. То, у оба случаја, није заслуживало да се чита јер је пресуда била изнета унапред. Светац или зликовац.

        Све досад постоје обе верзије и обе су бесплодне. Али, коначно је уочи велике руске револуције изашла из штампе књига која није ни Лењиново житије ни оптужница, већ - живот Владимира Иљича Лењина.

        Прво приповедање о Лењину које је интересантно и мами на читање. Аутор је писац и публициста Љев Данилкин.

        Такве књиге о Лењину још нико није писао. Није ни чудо: није је написао ни тужилац, ни адвокат него - писац.

        Данилкин још пише живим савременим језиком, његова књига је окренута данашњем младом читаоцу. Можда чак и хипстерима. Јер, и Лењин је био помало хипстер јер је живео у Паризу, Лондону и Цириху, посећивао бербернице, качио се са царском влашћу, али он није спинер вртео око прста већ - цео свет.

        Његова „Искра“ била је стартап - пише Данилкин - мала компанија, створена ради потраге за рентабилним бизнис-моделом. Лењин је интуитивно прихватио „правило две пице“ Џефа Безоса, оснивача Amazon - тим сарадника мора бити толики да га могу нахранити две пице.

        Кућица у Пскову, у коју је била смештена „Искра“, слична је гаражи у Лос-Аламосу у којој је Стив Џобс склопио први компјутер Apple.

        Само, Лењин је правио нешто луђе него што је компјутер. Лењин је изменио судбину света. Он је један од малог броја Руса чије име знају сви у свету - од пампаса до тундри.

        Данилкин га зове „Руски Конфучије“ и предвиђа да ће га народ у будућности прихватити као свог хероја: „Лењин ће бити оно што је Конфучије за Кину - апсолутни ауторитет. Дакле, не лик наметан одозго, као у совјетско време, већ - народна икона. Његови портрети биће по свим кућама. Као што је то било 1920-их година, да би га потом заменили званичним култом, па потрошили. А ко је још његовог нивоа? Нема ни близу таквога у историји Русије“.

        Лењин је, као писац и новинар, био динамо-машина која је радила без пауза: писао је по 50 чланака и белешки за месец. А све то паралелно са филозофским и политичким радовима. Плус: створио је политичку партију која је функционисала.

        Његове књиге се и данас читају са усхићењем.

        Али, да није било блиставе победе 1917-те - данас бисмо га помињали као Плеханова.

        Он је 1917-те променио судбину света.

        Многи се данас са ужасом присећају деведесетих година, а тај кошмар би трајао цео 20-ти век да није било Лењина. Западни капитал би покорио Русију, као што је латиноамеричке земље. Не би било ничега: ни научног пробоја, ни културе, ни свеопште писмености.

        Уосталом, ни у Европи се не би појавила социјална држава као уступак капитала радницима - да не би приредили револуцију лењинског типа.

        „Он ни данас уопште није биће из бајки“ - можете ми упутити замерку. Није, али се у целом свету живи знатно горе откако је Лењиново дело одбачено у Русији. Амерички радници добијају плате какве су имали и 1973. године, а цене су о-хо-хо порасле отада.

        Лошије се живи и у Француској, и у Шведској, и у самој Русији.

        Капиталисти-финансијери покрећу ратове, увозе мигранте и претварају раднике у прашину под својим ногама. А све само зато што им више не прети Лењин.

        У Русији је право време да се обрати пажња на Лењина и његову револуцију. Само, ни буржуји нису наивни. Они се труде да избришу свако сећање на њега.

        Не сумњам да се и филм о љубавници императора Николаја Другог појавио да би се прича у народу скренула са социјализма...

        Коме је потребно да говори о цару, о томе да ли је био добар или лош? То је неактуелно и служи само томе да се не присећамо Лењина.

        Ја нећу ићи да гледам филм „Матилда“. Читаћу Данилкинову књигу о Лењину.

        Данилкин пише да је Лењин 1917-те - мангупски роман о авантурама филозофа у младој демократској републици.

        Када он стиже у Петроград и иступа са својим „Априлским тезама“ - оне изазивају ефекат бомбе која је експлодирала. Почињу да га прогоне. Тадашње новине су се биле тако окомиле на њега да то Трамп не може ни да замисли. Али, он није поклекнуо и остварио је победу.

        Данилкин са лакоћом разара антилењинске митове којих су стотинама произвели црни мајстори перестројке. Чак се притом није ни напрезао.

        Ево, од њега сам први пут сазнао какви су били односи између Лењина и Надежде Крупске. Била је љубав која им је улепшала прогонство у Шушенско. Наводи њене речи: „Били смо младенци, нисмо само Вебове преводили“. Она није била била нека велика домаћица, али му је била верна сапутница и у Паризу.

        У младости је била права лепотица.

        Мени је било занимљиво да код Данилкина читам и о Лењиновом јеврејском претку.

        Био је и такав. Лењинов деда по мајци звао се Израел. У православље је прешао 1820. године. Први кум на крштењу био му је гроф Апраксин, а други - сенатор Баранов. Деда, дакле, није био обичан човек.

        Прадеда му је био Швеђанин који је побегао у Русију, а кум његовом сину био је шведски краљ који је посетио Петроград.

        Лењинова немачка прабаба била је у сродству са председником Немачке и са писцима Ман.

        Са очеве стране, Лењин је био мешавина руске, мордвинске и калмичке крви. Рускији коктел чак је тешко и замислити.

        Лењину је детињство протекло делимично на породичном имању, па је сељаке знао од малих ногу и са њима се одлично слагао. Зато је после револуције и постао „сељачки вођа у сељачкој земљи“.

        Данилкин подробно пише и о главним Лењиновим књигама.

        „Империјализам“ је апсолутно савремена књига. Она се може и данас читати и опет читати и користити.

        Лењин је још пре 100 година уловио тенденцију која је данас постала до ужаса јасна: капитализам је тежња ка доминацији, шачица моћних тежи поробљавању масе слабих. Бавити се финансијама много је пробитачније него се бавити производњом. Светом не влада капитал као капитал, већ - финансијски капитал.

        Лењин је у тој књизи описао и разлику међу земљама капиталистичког језгра и капиталистичке периферије. У земљама језгра - раднике поткупљују, а у земљама периферије за то нема новца. Држава-зеленаша је шачица, а већину чине - земље дужници.

        Ратови су неизбежни, писао је Лењин. До ратова доводи сама природа капитализма.

        Најблиставија Лењинова књига је „Држава и револуција“ која је актуелна и данас и може да се чита са заносом. Она одговара на питање: чему теже и до чега треба да стигну народи.


Слични садржаји

Коментари