Милановић је веровао у војничку част НАТО, а једино је могао укинути своју телевизију!

ПЕТЕР ХАНДКЕ - Прича Драгољубa Милановићa – прича коју је велики писац морао да исприча (2)

* На страну то што би у случају измештања станице у окно неког рудника девет пута паметније западноевропске и америчке бомбе откриле и то место преко сигнала који се одатле емитује, са успехом који би се мерио са можда девет пута више жртава

* Драгољуб Милановић, како је испричао пре пресуде, коју му је две и по године после бомбе бачене на његову установу изрекао суд његове домовине, није могао ни да „замисли, да ће један цивилни објекат у нашој земљи бити намерно бомбардован “, „на почетку трећег миленијума“. И није могао ни да замисли да ће после свега репресија ићи толико далеко „док не признамо да сами сносимо кривицу за напад“

* Једина алтернатива за телевизијску станицу земље против које се води рат јесте да потпуно обустави емитовање, сама од себе, такорећи добровољно, зар? И једино тако би се избегло очигледно намерно, не „колатерално“ убијање, а Драгољуб Милановић, као не-руководилац једне не-станице, спасао главу, зар?

* Моја друга посета Драгољубу Милановићу у затвору уследила је у јуну 2010, у време Светског првенства у фудбалу у Јужној Африци. Овај пут сам са затвореником био сâм у скученој просторији за посете...

         То што је Драгољуб Милановић веровао у нешто друго, у невиност, цивилизованост, а пре свега у легитимност слика и тонова за које је, као руководилац телевизијске станице, био одговоран: то би му се можда могло и може му се упутити као „прекор“ – а, уколико би му се и упутило, онда само с ону страну сваке „кривице“, поготово „казне”.

         На страну то што би у случају измештања станице у окно неког рудника девет пута паметније западноевропске и америчке бомбе откриле и то место преко сигнала који се одатле емитује, са успехом који би се мерио са можда девет пута више жртава. Драгољуб Милановић, како је испричао пре пресуде, коју му је две и по године после бомбе бачене на његову установу изрекао суд његове домовине, није могао ни да „замисли, да ће један цивилни објекат у нашој земљи бити намерно бомбардован “, „на почетку трећег миленијума“. И није могао ни да замисли да ће после свега репресија ићи толико далеко „док не признамо да сами сносимо кривицу за напад“. И, признао је (sic), иако „нерадо“: „Главни разлог што смо извршавали своју радну обавезу и остајали на радним местима био је тај што смо дубоко у души веровали у минимум војничке части противника.“

         Уз ово „веровање“, које би се можда тачније превело са „најдубље убеђење“, ево још неколико бројки: Никада и нигде најављена бомба или даљински навођена прецизна ракета пресекла је, хируршки беспрекорно, пре уску и не нарочито високу зграду српске телевизије – два три спрата, колико се сећам –, смештену на ободу једног великог парка, у ноћи 23. априла 1999. у два часа и четири минута, не наносећи никакву помена вредну штету црквама или дечијем вртићу одмах до ње;, а Драгољуб Милановић је кратко пре тога у згради завршио свој радни дан директора.

         Његов исказ са каснијег суђења: „Те кобне ноћи било је пре разлога да не страхујемо, пошто је тога дана у Београду боравио руски мировни посредник Виктор Черномирдин“ – иначе, буквално преведено, ово име би гласило Црни мир. „Чекали смо да стигне његова изјава у којој је саопштио да се Милошевић сагласио са размештањем међународних трупа на Косову, што је и био један од разлога да у згради телевизије останем до касно у ноћ. Када је из Москве стигла вест, дежурни уредник и ја смо завршили прилог за емитовање. Око један и тридесет, кренуо сам кући и проклињем тај час, јер да сам остао…  тада бих… и ја био погођен…”

         Члан српског кривичног законика на основу ког је српски држављанин Драгољуб Милановић оптужен и осуђен на целих десет година затвора, такође каже да је то и такво злочиначко непредузимање мера безбедности у стицају са кривичним делом угрожавања јавних, што ће рећи, државних установа. И тако, казну је могло да повећа – а и повећало је – и то што је Драгољуб Милановић пристао, па чак и саучествовао у разарању, материјалном, своје телевизије као државног добра тако што је пропустио да се са својим људством благовремено склони у неку рударску јаму. Само: Када је било то „благовремено“? И где је било то друго, „право“, место? И да ли је такво скривање – види горе – уопште било могуће?

         Једина алтернатива за телевизијску станицу земље против које се води рат јесте да потпуно обустави емитовање, сама од себе, такорећи добровољно, зар? И једино тако би се избегло очигледно намерно, не „колатерално“ убијање, а Драгољуб Милановић, као не-руководилац једне не-станице, спасао главу, зар?

         Затвореника Драгољуба Милановића, први пут сам посетио у марту 2009, десет година после бомбардовања  Савезне Републике Југославије. Нисам дошао сам. У затвор ме је одвезао Милановићев адвокат, у време његове службе спикер који је 24. марта 1999. у 20 часова на српској телевизији прочитао наређење за напад из Брисела. Са мном је била, и већ поменута, канадска правница Тифен Диксон, она му је постављала стручна и корисна питања која је с енглеског преводио адвокат. 

         Затвореник је већ извесно време био условно отпуштен, али је с тим сада било свршено, јер му се у међувремену у суду у Београду спремао други процес: делио је, кажу, станове једној групи запослених на телевизији. На шта је Драгољуб Милановић рекао да би, да је то икако било у његовој моћи, тако помогао далеко већем броју својих радника. Док је ово изговарао деловао је донекле иронично, али више меланхолично, и то током читавог разговора (за који нам је било одобрено врло мало времена). Мени је на крају ћирилицом записао у блок песму о једној жртви бомбе: „Тијана је млада Српкиња из Београда...“. И не само тада, током тог дугог брижљивог записивања, штампано слово по слово, на које је потрошио добар део времена за разговор, из Драгољуба Милановића је зрачило нешто детиње.

         Нисам могао да замислим да је овај човек, у епоси Слободана Милошевића, или када већ, био моћник. Па ипак, изглед уме да завара: Није ли ми некада, у време студија, приликом обавезних екскурзија, тачније инкурзија, у затворе, немали број, не! нису ли ми скоро сви затвореници изгледали безазлено? Нису ли скоро сви, не! нису ли сви, зрачили нечим – не невиношћу, него нечим што је било с ону страну кривице и невиности? И нису ли тиме највише зрачиле управо убице, доживотни затвореници?

         Моја друга посета Драгољубу Милановићу у затвору уследила је у јуну 2010, у време Светског првенства у фудбалу у Јужној Африци. Овај пут сам са затвореником био сâм у скученој просторији за посете. Ако се  уопште изменио у протеклих петнаест месеци, током којих се његов положај само погоршао и постао готово безнадежан (посете скоро потпуно забрањене), онда је то било ка нечему можда још детињијем у њему – чак и када би рекао нешто са гочином, изразио презир, Драгољуб Милановић би сачувао своје дечије лице, крупне мирне очи, благост око уста која се ниједном нису искривила у гримасу, а посебно не опустила; као да су огорченост и презир постали објективни, не више чисто његова ствар.

         Остао му је један покрет или гест, који се у правилним размацима понављао, и који је, тако ми се бар чини, заједнички свим Јужним Словенима: некакав лаки полуокрет главом, или пре одмахивање главом, слично „нашем“ превртању очима, такође слегању раменима, а опет, то уопште није то – јер у њему има нечег више од нашег ниподаштавања или чега већ, нечег што значи, бар ми се опет тако чини, и: „Ни ово овде, ни оно тамо, ништа од тога није смело да се деси. Којешта. Будалаштина. Скандал. – Али, шта ћеш. Шта да кажеш? Сада је касно. Све је бесмислено ...“

         Руке скоро десет година заточеног лежале су током целог разговора непомично на столу у собичку за посете, једна мирно преко друге, док се на њих, по завршетку одобрених сати, није, на трен, положила и једна трећа рука.

(следи наставак)

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари