КУСТУРИЦА: Да није Путин дошао, нас Србе би сравнили са земљом

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ СРПСКОГ РЕЖИСЕРА „РОСИЈСКОЈ ГАЗЕТИ“ (1)

  • Сједињене државе и Европа су се вежбале на Србији на најдрскији начин зато што им се тада нико није могао супротставити
  • Казнили су нас и зато што смо ми увек били савезник Русије на Балкану. Зато што ми као и Русија исповедамо православље
  • Косово ће заувек остати незацељива рана. И срамна страница у историји цивилизације
  • Путин је свом народу вратио дух и достојанство, а Русија се сада враћа на оно место у светској хијерархији којег је она достојна
  • Запад је Бугарску и Румунију прихватио сасвим благонаклоно иако су оне по свим - и спољним и унутрашњим обележјима - даље од Европе него ми. Међутим, за време Другог светског рата оне су биле савезници Немачке, а Југославија није. Нас не примају у Европу управо зато што наш карактер одликује слобода. Тако смо ми мала Русија на Балкану

         НЕКОЛИКО пута сам телефонирао Емиру Кустурици у Србији. Молио сам га да се сретнемо ради интервјуа.

         „Здраво, одговарао ми је на руском својим богатим баритоном, али, изгледа, није баш разумео са ким разговара. Интервју, добро. Позовите сутра“.

         Ја сам редовно позивао сутрадан и прекосутра, али је ефекат био готово исти. На крају се сазнало да Кустурица долази код нас и да ће наступати заједно са својим „непушачким оркестром“ и да своје гостовање започиње у Сочију.

         Допутовао сам у престоницу зимске Олимпијаде и сместио у истом хотелу. Испоставило се да је све остало било техничко питање.

         Кад ме је видео у холу хотела Кустурица се чак није ни изненадио већ само пажљиво погледао својим светло плавим очима и замишљено изговорио: „Росијска газета“. Звучало је као пресуда, као да он сада више нема куд.

         Сели смо за сто у ресторану. Емир је изабрао неколико посних јела, а за почетак је тражио јачу кафу. Његов шеф административне службе, Мирко, који је преузео улогу преводиоца, љубазно је дозволио: „Па, хајде сада - говорите један другом комплименте“. Кустурица се осмехнуо добронамерно и охрабрујући.

         Укључио сам диктафон.

         Јесте ли у овом моменту задовољни својим животом?

         - Ја сам увек задовољан. Било је тешких ситуација, али, ја сам увек оптимиста.

         То је приметно у вашим филмовима. Узгред, које су тешке ситуације биле?

         - Например, када су ми умрли родитељи. Када су Американци бомбардовали Београд. Распад Југославије је - једна од највећих трагедија прошлог века.

         Много размишљам о судбини своје отаџбине. Често се враћам историјској литератури. Кад је у XVIII веку Јекатерина Друга почела процес ослобађања Источне Европе од турске владавине, онда је у једном моменту закључила савез са Аустријом и обе стране су се договориле да је Србија део Европе, дакле, све европске земље треба да обједине напоре против Отоманске империје. Међутим, упркос споразуму, цар Јосиф Други је оставио део Србије Турцима.

         Београд је много пута прелазио из руке у руку, али се на крају Аустрија повукла преко Дунава препуштајући нас судбини. Тада су се и формирали историјски услови за Први српски устанак 1803-1804. г. и од тог тренутка почиње да се развија идеја о историјском, културном и верском јединству наша два народа - српског и руског. Појављивање Владимира Путина поново је оживело ту дивну идеју. Ми опет знамо да нисмо сами у овом свету.

         Хајде да мало касније говоримо о нашем председнику, а сад ми реците шта се данас дешава са историјским памћењем Срба? За време натовског варварског бомбардовања Југославије 1999. био сам и у Београду и на Косову и још памтим оно мучно осећање - помешане недоумице, увреде, понижења, немоћи, које је  тада овладало људима. Ипак, прошло је доста година. Да ли је у српским душама остао ожиљак од нанете увреде? Или је, пак, све то заборављено и као кошмарни сан избрисано из сећања?

         - Остао је. И то веома дубок. Све наше политичке странке - чак и оне које раде са Западом - не желе да имају ништа заједничко са НАТО-ом. По том питању сви су јединствени. Ожиљак је остао. Међутим, наш народ има други озбиљан проблем. Кад су 1941. наше власти потписале мировни споразум са Хитлером, народ је изашао на улице са паролама: „Боље гроб, него роб“. Србе је лако завести, посебно у рат. Наша химна позива на Божију правду, она тако почиње. А где је она, та правда? Ко ју је нашао? Покажите ми. Али, ми ћемо се, ипак, за њу борити. Божија правда је изнад свега.

         Сједињене државе и Европа су се вежбале на Србији на најдрскији начин зато што им се тада нико није могао супротставити.

         Казнили су нас и зато што смо ми увек били савезник Русије на Балкану. Зато што ми као и Русија исповедамо православље. Косово ће заувек остати  незацељива рана. И срамна страница у историји цивилизације.

         А сад можемо о Путину. Да ли сам добро разумео да га ви поимате искључиво у контексту своје сопствене историје?

         - А како га другачије ми можемо поимати? Да он није дошао, нас Србе би сравнили са земљом.

         Тај човек је свом народу вратио дух и достојанство, а Русија се сада враћа на оно место у светској хијерархији којег је она достојна.

         Сећам се да сам још у време Јељцина био гост у једном ТВ шоу у Москви. Рекао сам нешто о Достојевском. Водитељка се веома изненадила. Тих година су многи Руси заборавили да су у њиховој земљи живели Чехов, Лесков, Буњин, да су стварали Пудовкин и Езенштајн.

         Да ли је тачно да сте ви и сада противник распада Југославије? Реците да ли је било шансе да се та држава сачува или би се она, ипак, распала под утицајем центрифугалних сила?

         - Није било шансе. То је отприлике као да сада кажемо: има ли шансе да се остане читав у Сирији против које се окомио читав западни свет и знатан део исламског света. План рушења Југославије био је давно урађен, иницијатори и инспиратори били су Немачка и Ватикан. Пошто је изгубила део свог утицаја, Католичка црква је поставила циљ да обнови стару моћ ширећи је на континенту од Скандинавије до Јадрана.

         Разбили су Југославију зато што је то била озбиљна и апсолутно независна држава. Она је била велики играч на светском тржишту оружја. Она је водила самосталну политику, што крајем двадесетог века у условима униполарног света више никако није одговарало интересима западних земаља, у првом реду интересима Немачке. Обратите пажњу: Бугарску и Румунију. Запад је зе земље прихватио сасвим благонаклоно иако су оне по свим - и спољним и унутрашњим обележјима - даље од Европе него ми. Међутим, за време Другог светског рата оне су биле савезници Немачке, а Југославија није. Нас не примају у Европу управо зато што наш карактер одликује слобода. Тако смо ми мала Русија на Балкану. 

         Не може опозиција да живи од страног новца. Она не сме да енергију гомиле трансформише у погроме, у хаос, у нову октобарску еволуцију.

         Поводом смрти Уга Чавеса поново су се појавиле ватрене дискусије у вези са социјалистичком идејом и односа према западним либералним вредностима. Био сам у марту у Венецуели и могу да потврдим да су милиони људи са сузама у очима ишли према ковчегу свог лидера. А други милиони - они који су богатији - ако га и нису анатемисали, нису нарочито ни туговали... Питање је: може ли се постићи сагласност између те две групације или је та супротстављеност осуђена да буде вечна?

         - Људи су тако створени да су једни увек богати, други увек сиромашни. То је свуда, а у Латинској Америци крајности се изразито испољавају. А тамо то доводи или до фашизма или до радикалног комунизма. Истина, сада има неких помака  према ономе што се може назвати...

         ... Здравим смислом?

         - Вероватно. Например, у Аргентини и Бразилу има пуно знакова социјалистичког односа према грађанима. Али без фанатизма. Чини ми се да је то у блиској будућности веома могућ тренд за све остале земље континента.

         Нешто налик на шведски модел? 

         - Напротив, у Шведској се таква политика редукује.

         Не чини ли вам се то чудним? Па читава историја сведочи о томе да је народ доведен до очаја, гладан народ, спреман, благо речено, на неадекватне поступке. И обрнуто, тамо где у друштву постоји хармонија или чак привид такве хармоније, све је више или мање предвидиво...

         - Новац управља светом. Не морал, не ваш омиљени здрави смисао, не љубав. Цинични рачун. А сада се то нарочито снажно манифестује и то је велика трагедија. Новац је - главни бог којем се клањају, ради којег се извршавају милиони злочина - и ситних криминалних и великих, државних. Последњих година тај заокрет је постао изузетно приметан.

         С тим у вези ја волим да налазим аналогију са Совјетским Савезом. Сетите се како су тада многи говорили: Савез се распао зато што нисте имали развијену лаку индустрију, ви нисте могли себи да купите фармерке. И зато што сте почели да много слушате Елвиса Прислија. У ствари, истина је у томе да није постојао Совјетски Савез са његовом тешком индустријом и атомским бомбама свет би одавно био под потпуном америчком доминацијом. Испоставља се да је добро што нисте имали развијену лаку индустрију.

         Можда би било боље имати и лаку индустрију и бомбу? Али, пошто је разговор кренуо о новцу управо је моменат да вас питам шта мислите о таласима светске финансијске кризе који запљускују европске земље једну за другом? Је ли то последица банкарских „мехурића од сапунице“ или се узрок крије у дубини природе тржишног система?

         - Мислим да се сада читава Европа налази у дубокој системској кризи. Војна индустрија ради пуном снагом, а њена продукција нема потражњу, нема се коме продати. Свет се мења. Например, прву улогу преузима Кина. Одмах иза ње је Индија. Русија постаје богатија и на њу такође треба рачунати. Мислите ли да се то Западу допада? Ево, скорашња ситуација на Кипру делом добро илуструје моје речи. Своје европске проблеме тамо су почели да решавају на рачун Русије.

         Налазећи се на евроазијском континенту Европа живи у контексту евро-атлантске интеграције. То је опасна контрадикција. Као темпирана бомба конфликт је интегрисан изнутра. И уопште нису празни разговори о могућој прерасподели света, такви планови се износе. И о подели Русије и о прекрајању Блиског и Средњег Истока.

         Превела Ксенија ТРАЈКОВИЋ

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари