Навикавање на независност Тачијеве државе ушло у завршну фазу
П р в и п о г л е д
ПАНТИЋ ОЧИТАО ЛЕКЦИЈУ И БЕОГРАДСКОЈ ВЛАСТИ И - СЕБИ ДОЈУЧЕРАШЊЕМ
Крстимир Пантић
- Све уверљивије делују претпоставке да је крајњи домет лидера Србије да постигну неку српску аутономију на Северу независног албанског Косова
- Лидери Србије као да све препуштају станцима, по принципу: Они су и покренули и нека окончају кризу…
- Навикавање на независност Тачијеве државе већ је у завршној фази - не мора да се чека да прођу године и стигне сами тренутак пријема Србије у ЕУ
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
ДА Косово, и данас, може и мора да буде судилиште свима који су се, у свету и код нас, огрешили о међународну истину и правду и Србима нанели јединствену неправду, показују готово сва збивања последњих година, али и најновији, наизглед ситни потези, на жалост крупних последица.
Све што се збило, пре, током и после локалних избора за одборнике и градоначелнике, посебно у четири северне косметске општине, нуди малу, али типичну слику најразорнијих политичко-моралних удара на суверенитет Србије минулих година, али и овог садашњег, чини се завршног чина отмице Косова и Метохије. Уз, један важан изузетак:
Крстимир Пантић, победник на новембаским и поправним децембарским изборима за градоначелника северног дела Косовске Митровице, два пута је учинио оно што мисли и осећа, оба пута принципијелно, и одбио ставове већине којој припда, и оба пута га - нису скршили. Одрекао се власти и функција - да се не би одрекао себе!
И није - остао је пример како је требало и како би и сада, ако није касно, требало да се понашају сви они који би хтели да одбране Косово и Метохију. Ако буде само сећање, нека је, лепо је и инспиративно, у складу са српском историјом…
Прво је Пантић издржао „пацке” своје, северномитровачке средине којој није одговарало да прихвати понуду централне српске власти из Београда и седне на прво место изборне државне кандидатске листе „Српска”. Овакви, више емотивни и локалистички него рационални и принципијелни разлози, наслањали су се и на претходне приговоре „обичних људи” што је Пантић већ био прихватио да одлети горе и постане заменик шефа Канцеларује српске владе за КиМ, одмах иза министра Александра Вулина. Уследила је и друга почаст одозго, па је, после допунских избора, 1. децембра, победио, и то јаког противкандидата, Оливера Ивановића, који се годинама, као државни секретар, калио у републичком Министарству за КиМ. Ни албански изборни противник није био безначалан…
Победио је и издржао бочне ударе, јер је, и у једном и другом суочавању, и свему што је радио, Пантић био инспирисан - одбраном Косова и Метохије. Та опција се и није толико јавно видела, као код других, јер Пантић њоме није каријеристички махао, али се, зато, најдиректније показала кад је, после ових локлних избора, уследило „стани - пани”.
Пантић је изгубио функције, али није пао - ни људски, ни политички. Вредност његовог чина саможртвовања појачава и, у нашој и широј пракси, ретка чињеница - сам се Пантић одрекао својих угледних и важних места. Јер, важније му је било - Косово и Метохима…
Пантић, наиме, није пристао да не види оно пред чим су други, страни и наши, затварали очи - да међународне организације, Оебс и друге, наравно и Албанци из њихове Централне изборне комисије, косовску независност лансирају и скривају - лепком. Ево, како:
Прво су изборне материјале, после гласања Срба , односили у Централну изборну комисију, где су на српске гласачке листиће лепили албанске државне симболе - грб и лого „Републике Косово”, па је испадало и да су српски гласачи већ и формално прихватили њихову, шиптарску независну државу. Хајде, мани га, привремено макар, па је подвала, наравно сакривена, тада некако и прошла, јер није, ваљда, мењан садржај и број гласова.
Преко друге, постизборне, много теже обмане, кад су дошле на ред заклетве и изјаве, није се, међутим, могло никако прећи, ни привремено ни условно, ни на који начин.
Нису, у ствари, могли да, прошле суботе, буду толерантни Пантић и још двојица одборника из северне Косовске Митровиц - одбили су да потпишу изјаве и закуну се, практично албанској држави на верност! То није било тешко уочити, јер сумболи који значе независност косовске албанске државе били су прекривени прелепљени папиром, што је лако било уочити и још лакше аранжерима да маску касније одлепе...
Истина, други градоначелници и одборници - из Звечана, Зубиног Потока и Лепосавића - на жалост, нису били свевидљиви - истовремено су, после два одлагања и „космичких” притисака са свих страна, потписали свечане изјаве на којима, како неки рекоше, нису видели ништа што би реметило статусну неутралност, гарантовану Бриселским споразумом и бројним разноликим албанско-српским договорима, под окриљем ЕУ.
Било како било, тек већина симбола албанске државе на изјавама остала је прекривена - налепљеним папирима! Кад се одлепе, покаже се независна држава, „Република Косова”. Тако скривеној независности „Републике Косова”, Оебсовцима и њиховим албанским сарадницима помогли су - Срби, одборници и чак градоначелници Севера Косова!
Крстимир Пантић није био - као већина! Није затварао очи, ћутао је док је могао, покушавао да убеди међународне званичнике да промене режирани пројекат обмане Србије и Срба, посебно северокосметских, а кад се више није могло ништа урадити - рекао је што је рекао, урадио што је морао да урди.
Основни акценат свега важног што је нагласио, био је да „одбија да крши Устав Србије”, а то значи супротстављање свему што значи и подразумева кршење територијалног интегритета Србије - отимачином Косова и Метохије. Да ниучему није био тврд и да је хтео да мирно и преговорима помогне политичком решавању косметске кризе, показује његово ангажовање у Канцелатрији за КиМ, али и спремност да се, по жељи Београда, укључи у развој корисних тенденција на Северу КиМ.
Кад се уверио да се спрема обмана са лепком на независност, не само што је дигао глас и одбио да потпише свечану изјаву, већ је - поднео оставку на место заменика министра Вулина, не скривајући и критичке речи на његово понашање. Оставио је и резултате изборне победе - место градоначелника северне Косовске Митровице. Свестан свих последица, вероватно је знао да последице и њега погађају, јер не бежи ни од оних које утичу на опште косметске и шире српске токове.
Не могу се, међутим, негирати и бројне вредности Пантићевог чина. Осим моралне лекције онима који нису урадили оно што је он урадио, не могу се изузети и они који сада ћуте или нешто нејасно процеде, а били су и јасни и упорни да, на све начине, укључе Пантића у владајуће политичке тимове који се баве Косметом.
Помера се и време формирања Заједнице српскх општина, јер морају да се одрже нови избори за градоначелника севене Косовске Митроцвице (вероватно 23. фебруара) - место је, оставком упразнио Пантић.
Види си такође да је и оперативна и свака овлашћења у остваривању власти на целом Космету неокрњено у рукама Тачија и његових следбеника, наравно под диригентском палицом САД и ЕУ…
Показује се такође и да је крајњи домет свих текућих, поглавито реторичких напора српске актуелне власти (и оних претходних) - евентуална аутономјиа Севера Космета, наравно у оквиру државе „Републике Косово”- тај простор омеђен је српским приоритетом да удје у ЕУ, па 21. јануара крећу неки почетни претприступни преговори… Сва друга очекивања, у садашњим околностима које ствара укупна светска и наша политика о Косову и Метојији, не би отишла даље од - нове илузије. И нове обмане - можда последње.
Више су и обмане, можда, и непотребне - све најважније су постигли.
Све ово и још понешто наслућује се и из случаја Пантић.
Покренуо је, бесумње, нека питања која су се дуже наслућивала. Сада су подстакнута, иако не још формално - тако је, можда, и најважније - шта реално Србија може да очекује од Космета? Шта су одлучили они моћници који одлучују?
Они су и покренули и нека окончају кризу - види се јасно да су и наше власти практично на то пристале…
Навикавање на независност већ је у завршној фази - не мора да се чека да прођу године и стигне сами тренутак пријема Србије у ЕУ.
Зашто да Србија губи време и кадрове - Пантићево (само)жртвоавање довољно убедљиво - опомиње!
