Раковић: Треба да вратимо јединствену српску државност макар на половини некадашње Југославије

БЕОГРАД: ТРИБИНА „ГЛОБАЛНО ПРЕСТРОЈАВАЊЕ И ИЗБОРИ У СРПСКОЈ И БиХ“

Српско откривање бисте

краљу Николи у Бару

* Не распарчану на две српске државе (Србију и Српску) и једну „полусрпску“ (Црну Гору), већ треба да створимо јединствену српску државу за коју је сасвим логично да се зове Србија, било да је реч о унитарној уједињеној Србији или Србији као савезној републици коју би чиниле Република Србија, Република Српска и Црна Гора

* То уједињење је природан циљ којем треба да тежимо и да на њему свакога дана радимо на свим пољима. Све остало може довести до стварања конвертитиских идентитета као у Црној Гори или међусрпских сепаратизама који би од Србије и Српске да направе Грчку и Кипар

* Могу се можда, услед глобалних прилика, само краткотрајно отворити врата за праведно решење српског питања. Стога активно промишљајмо како да, у том случају, дођемо до српског уједињења. Искористимо сваки секунд. Наше намере су миротворне. Српско уједињење је свети циљ. Речи председника Милорада Додика да је 21. век – „век српског уједињења“ обавезујуће су за српске родољубе

_________________________________________________________

       Александар РАКОВИЋ

       ИАКО су наши преци током највећег дела 20. века били уверени да је југословенски оквир најбољи за свесрпске интеграције – то се, видели смо и осетили смо – показало као потпуно погрешно.

       Инострани фактори и домаћи сепаратисти (Хрвати, муслимани, ВМРО, Словенци, црногорски конвертити и албански терористи) учинили су све да југословенска држава за Србе постане разочарање, па чак и патња, како због физичког страдања српског народа тако и због оправданог осећаја да српско питање у 20. веку није решено на праведан начин.

       Но, у међународном правном поретку, југословенска државност била је наставак српске државности која је 1918. са Шапца проширена на Алпе, с Дрине на Јадранско море, из Врања на велика језера у Македонији (Охридско, Преспанско и Дојранско).

Александар Раковић

       Након разбијања југословенске државе (1991/92. и 2006), српска државност је, сигуран сам, само привремено удаљена с јадранске обале.

       Улога интелектуалаца треба да буде слободно исказивање ставова и давање путоказа којим би требало да успоставимо, односно вратимо јединствену српску државност на макар половини некадашње Југославије. Не распарчану на две српске државе (Србију и Српску) и једну „полусрпску“ (Црну Гору), већ треба да створимо јединствену српску државу за коју је сасвим логично да се зове Србија, било да је реч о унитарној уједињеној Србији или Србији као савезној републици коју би чиниле Република Србија, Република Српска и Црна Гора.

       То уједињење је природан циљ којем треба да тежимо и да на њему свакога дана радимо на свим пољима. Све остало може довести до стварања конвертитиских идентитета као у Црној Гори или међусрпских сепаратизама који би од Србије и Српске да направе Грчку и Кипар.

       Нема никакве потребе за „грчко-кипарским моделом“ јер Србија и Српска у себи већ имају изграђен истоветан српски државни идентитет који црпе из државног идентитета Краљевине Србије. То су данас, дакле, обе Србије које треба да буду јединствена Србија. Ако су две Немачке могле да се уједине у јединствену Немачку, нема разумног оправдања да обе Србије остану ван јединственог оквира уједињене Србије. Притом, Црна Гора не сме да буде наша Аустрија.

       Племенита је и исправна Његошева визија „све Србије од Дунава до мора“ (Горски вијенац, Беч 1847, страна 3). Данас је то оквир од Апатина на северу до Бара на југу, од Босанске Крајине на западу до Тимочке Крајине на истоку. Обавезује нас венчање Црне Горе с Јадранским морем, откад је књаз Никола Петровић Његош у јануару 1878. ушао у море код ослобођеног Бара, клекао, бацио бурму у воду и рекао: „Вјенчавам те српско море са слободом Црне Горе“. Море од Бара до Суторине (односно херцеговачког приморја) је српско.

       На путу до тог циља – до уједињења – требало би остварити повратак Косова и Метохије у правни поредак Републике Србије, обнову српске државности Црне Горе и раздруживање Републике Српске из наметнуте творевине тзв. БиХ. То можда делује далеко, али не мора да буде.

       Глобалне турбуленције и стварање нових поредака пружају шансу за ближа и бржа решења. Србије 1915. није било, а већ 1918. створила је велику државу од Триглава до Ђевђелије.

        Српски народ је из оба светска рата изашао као победник, остварио је државно и национално јединство, али није добро организовао заједничку државу – или својом непажњом или туђим наметањем.

       Специјална војна операција у Украјини и глобално престројавање отворили су врата стварању новог поретка. Верујемо да ће то бити праведнији поредак. Светске турбуленције треба да посматрамо преко малих екрана, али не као пасивни гледаоци. Могу се можда, услед глобалних прилика, само краткотрајно отворити врата за праведно решење српског питања. Стога активно промишљајмо како да, у том случају, дођемо до српског уједињења. Искористимо сваки секунд.

       Наше намере су миротворне. Српско уједињење је свети циљ. Речи председника Милорада Додика да је 21. век – „век српског уједињења“ обавезујуће су за српске родољубе.

       (трибина је одржана 29. септембра у организацији инфо-портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)