Косметски `Дејтон` само ако учеснице буду и Русија и Кина

ПЕРИСКОП Радета БРАЈОВИЋА

* Пре и после 9. децембра, Србија власти се тресла - од свега и свачега. Пре су је тресли: нереална очекивања да ће успети; драматизација домаће јавне сцене, као да је у питању опстанак; наивистички гестови умиљавања тврдим европејским  ставовима, који су неосетљиви на слабе; сопствено понижавање, ако уопште још има шта да понизимо...

* А, после одбијања `кандидатуре`, поновили су се и дрхтавица режима и сви разлози од пре. У набрајању је изостао један, најважнији разлог и један циљ, за Србију најболнији – Немачка је разлог, а Косово и Метохиија циљ

* Ако се директније и шире  укључе грађани у општенационалну дебату, а избори су за то погодни, видеће се и домаће «срамоте» и «неморални» елитисти који не осећају недодирљивост територијалног интегритета своје земље

* Владајућа коалиција је упорна једино у понављању фразе да никада нећемо признати независно Косово. А под притисцима се повија и повлачи само на први поглед противуречне потезе – од оних који воде  практичном признавању независности, до оних који одбијају само вербалне притиске

* Народ се за све крупно поводом КиМ мора питати на референдуму, а међународна конференција – или неки косметски `Дејтон` - једино уколико Срби наспрам себе не би имали само Албанце и водеће земље НАТО, него и Русију и Кину

         ПРЕДЛОГА има премного, решења премало, наравно оних која би  прихватиле обе супротстављене стране, српска и албанска, а одобрио неки легитимни међународни форум.

         Искључивости су изразите на свим нивоима и у свим заинтересованим  форумима - од глобалних, међународних, до континенталних и регионалних,  а посебно између Београда и Приштине, али и у појединачном сегменту српске политике. Истовремено је уочљив и сасвим јасан  парадокс - цела ова разнолика слика не скрива, чини се искрену заинтересованост да се изнађе решење, јер нестабилност, појединачно и заједно, никоме не одговара, пошто погађа и актуелне и стратешке интересе...

         Главни проблем је, међутим, статичне природе – за албанску страну трајно решење је легализација постојећег нелегалног стања, створеног страном војном агресијом и незаконито и насилно проглашеном независношћу. За Србе – независно Косово је слика насилне отмице територије Србије.

         Проблем заоштрава околност што су САД и ЕУ заштитници Албанаца, којима су помогли и у отимачини наше територије и  у неутрализацији последица драстичног кршења међнародног права и базичних правила светске заједнице.

         Овакве  оштре супротности Срба и Албанаца изазивају билатералне, регионалне и шире тензије које су такве да отварају неодложну потребу решавања кризе дијалогом. 

         Садашње стање, у сваком случају, није одрживо. Има ли, како воли да каже Борис Тадић, одрживог решења? Постоји ли излаз из садашњег беспућа?

         Целовитог предлога, формално и званично, још нема – има само неких сугестија које такозвани аналитичари лансирају као предлоге, иако то никако нису. Сви ти  елеменати, или само делови могућих предлога, и кад можда некоме могу да делују разумно, суштински никако не могу да  одговарају Србији. Јер,  не искључују независност Косова!

         Такви детаљи били су неки договори у бриселском дијалогу Беогада и Приштине - о катастру, матичним књигама, саобраћајним таблицама – али кад је стигло на ред регионално представљање – сместа је запело. Јер,  место Косова за столом може да буде означено уз обележје УН, у складу с Резолуцијом 1244 СБ – пошто није независна држава.

         Србија, дакле, у садашњим околностима, не може да прихвати било какав, макар и симболични облик независности, пошто би се њиме кршио територијални интегритет наше државе. Да Србија никако не може пристати на одвајање Космета, сведочи то Устав, али и доминантно расположење грађана, у свим, па и најновијим анкетама. Потврдио би то и сваки други облик изјашњавања грађана, на пример референдум, најдемократскији начин одлучивања о најважнијим, егзистенцијалним питању народа и  држава!

         Без обзира какви се облици неких решења, сугестија или (полу)предлога буду представљали јавности, ниједан предлагач, форум, институција, руководство или лидер, ни Скупштина, ни Председник Републике, ни било ко, не би смео ни да помисли да заобиђе одлуку народа. Добро је, наравно, да сви они, и сви други, у земљи и свету, расправљају и демократски припремају атмосферу и аргументе за једно од могућих решења косметске кризе, али само «до тог камена»...

         Ових дана, уосталом, под утицајем европских тема и дилема, оживеле су иницијативе и сугестије за «одржива решења» косметског проблема.Такви су, на пример,Тадићеви, званично објављени и незаобилазни елементи трајног решења – не само севера, већ и југа Космета, где много теже живе Срби. Навео је, затим,  и неопходност утврђивања изузетних вредности српске имовине, што се, у нашим дебатама, ретко  апострофира. Коначно, услов су и незаобилазни културно-историјски споменици, наше јединствене цркве и манастири. Председник није, међутим, јасно дефинисао – да ли ови његви захтеви егзистирају у садашњем независном Космету?

         Српски оптимисти одгонетку су могли да нађу у упорном Тадићевом понављању фразе «никада нећемо признати независно Косово», што неке посматраче, оне популистичког типа, никако не би задовољило. Многима, који је изговарају, та фраза је само маска којом се скривају потези власти, а они су такви да најчешће делују као да бесумње подразумевају -  практично и суштинско признавање албанског независног Косова!

         Трајно решење проблема Космета у сваком случају је постало стална, готово дежурна тема, наравно не случајно и не без крупних повода. Највећи је, свакако, неуспели покушај владајуће коалиције у Београду да 9. децембра прибави статус кандидата за  чланство у Европској унији. Пре и после тог датума, Србија власти се тресла - од свега и свачега.

         Пре су је тресли: нереална очекивања да ће успети; драматизација домаће јавне сцене, као да је у питању опстанак; наивистички гестови умиљавања тврдим европејским  ставовима, који су неосетљиви на слабе; сопствено понижавање, ако уопште још има шта да понизимо... А, после одбијања, поновили су се и дрхтавица режима и сви разлози од пре. У набрајању је изостао један, најважнији  разлог и један циљ, за Србију најболнији – Немачка је разлог, а Косово и Метохиија циљ.

         Немачка је, још у августу, у Београду, речима канцеларке Ангеле Меркел, опет исказала себе – условљавајући кандидатуру Србије за ЕУ неостваривим  захтевима, с циљем да Србија призна независно Косово! Растрчали су се лидери да  остваре неке захтеве, обрнули ћурак, тражећи да се укину наше барикаде на северу, заборављајући да су постављене да би се спречили албански цариници, чије би довожење на административне прелазе значило успостављање границе – независног Косова! А, потом је, десет дана касније, Ангела стигла на Косово, поновила старе захтеве и провукла неке нове, чиме је, свим заједно, само додатно и не може бити јасније, условила и кандидатуру Србије за нови мартовски кандидатски термин и уопште пуно чланство у  ЕУ - српским признавањем независног Косова.

         И, шта сад? Није лако спречити опоре асоцијације из два светска рата, а ни ближу прошлост из задње деценије прошлог века, када је баш та Немачка, пре САД, али не без међусобног договора, најизразитије подстакла разбијање оне велике Југославије, прво аутоматским признавањем Словеније и Хрватске, а потом бројним гестовима политичке и свакакве изолације и понижавања Србије.

         Коначно су и немачке трупе на српској територији, на Космету, чију независност су Немци, међу првима, признали.Остали су доследни својој и политици западних савезника – да је независност Косова «готова ствар»! Притисци на  Србију се појачавају и ослањају на условљавање уласком у ЕУ, а то је најтеже, јер је управо то приоритет Србије. 

         Да ли је доследна и Србија? Владајућа коалиција је упорна једино у понављању фразе да никада нећемо признати независно Косово. А под притисцима се повија и повлачи само на први поглед противуречне потезе – од оних који воде  практичном признавању независности, до оних који одбијају само вербалне притиске.

         Први се позивају на «реалност» коју је немогуће променити и зато траже преокрет политике према Космету, што би нам, наводно, брзо отворило европске путеве. Други кажу, како рече шеф дипломатије Вук Јеремић, да би било «неморално мењати политику» и то, пред изборе, а оценио је «срамотним» мишљење једног свог европског колеге који је инсистирање Србије на Резолуцији 1244 оценио «непријатељским актом»

         Предизборни дани Србије, у сваком случају, косметску кризу додатно подижу у први приоритет, којим се, на жалост, више баве политичка «елита» и бројни партократски егзибиционисти него они који, баш сада, у предизборној кампањи, могу да створе прилику за уверљива расуђивања. Ако се директније и шире укључе грађани у општенационалну дебату, а избори су за то погодни, видеће се и домаће «срамоте» и «неморални» елитисти који не осећају недодирљивост територијалног интегритета своје земље. Тако би се отворили путеви истинског решавања косметске кризе, зашто не – и на међународној конференцији.

         Пошто САД и ЕУ о позивима за такав скуп упорно ћуте, то је добар знак и да се не сме одустати и да је неки «нови Дејтон» можда прави пут! Али, само `Дејтон` где Срби наспрам себе не би имали само Албанце и водеће земље НАТО, него и Русију и Кину!