„Не“ плус „да“ опет је - ништа

П р в и   п о г л е д

КРАЈ ПРЕ КРАЈА ИЛИ НОВИ ПОЧЕТАК ДИЈАЛОГА

БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Филип Рикер и Александар Вучић

• Запело је, не током, већ тек кад су истекли паклени дани и схваћени садржаји „тешких одлука“. Наши нису прихватили понуђено „ништа“, разишли се са „ништацима“ и кад је истекло време за одговор, уследио је наш став са два директно противуречна става - „не“ и „да“ 
• Амерички високи функционер Филип Рикер, уочи сваке преговарачке рунде, специјално је долазио у Брисел и унапред одређивао ток и исход разговора - наравно навијајући за Приштину. То је, уосталом, кад су, после осме рунде, разговори пукли, јасно потврдила представница америчког Стејт департмента ставом да Приштина мора да одређује аутономна права Срба на северу Космета

Пише Раде БРАЈОВИЋ

        ЈЕДНО раде, друго мисле. Кад запне друго, врате се првом. Јер, од првог зависи друго. Тако, друго постаје важније од првог. И, у том зачараном кругу, смена тече по утврђеним правилима. 

       Дешифрована, „прво“ се односи на Космет, „друго“ на Европску унију. Да није преозбиљно, била би безазлена игра. Али, игра ли се, игра...

       Запело је, не током, већ тек кад су истекли паклени дани и схваћени садржаји „тешких одлука“. Наши нису прихватили понуђено „ништа“, разишли се са „ништацима“ и кад је истекло време за одговор, уследио је наш став са два директно противуречна става - „не“ и „да“. 

       Откључана, шифра значи - „не“ уцењивачкој понуди Приштине, али наглашено „да“ наставку дијалога с том истом Приштином, не да би се њој удовољило, већ стигло и успорило време за оно друго - препоруку Европске комисије да се Србији подари датум почетка преговора за ЕУ... 

       Све то, и још понешто, у амбијенту максималне драматизације, небеске реторике, историјских симбола од Цара Лазара и Бранковића, до, првог светског и других бројних наших ратова, уцена и ултиматума, страдања и тријумфа. Спојено „не“ и „да“ требало је да прође кроз иглене уши, па је, за сада, испало - ништа. Опет, ништа.

       У заплетима, достојним највећих мајстора акционе драме првог реда, ипак се нешто политички избистрило - препознаје се оно о чему се мало или нимало говорило, намерно или по навици ћутало. Чини се да се баш ту негде и скривају сви битни прави разлози актуелне преговарачке драме...

       Јасно је, наравно, да је наш преговарачки тим - с премијером Дачићем на челу, у осмој рунди, 2. априла, у друштву са потпредседником Вучићем - с пуним правом негирао све што је хтео шеф привремених приштинских органа самоуправе Хашим Тачи. А, хтео је да општинама са српском већином дода оне са бројнијим албанским грађанима, па тако укине бројчану надмоћ Срба у десет општина и постигне апсолутну доминацију, чијим законима и уставу мора да се повинује мањински српски народ... 

       Наши преговарачи су, и то не са мало компромисног прилагођавања, предлагали да заједнице српских општина имају извршну управу, своју полицију и судство, наравно и здравство и образовање, и тако обезбеде аутомомна права, чак и мања него у другим сличним европским земљама.

       И, то је све главно, и у томе је све спорно, наравно само за Тачија и његове заштитинике - САД и ЕУ. 

       Амерички високи функционер Филип Рикер, уочи сваке преговарачке рунде, специјално је долазио у Брисел и унапред одређивао ток и исход разговора - наравно навијајући за Приштину. То је, уосталом, кад су, после осме рунде, разговори пукли, јасно потврдила представница америчког Стејт департмента ставом да Приштина мора да одређује аутономна права Срба на северу Космета. А, ЕУ, чија представница, баронеса Кетрин Ештон формално и званично посредује, каже да су „сви елементи за споразум о северном Косову на столу“, па не скрива да жали „због одлука српске владе да одбаци те предлоге“...

       Ево, види се какво се навијаштво скрива иза посредничког жаљења! Исти и, у односу на жељу Србије да се приближи ЕУ, још драстичнији је став Немачке, посебно посланика Бундесгтага, да директно услове и датум и чланство у ЕУ - признавањем независности Косова.

       У таквим околностима, српско „не“ уценама није само тачна мера, већ и недовољна оцена насилничког понашања према Србији, започетог ракетном и другом ратном агресијом 1999. и настављаном до сада и сада - разорним политичким притисцима који се показују и у слепом навијању за Приштину у отмици српске територије, али и одузимању Србији једног од њених основних права - суверенитета над својом територијом!

       Да се Србија под притисцима повија показује серија потеза који изазивају - недоумице, па и у току бриселских разговора. Све мање се, или више нимало, говори о аутономији Срба на Косову, али под обележјем албанске државе, а све мање о „аутономији у аутономији, што би подразумевало аутономна права Срба у аутономној покрајини Косово Метохија. Независност албанске државе (на српској територији) више се, ни у Бриселу, а ни у Београду, а камоли у САД, и не помиње - као да је коначно и српско руководство унапред већ прихватило ту независност - прећуткивањем... Или, ћути се да би се створиле навике на независно Косово, па кад дође учлањење у ЕУ, Србија ће попустити!

       Мало-помало, као да се ствара још једна навика - прихватањем и применом одлука претходне Тадићеве владе у преговорима с Приштином компонује се представа о независности - од приштинских докумената Србима, до границе на Јарињу и Брњаку и са албанским граничарима...Па преношење преговора са Савета безбедности УН на ЕУ, исто тако избегавање истине о продаји људских органа, или о злочинима над Србима задњих 14 година...

       Ако се некада и наслути права реч у САД и ЕУ о Космету, то је само из неких тактичких и дипломатских разлога, али и тада најчешће околишењем, бекством од правих дијагноза. Сада ће се тако вероватно тактизирати током Дачићеве посете Москви, као што је с посебном позорношчу приман телефонски разговор Николића и Путина, на позив руског шефа државе... Није без пажње праћено и приближавање Србије с несврстаним партнерима, УАЕ и Анголом, наравно и Ираком, с изгледима на велике послове...

       Најдрагоценије су, биле би и требало би да буду, праве речи - наше власти, али и наше јавности, оптерећене навијаштвом за САД и ЕУ, у чему се истичу не само неки политичари и партије, већ и већина тзв аналитичара, па и све више новинара, чак и неких угледних листова. Свако прећуткивање онога што се збива и онога што мора да се истинито и целовито каже, најбоља је одбрана српске политичке позиције и амбиција.

       Србија би се, наравно, и тада повијала под притисцима, али не би изгледало да се нагиње - одговорност владе, Дачића и Вучића, у томе је, наравно, највећа. Незаобилазна.

       Добро је што, збиља у тешким околностима, без одузимања и додавања, њих двојица а ни председник Николић, не сакривају - ни себе, ни своју одговорност. 

       „Да“ после „не“ можда не мора да буде - ништа!