Николић се качи за Тита, Вучић држи линију „и ЕУ и Русија”

СРБИЈА И СВЕТ

УБРЗАНИ СПОЉНОПОЛИТИЧКИ ДОГАЂАЈИ УСИЈАЛИ И ПОЛИТИЧКУ СЦЕНУ СРБИЈЕ И ПОДСТАКЛИ ОШТРЕ ДИЛЕМЕ

• Српски званичници, сам врх, одбијају да окрену Србију против Русије и одолевају европским питисцима, уверавају и Николић, и Вучић, и Дачић, и други. Обмана, наравно, има и на српској страни, али су у овој теми бројнији су странци, посебно западни амбасадори у Београду, који се ионако претерано мешају у српске унутрашње послове…
• Премијер Вучић је, у разговору са посланицима Скупштине Србије, понудио да се на највишем нивоу, у српском парламенту, разреши питање односа Србије према политици ЕУ и Русије, све оштрије сукобљних у ломовима украјинске кризе
• Питање је, на први поглед, једноставно, али у примени - не може бити компексније и теже. Јер, један од два пута, према Бриселу, односно Москви, може да доживи блокаду. А, то би, посебно за српску власт, било равно - ужасу!

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        ГОТОВО да не прође дан, а да се неко из врха српске власти и опозиције не закачи за неку од спољнополитичких тема и дилема, при чему су, осим косметских, теме разнородне и ретко се понављају, а дилеме све ошрије, шире и искључивије.

        Значи ли то да су ставови и мишљења - углавном некохерента - уочљиво различита, понекад и међусобно оштро супротстављена или такав утисак може да се стекне само зато што се разликују лични стилови, чак и лидера различитих партија удружених у коалиију, па и није чудно што се језичке и стилске композиције и не могу да се схватају и примају на исти начин.

        Разлике и дилеме у спољнополитичком представљању врхова српске политике, укључујући и неке опозиционе странке, смишљене су из крајње прагматских разлога - да се нагласи један од спољних утицаја као једини, а не да се представи унутрашња потреба и самостална, аутентична природа српске политике, самосвојне, аутентичне, своје.

        У таквом маниру, често се показује председник Николић, очигледно инспирисан сусретима са лидерима великих сила, али и трећег света, члановама Несврстаног покрета. Он је, бесумње, суочен с фасцинантном популарношћу Јосипа Броза Тита, не једном убеђивао свет и нас да Србија, у ствари, води Титову спољну, несврстану политику!

        Ако није и не може бити тако, чини се да је намера у томе да се изазову симпатије и блискост са земљама које воде такву политику и којима је Тито стална инспирација и вечна вредност, али и да се једној од две велесилске стране (САД - Русија) пошаље порука да Србија није ничији поданик или да је на нечијој страни.

        Статус званичног кандидата за чланство у ЕУ одређује начелни приоритет српке спољне политике, али скрива и опасности притисака на Србију да се окрене против Русије - у име усаглашавања своје са европском политиком!

        Спољне обмане подстичу и унутарсрпске обмањиваче који не виде или не желе да виде катастрофалне последице антируске политике, посебно економске.

        Скривале се или не, могле или не могле да се разумеју, спољнополитичке разлике у Србији, ипак, постоје, не само стилске, већ и оне које се показују - ћутањем.

        Таква дипломатска пракса примењује се кад неко слабији неће да се сложи са оним јачим, или кад се упорним неговорењем штити велики пријатељ. Да се, ипак, не би стекли погрешни утисци или да сложност и јединство ставова једне земље ничим не би било нарушено или различито тумачено, спољну политику тумаче, пре свих, шефови дипломатије, а још чешће њихови званични портпароли или представници за штампу.

        То су обично експерти за спољну политику, искусни и разноврсни, вешти у говору и одговору, способни да се извуку и из најкомпликованијих ситуација. У Србији, на жалост, о спољној политици говоре сви, само не портпарол Министарства спољних послова, јер - не постоји, можда је укинут, или једноставно прескочен!

        Дешава се, у таквим околностима, да једног истог дана или дан за даном, о истој теми говоре и председник, и премијер, и шеф дипломатије, чак и партијски лидери, па и разни аналитичари - сви понекад различито, углавном често и погрешно…

        Такви несклади обично се дешавају кад неко из власти жели да од јавности сакрије нешто непријатно. Најчешће је то о Косову и Метохији, неостваривању Бриселског споразума, сталног прескакања тврдог обећања да ће се, чим неки избори прођу, на пример, одмах формирати заједнице српских општина, као гаранције српске власти, можда и у некој новој аутономији!

        Ту је, наравно, и украјинска криза, онај њен део који се односи на Русију.

        Никад се нећемо окренути против Русије, сарадња с њом је наша прошлост и наша садашњост, а биће и будућност, како рече председник Николић. Да се таква идилична слика не би оспорила, многи из власти кажу да ЕУ и не тражи од Србије да уведе санкције Русији и да то и није услов за будуће преговоре о учлањењу у заједницу европских народа. Јер, Србија је сада само кандидат, а усаглашавање наше са спољном политиком ЕУ је будући процес, који ће се окончати најраније за пет, шест или још неку годину, па тек тада нема искакања.

        Да није баш све тако, показују не само изјаве, а најговорљивији су немачки посланици, али и документи, на пример годишњи извештај Европске комисије о напретку Србије у припремним радњама за преговоре којим ће се Србија приближити тој Европи.

        Процурило је и објављено у нашој штампи, од 6. августа, да је та Европска комисија већ написала и неке замерке - споро остваривање Бриселског споразума, исто важи и за усаглашавање наше спољне политике са европском, а мисли се на украјинску кризу, онај део који се односи на Русију.

        Србија, наиме, одбија да се придружи санкцијама против Русије, као што то чине ЕУ и САД, па и - веровали или не - и Црна Гора, којој није то једина брука, јер хоће и у НАТО!

        Српски званичници, сам врх, одбијају да окрену Србију против Русије и одолевају европским питисцима, уверавају и Николић, и Вучић, и Дачић, и други. Обмана, наравно, има и на српској страни, али су у овој теми бројнији су странци, посебно западни амбасадори у Београду, који се ионако претерано мешају у српске унутрашње послове…

        Кад је спољна политика израз унутрашње и укупне политике, онда је лакше одолети притисцима, не само спољним, већ и унутрашњим - у Србији су домаћи - карактеристични по површности и навијању за западну страну света, па и није чудно што не успевају да уоче сличности и разлике косметске са украјинском кризом.

        Србија подржава територијални интегритет Украјине, и то с Кримом, јер доследно брани и свој, најдиректније скршен отцепљењем Космета, наравно уз бомбардерску помоћ САД и ЕУ.

        Потврђује се искуство да нигде, ни у једној масовнијој политичкој делатности, као у међународној, догађаји тако брзо и свеобухватно подстакну спонтане активности и реаговања. Не чуди, зато, како је 6. августа и објављено, да је за само неколико месеци од избијања украјинске кризе, подршка српских грађана учлањењу у ЕУ смањена за више од пет одсто, што ће вероватно и расти - ако се криза брже не реши.

        Одговорност власти српске је још и већа, пошто Србија од краја године преузима руковођење ОЕБС-ом, па се од ње већ траже и гласно очекују конретније иницијативе за решење укарајинске кризе…

        Овакво спонтано реаговање показује се и у другим, такође спонтаним догађајима, чиме Србија добија епитет неке врсте изузетности и посебности.

        У обимној хроници јулско-августовских догађаја, нуде се и друге посебности, у којима се препознају и исправке неких старих обмана, али и долазак нових…

        Није вероватно случајно и формално, премијер Вучић, у разговору са посланицима Скупштине Србије понудио одлуку - да се на највишем нивоу, у српском парламенту, разреши питање односа Србије према политици ЕУ и Русије, све оштрије сукобљних у ломовима украјинске кризе. Питање је, на први поглед, једноставно, али у примени - не може бити компексније и теже. Јер, један од два пута, према Бриселу, односно Москви, може да доживи блокаду. А, то би, посебно за српску власт, било равно - ужасу!

        Вучић је, вероватно не случајно, зато рекао да би та седница била - затвотрена за јавност. Провукла се, у ту исту јавност, и идеја да се организује и референдум - да ли да Србија уведе санкције Русији?! Или су у питању нови притисци на Србију, или одговори на притиске, али сигурно јесу, у оба случаја, нови покушаји обмана. Јер, збиља је обмана такво, и то нагло лансирано упрошћћавање које поставља питање - Москва или Брисел?

        Да би било све јасно, довољно је, и без детаљисања, навести само најбитније разлоге за оба правца - Москва или Брисел, шта подразумева једно и друго?

        Брисел значи шут у пуноправно чланство у ЕУ, за бивше и садашњу српску власт је то приоритет свих приоритета. А, Москва, како већ цитирани председник Николић рече - Србија и Русија су прошлост и садашњост, а биће и будућност. Кад је већ тако, све потаман, откуда муке, зашто ће се тако драматично изјашњавати Скупштина Србије и чак организовати референдум?

        Унапред се знају његови исходи, а српски грађани без грешке читају преваре и обмане и све оно што је смишљено да пукне веза са једном или другом страном, или са обе…

        Вучић за сада успева да се придружи читачима, али све драматичније поставља питање одговорности - и чланству и себи. На Главном одбору СНС запретио је да ће отићи сви којима није приоритет Србија - ако су и ово обмане, како неки мисле, претње лепо звуче, још ако би се прошириле…

        Политичку сцену Србије светским догађајима натапају и друге падавине. Једна је дуго очекивана - потиче из прошлости, отворена је будућности. И, класична је, и нова.

        Древно искуство да истина може да се заустави и одложи, али не и да се заувек уклони и избрише, потврђено је само пре неколико дана усред Београда, и то на примеру чије догађаје су највећи моћници овог света годинама скривали.

        Албански зликовци су изводили монструозну представу, недостојну људског рода - убијали Србе, вадили им органе, па их продавали!!! Све је убедљиво доказано осим онога што следи - да ће се формирати специјални суд за инспираторе и извођаче, а сигурно постоје, било их је из врха шиптарске терористичке организације, УЧК…

        Све је отворено и не може се више затворити - за истину. Једино се не зна - припада ли истина свима?

        Ако припада, одговорност неће побећи. Њено утврђивање неће бити комплетно и ни на који начин целовито - ако се не процени и политика која је створила услове злочину.

        Указано је на оно што се зна - на злочиначку улогу врха УЧК.

        Прећутана су имена. Не изговарају их они који су их штитили, чак и политички лансирали. Тачи је водио сепаратистичку владу, а Харадинаја је ослободио Хаг. Одговорност се, ето, лако шири!

        Суочавање је неизбежно.