Кад почне урушавање БиХ - неоосманизам неће моћи да јој помогне

ИЗ КЊИГЕ ДУШАНА ПРОРОКОВИЋА „ГЕОПОЛИТИКА СРБИЈЕ” КОЈУ СУ ОБЈАВИЛИ СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК И ГЕОПОЛИТИКА (12)

Бакир Изетбеговић, Мустафа Церић и министар спољних послова Турске Ахмет Давутоглу у Сарајеву

• Међу босанским муслиманима јача ослањање на ислам и потпуно везивање народотворног провеса за мухамеданство. У таквим околностима, хрватски утицај ће временом да слаби, а њени геополитички интереси у БиХ биће све угроженији
• На почетку урушавања БиХ мораће да поради Хрватска, која има очигледан геополитички интерес да припоји поједине делове БиХ
• Кључна опасност од континентализма долази због тога што главног немачког савезника у БиХ представљају Хрвати. Уколико континентализам, зарад својих циљева – изласка на Јадранско море преко територије Хрватске - подржи хрватске циљеве у БиХ, онда је Србија у великом проблему
• Пад Бањалуке су спречиле САД, које су директно интервенисале код тадашњег хрватског руководства. Током две деценије учествовања у усмеравању босанског питања, САД су у споровима између муслиманске и српске стране увек стајале на страну муслимана, али су у споровима хрватске и српске стране увек гледали да нађу неку равнотежу
• У геополитичком смислу, пред Турском су велики изазови у покушају реализације плана „зелена трансверзала“ чија је последња станица Сарајево. Чак и ако се овај пројекат буде реализовао успешно, то ће тећи постепено, у етапама и споро, па је питање како се то може одразити на очекивања у Сарајеву, која су велика. Велика очекивања могу водити и великим разочарењима

         СРБИЈА треба да тежи томе да у свој састав укључи Републику Српску, али је то због постављања страних фактора тешко остварљиво.

         Проблем пре свега представља постављање неоосманизма, који има сасвим супротне планове. Интерес неоосманизма је спајање БиХ са Рашком облашћу, због чега ће и мимо жеље ове геополитичке концепције доћи до развоја „великобосанске идеје“.

         Турска се показала и способном да за босанско питање врло брзо заинтересује све муслиманске земље, што је био политичко-дипломатски притисак који Србија није могла да издржи. Ниједна велика сила неће кварити своје односе са кључним муслиманским земљама због давања подршке српској територијалној експанзији у БиХ.

         Због тога би агресивно понашање Србије према питању припајања Српске вероватно донело више штете него користи. У овом случају, можда је најпаметније чекати.

         БиХ је немогућа држава и у једном тренутку ће се сама од себе срушити. До тада, Србија и Српска треба да јачају своје односе. Кад почне урушавање БиХ, неоосманизам ту неће моћи никако да помогне.

„Зелена трансверзала”

         Најпре, на почетку урушавања БиХ ће морати да поради Хрватска, која има очигледан геополитички интерес да припоји поједине делове БиХ. Од времена грађанског рата у БиХ, када је под притиском западних земаља направљен муслиманско-хрватски савез у БиХ, босански муслимани су потпали под утицај Хрватске. То се манифестује на културном, економском и просветно-образовном пољу. Због тога Хрватска није морала да оштрије интервенише. Њени геополитички интереси нису били у великој мери угрожени.

         Међутим, међу босанским муслиманима јача ослањање на ислам и потпуно везивање народотворног провеса за мухамеданство. У таквим околностима, хрватски утицај ће временом да слаби, а њени геополитички интереси биће све угроженији.

         У одређеној мери, неповољно по српске интересе делују и аспирације континентализма и атлантизма на подручју БиХ.

         Интерес континентализма је и продор ка Отранту, што окреће немачку пажњу и ка источној Херцеговини. Ипак, кључна опасност од континентализма долази због тога што главног немачког савезника у БиХ представљају Хрвати. Уколико континентализам, зарад својих циљева – изласка на Јадранско море преко територије Хрватске, подржи хрватске циљеве у БиХ, онда је Србија у великом проблему.

         Интереси Хрватске се тичу потискивања српског присуства из Босанске Крајине, као и обезбеђивања залеђа Дубровника и Конавла, што се може реализовати само науштрб српских интереса у источној Херцеговини. У таквом развоју догађаја, посебно осетљиво питање представља положај Брчког и могућност релативно лаког прекидања територијалног континуитета РС од стране хрватских војних снага.

         Пад Бањалуке су спречиле САД, које су директно интервенисале код тадашњег хрватског руководства. Током две деценије учествовања у усмеравању босанског питања, САД су у споровима између муслиманске и српске стране увек стајале на страну муслимана, али су у споровима хрватске и српске стране увек гледали да нађу неку равнотежу.

         Слично попут босанских Срба, за које део јавности у Србији нема ни разумевања ни стрпљења, ни за босанске Хрвате део јавности у Хрватској нема претераних симпатија. Босански Хрвати су више него њихови сународници везани за Ватикан и окренути ка Немачкој (односно пре тога ка Аустроугарској), што је комбинација која често у историји није одговарала интересима САД и Велике Британије. У том оквиру, босански Срби би у одређеним околностима још и могли постати савезник атлантизму.

         Међутим, као и у случају са Црном Гором, то савезништво било би и просторно и временски ограничено. Што се атлантизма тиче, највероватније да ће он гледати да у БиХ подгрева равнотежу страха како не би долазило до великих унутрашњих проблема, а на спољном плану ће снажно подржавати опстанак јединствене БиХ. Опстанак јединствене БиХ значи и одржавање status quo-a, што је по америчке и британске интересе најмање зло. Систем „равнотеже страха“ је лакше одржавати уколико се укину ентитети и формира унитарна држава, па је могуће очекивати и наставак притисака од стране атлантистичких сила у том правцу. Ипак, тај притисак неће са спроводити по сваку цену.

         Босанске муслимане атлантизам ће препустити утицају неоосманизма, то ће бити геополитичка трговина у којој ће заузврат Турска директно учествовати у реализацији атлантистичких циљева на Блиском истоку.

Реџеп Тајип Ердоган и Бакир Изетбеговић

         Турска ће сигурно успети да на културном, просветно-научном и религијском плану оствари потпуну доминацију међу босанским муслиманима. На политичком плану она ће бити утицајна, вероватно ће чак имати и највећи утицај, али ће то бити далеко од доминације.

         Шта би ово потпадање Сарајева под зону утицаја Анкаре значило у економској области, велико је питање. Босна је у економији Отоманског царства увек била периферна зона. У геополитичком смислу, пред Турском су велики изазови у покушају реализације плана „зелена трансверзала“ чија је последња станица Сарајево. Чак и ако се овај пројекат буде реализовао успешно, то ће тећи постепено, у етапама и споро, па је питање како се то може одразити на очекивања у Сарајеву, која су велика. Велика очекивања могу водити и великим разочарењима.

         И САД и Велика Британија ће остати присутни у БиХ и надзирати стање, без обзира на очекивано препуштање утицаја Турској. На опрезност их тера могућност стварања немачко-турског савезништва, чиме би БиХ била подељена између зона контроле неоосманизма и континентализма. Ова могућност је врло неповољна по геополитичке интересе Србије, али би у таквим околностима Србија и Српска могле да рачунају на савезништво са атлантизмом.

         Мора се подвући и стални интерес Ватикана, који је Дрину означио као „цивилизацијску“ границу између Истока и Запада. За Римокатоличку цркву, БиХ је terra missionis, простор на којем треба вршити сталну, стрпљиву и дугорочно оријентисану прозелитску активност. Ово је велика опасност по српске геополитичке интересе, зато што је Ватикан показао кроз историју да има начине и методе којима може да приволи велике и утицајне силе да реагују у БиХ онако како је у његовом интересу. Такође, проблем је и ослањање Ватикана на хрватски елемент у БиХ, због чега босански Хрвати често имају политички утицај унутар БиХ већи од њихове реалне снаге (мерене према бројности, економској моћи и политичкој организованости). Све су ово фактори са којима треба рачунати приликом одмеравања сваког будућег корака Србије у БиХ.

         Србија има релативно повољне околности за остваривање сопствених интереса преко Републике Српске, али је потребно упозорити и на многобројне препреке и претње, које се јављају на спољном, али и унутрашњем плану.

         Анализа геополитичког положаја и перспектива Србије искључиво преко „српског питања у БиХ“ неминовно води ка погоршавању српско-муслиманских односа. Ово је, наравно, лоше.

         Геополитички неоправдано, а у историјском контексту гледано – глупо би билио жртвовати достигнути степен политичке самосталности РС зарад нормализације односа са муслиманима Бошњацима.

         Све указује да се нечему таквом не треба претерано надати. Штавише, политички представници босанских муслимана троше превише снаге и времена да би покушали да пронађу савезнике међу исламским земљама за своју визију о неопходности укидања Републике Српске. У њиховом спољнополитичком наступу то представља централну тему читаву деценију и по. Због тога се и целокупно муслиманско друштво све више окреће ка Турској, гајећи у сваком смислу претерана очекивања од тога како ће им и на који начин Турска у будућности помоћи.

Врхбосански надбискуп кардинал Винко Пуљић

         Несумњиво, неоосманизам ће имати одличног савезника у босанским муслиманима, то је средина где ће он лако остварити свој утицај. Међутим, у том процесу постоји и низ ограничења, којих босански муслимани морају бити свесни и због којих не треба да имају превелика очекивања. Једно од системских ограничења налази се и у народотворном процесу босанских муслимана.

         „Бошњачка нација“ је заправо од свог проглашења тражила одговоре на питање – шта није, а не – шта јесте. При томе се посебно негирала свака врста повезаности са српским елементом. Одбацујући српски утицај, босански муслимани су широм отворили врата за разне утицаје, који су поплавили њихов народотворни процес.

         Као и свака поплава, и ова је са собом нанела много некорисног талога и муља. Трагајући за својом религијском вертикалом, босански муслимани су се највише ослањали на Турску, што је природно, очекивано и за њих корисно (у доброј мери корисно и за стабилност Балкана).

         Турска има интерес да подржава „одбрану ислама“ у БиХ, али нема интереса да подржава јачање вехабизма међу босанским муслиманима. Тамо где јача вехабизам расте саудијски, а слаби турски утицај. Ово ће оптеретити и народотворни процес и ставити босанске муслимане пред многобројне дилеме.

         За разлику од религијске основе идентитета, коју су тражили далеко на истоку, културно-језичку основу идентитета су босански муслимани тражили на западу. Проглашавање бошњачке нације водило је и проглашавању бошњачког језика, а матрица у којој су писани правопис, граматика и речник тог новог језика преузета је од Хрвата. Хрвати су, желећи такође што је могуће више да се удаље од било какве везе са српским идентитетом и српским језиком, од 1992. године све више покушавали да хрватски језик ослоне на западнословенску језичку групу. То се посебно осећа у преузимању низа појмова из словачког и чешког језика.

         Тако се западнословенски језички утицај пренео и на новостворени бошњачки језик. Бошњачка нација се тако нашла између религијских утицаја који су долазили из Ријада и Џеде, и језичких утицаја који су долазили из Прага и Брна, мада, историјски гледано, ни са једним од ових утицаја није имала готово никакав контакт у прошлости. Покушај изградње бошњачке нације кроз непрестаног тражења одговора на питање – шта нисмо, одвео је босанске муслимане на странпутицу, са које ће се, пре или касније, морати почети враћати.

         У супротном, они су осуђени на трајну конфузију која ће бити резултат стварања вештачког оквира у којем ће се народотворни процес кретати. Онога тренутка када међу босанским муслиманима почне трагање за одговорима на постављена питања, почеће и повратак са странпутице.

         А повратак са странпутице ће отворити и могућност успешне нормализације српско-мулсиманских односа, зато што ће се у том процесу показати да поред свих ствари које Србе и муслимане раздвајају (а које су и пренаглашаване), постоји и много тога што ова два народа спаја. То би било од велике користи – за оба народа и обе државе.

         (следи наставак)