Москва је за Србе и Вашингтон и Ватикан, Тито је последњи седео на две столице

ЂУРО БИЛБИЈА НА СКУПУ „СРБИЈА ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА”

У ОРГАНИЗАЦИЈИ АКАДЕМИЈЕ ЗА ДИПЛОМАТИЈУ И БЕЗБЕДНОСТ

  • Србима се као најбоље вође и државници намећу они који имају право да раде све што им газде Србије-полуколоније траже, а народ – да одушевљено верује да ништа боље и српскије не постоји нити ће постојати
  • Већина наших странака саставни је део инфраструктуре полуколонијалности Србије. Те странке су немоћне и слепо послушне пред странцима и својим формалним вођама, а привидно свемоћне према народу и опозицији
  • Ни „врата и на Исток и на Запад” Томислава Николића нимало не сметају онима који држе Србију у стању полуколоније. Врата на Запад су толико и тако и политички и стратешки отворена да Србију и чине полуколонијом, а врата на Исток су неупоредиво мања и ужа и тек економски полуодшкринута. Таман толико да се замаскира полуколонијална отвореност западних и према НАТО
  • Из рупе у коју се – од избора до избора – све више укопавамо,  боље се виде Велика Албанија и наше даље територијално смањивање и свеколика деградација него са Копаоника, Шаре и Хималаја
  • Пошаљимо у Москву  највишу државну депутацију – као што је Карађорђе слао у Петроград проту Матију и остале – да  Путиновој Русији понуди закључивање новог, много стратешкијег, истински стратешког споразума који би фиксирао нове и вечне односе Београда-Тел Авива са Москвом-Вашингтоном. Са удевањем Србије и у Евроазијски економски савез и у садашње и у будуће руско-немачке односе    
  • Прошла су времена у којима је Тито могао седети и на америчкој и на совјетској столици. Николић узалуд говори о Србији као мосту између Русије и Запада. Дошло је време цивилизацијских сврставања и збијања редова.

         НИКАД нисам волео да се понављам, нити да самог себе цитирам.

         Овога пута правим изузетак. Понављам мали део онога што сам недавно рекао у Народној скупштини, на слушању о Евроазијском економском савезу јер желим да данас почнем од онога са чиме сам тада завршио.

         Ево тог цитата:

         „Наслон на Русију и њен Евроазијски савез - уз односе са Москвом сличне онима који постоје између Тел Авива и Вашингтона - омогућио би Србији да поврати суверенитет, да изађе из историјске слепе улице све већег пропадања и зависности од туђе воље и интереса.

         Свима који као контрааргумент потежу чињеницу да Србија са Русијом нема заједничку границу, постављам просто питање: а има ли Израел са САД „заједничку границу”?”

         „Наслон на Русију” израз је, као што знамо, Николе Пашића. Он је – полазећи од реалности свог времена – говорио и о могућем „наслону на Аустроугарску”, који је сам искључивао и одбацивао.

         Званични Београд од 2000. године, са неким небитним колебањима амплитуде, реадовно бира „наслон на Аустроугарску”, само што се она данас зове мало друкчије и има четири Беча – Вашингтон, Берлин, Брисел и Лондон.

         Чинило се то, и чини се, по правилу: у име демократије, модернизације, прикључивања цивилизованим народима и бољег живота. А Србија свих последњих година живи зло и погано правило: што више „напредује” према Аустроугарској, то јест – американизованој Европској унији, све је даље и од демократије и од било каквог напретка, па и од бољег живота за све већу већину оних који у њој живе.

         Нимало узгред: они Срби који су хтели бољи живот по сваку цену - одавно су црногорски муслимани, неки се и данас „турче” преко политичког црвенохрватства Мила Ђукановића и квазиџамије распопа Дедејића.

         Други су одавно босански и херцеговачки муслимани и вековни гонитељи свог народа.

         Трећи су одавно или однедавно Хрвати, а многи међу њима су стигли и до тога да постану најгоре усташе.

         Има специфичног „турчења” и у данашњој Србији. У том процесу су многи од оних који саучествују у претварању своје земље у полуколонију данашње „Аустроугарске” и који од њеног пропадања живе много боље него што би живели од њене суверености и њеног просперитета.

         Србија је полуколонија новог типа којом се извана – из она четири Беча - управља преко њених формалних управљача.  Полуколонија је стање, а не формални статус, али то ништа не мења и не чини бољим и подношљивијим.

         Све у земљи је у функцији саморепродукције полуколонијалности Србије. 

         И моћ политичке класе и потпуна немоћ и обесправљеност народа.

         Један мој пријатељ је напустио руководеће место у некадашњој заједничкој редакцији, уз образложење: Хајде што нас јашу, хајде што нас мамузају, али не пристајем да још сам вичем „ђиха, ђиха”. То је било пре неколико година и данас више не важи баш у свему. Сада је и јахања и мамузања – широм Србије – много више и то за мање паре, а од јаханих и мамузаних се очекује да одушевљено и са срећним ЕУ-погледом узвикују „ђиха, ђиха”...

         Један велики старонемачки император је говорио: Ја и мој народ се одлично слажемо – ја имам право да радим шта хоћу, а мој народ право да о томе мисли шта хоће. У нашем случају ни ово више не важи.

         Србима се као најбоље вође и државници намећу они који имају право да раде све што им газде полуколоније траже, а народ – да одушевљено верује да ништа боље и српскије не постоји нити ће постојати.

         Срби су добили пуно и неприкосновено право да дигну руке од себе, да буду послушна и јефтина радна снага и раја савремених домаћих „Турака”, да од себе све мање траже и иду широким Сатаниним путевима који воде наниже. Све у свему: право да ћутке пропадају.

         Полуколонија се држи и на свемоћи владајућих странака и немоћи и раздробљености опозиције, поготово суверенистичке, евроскептичне и антиколонијалне.

         Већина постојећих српских странака саставни је део саморепродуктивне инфраструктуре полуколонијалности Србије. Те странке су немоћне и слепо послушне пред странцима и својим формалним вођама, а привидно свемоћне према народу и опозицији. Кажем „привидно” зато што сам уверен да је и на нашу ситуацију примењива крилатица једног великог руског духовника: није непријатељ јак, него смо ми слаби и разједињени.

         Та већина странака истовремено је незаинтересована за деколонизацију своје земље јер би тиме довела у питање и своје позиције и моћ.

         Један од бивших америчких дипломата у Београду испричао ми је како је изгледало закулисно мирење Демократске странке и Г17 у тренуцима када је кулминирао њихов сукоб у афери Јањушевић-Колесар.

Вилијем Монтгомери

         Тадашњи главни US-шериф у Београду, Вилијем Монтгомери, позвао је тадашњег ДС-премијера Зорана Живковића и шефа Г-17 и вицепремијера Мирољуба Лабуса и саопштио им: Господо, преносим вам захтев Стејт департмента да свој међустраначки рат већ вечерас зауставите. Уколико то не учините, обе странке ће бити „пуштене низ воду”, а знате да имамо „клупу са резервним играчима”.

         Учинили су. У Монтгомеријевом присуству су својима издали потребне инструкције и све је нестало. Као кад каменчић падне у дубоку воду.

         Немам никакав разлог да верујем да је данас стање имало боље, напротив – сви су игледи да је, бар у понечему, и горе. Јер, над сценом се вијоре и српске заставе. Лажне, наравно, али их ни избори не скидају.      

         Ни започета борба против крупног криминала и корупције не доводи у питање моћ-немоћ полуколоније нити саморепродукцију у проширеном размеру њене инфраструктуре и надградње.

         Од једног бившег бугарског министра сам имао прилику да чујем: да је ондашњи амерички амбасадор у Софији још 2005. године имао инструкцију Стејт департмента, као и његове колеге у суседним државама, да Мишковића третира као  „регионалног економског терористу” и да му запречи све путеве које може.

         И Мишковићева економска моћ је нарасла на нарастајућој економској и свакој другој немоћи Србије. На њеној зависности од зависних политичких странака и полуколонијалности и српске политике и српске економије.

         На ово указујем само зато што је борба против крупног криминала и корупције, најблаже речено, селективна и никад неће доћи до продаје Сартида - јер би у том случају морала да стане на реп неким битним америчким људима и интересима. А ни до продаје Беочинске цементаре иако је стопроцентно продата за три пута мању суму од оне коју је Слободан Милошевић добијао за 49 одсто и одбио као неповољну.

         Ни врата и на Исток и на Запад Томислава Николића нимало не сметају онима који држе Србију у стању полуколоније. Ништа се неће битно променити ни ако Србија – као што је Немац Андреас Цобел неопрезно открио и то платио скраћењем амбасадорског мандата у Београду – евентуално уђе у Европску унију иза 2025. године. Решетке кавеза полуколонијалности тиме ће добити само лажну позлату, а Србија ће се, у најболјем случају, сместити негде између Бугарске и Грчке.

         Врата на Запад су толико и тако и политички и стратешки отворена да Србију и чине полуколонијом, а врата на Исток неупоредиво мања и ужа и тек економски напола одшкринута. Таман толико да се замаскира полуколонијална отвореност западних и према НАТО.

         На ову несразмеру између Николићеве капијетине на Запад и вратанца на Исток, на свој начин је указао потпредседник Народне скупштине ненад Поповић. Ево његових речи: „Србија је у последњих тринаест година изградила преко 30 институционалних механизама за сарадњу са ЕУ - од Канцеларије за придруживање, преко министара и потпредседника владе задужених за ЕУ до чак два посебна скупштинска одбора посвећена ЕУ интеграцијама. Данас више од десет агенција у државној администрацији Србије ради на поспешивању односа са ЕУ, а ниједна не ради на односима са Русијом или Евроазијским економским савезом.

         За ових тринаест година више од десет хиљада људи било је стављено у функцију развоја односа са ЕУ, како у влади и њеним агенцијама, тако и у Скупштини Србије.”

         У Централној Азији постоји мудра изрека намењена онима који нису сасвим дигли руке од себе: Ако схватите да сте сами себе довели у рупу – одмах престаните да даље копате, то је најмање што можете за себе да учините.

         Из рупе у коју се – од избора до избора – све више укопавамо,  боље се виде Велика Албанија и наше даље територијално смањивање и свеколика деградација него са Копаоника, Шаре и Хималаја.

         Из те рупе могу излазити Нобеловци за мир који нас кошта скупље од изгубљених ратова, али никада неће ни за физику, ни за хемију, вероватно ни за литературу.

         Дакле: престанимо да копамо ЕУ-мотикама, ЕУ-пијуцима, ЕУ-ашовима, ЕУ-ровокопачима...

         Пошаљимо у Москву  највишу државну депутацију – као што је Карађорђе слао у Петроград проту Матију и остале – да  Путиновој Русији понуди закључивање новог, много стратешкијег, истински стратешког споразума који би фиксирао нове и вечне односе Београда-Тел Авива са Москвом-Вашингтоном. Са удевањем Србије и у Евроазијски економски савез и у садашње и у будуће руско-немачке односе..

         Са израелско-америчким односима са Русијом можемо се прикључити и Европској унији – ако за то буде постојао обострани интерес.

         Уосталом, Москва је спремна да се са Бриселом договара и о Великој Европи у којој не би било садашњег опредељивања и сврставања или-или...

         То је једини начин да се спасимо западних тутора и усрећитеља постпетооктобарске Србије.

         То је једини начин да повратимо суверенитет и да почнемо да се развијамо јер је суверенитет предуслов економског развоја, самим тим и – бољег живота.

         То је једини начин и да опстанемо и да сачувамо свој идентитет и национално достојанство и интересе. И да се поновом саставимо са вољом за животом и рађањем деце.

         Умни Жорж Клемансо је упозоравао: да народи који се непрекидно повлаче – губе право на постојање.

         Прошла су времена у којима је Тито могао седети и на америчкој и на совјетској столици. Николић узалуд говори о Србији као мосту између Русије и Запада. Дошло је време цивилизацијских сврставања и збијања редова.

         Католичко-протестантски блок ће нас трајно држати у стању полуколоније, како год решетке кавеза изгледале.

         Светска исламска вертикала и Ватикан ће нам, као и досад, радити о глави и душама.

         САД су, у специфичном смислу, велики Израел. Зато Тел Авив и Вашингтон одавно заједно играју геостратешке игре. Зато заједнички праве израелску противракетну одбрану и уопште војну индустрију.   

         Зато Американци нека своја складишта оружја држе на територији Израела. У њим је тачно оно што би Израелу могло да затреба у неком већем и дуготрајнијем рату. Тел Авив, нраравно, има право да све то – буде ли потребно – употреби.

         Нимало узгред: Израел не само да није амерички сателит него је најозбиљнија и најсамосталнија држава своје величине, а Путинова Русија је више Запад Шарла де Гола него Саркозијева и Пландова Француска.

         Наша Америка, наш Ватикан и наша Мека су у Москви. Тако су историја и Бог одредили.

         Знам да данашњи прота Матија неће моћи да крене без дирања у осињак полуколонијалности. Знам и колики може бити ризик таквог подухвата. Али, то је за неки други разговор.

         Знам, а ипак изговорих иако не спасих душу своју.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари