Србија и Црна Гора: Брат на брата ударити – не сме
Србија у свету
БЕОГРАД И ПОДГОРИЦА: ОДНОСИ НИКАД ГОРИ – НИ СЛУЧАЈНО НИ НЕНАМЕРНО
* Зар је могуће да црногорско руководство мисли да може одвојити осмовековну Српску православну цркву од Срба и Црногораца, или хоће, не само Ђукановић, бесмисленом играријом, да постигну нешто још горе, па су већ забранили грађанима Србије да улазе у Црну Гору?
* И некада и у савременом добу, снага и деловање Срске православне имало је и има незамењиву спасоносну улогу
______________________________________________________________________
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
НИКАДА, откад се зна за те две именице, Срби и Црногорци, нису се и неће се – далеко било – оружано сукобити! Не поменуло се, завазда! Аранжери представе српско-црногорскоиг сукоба могу да је одиграју – сами за себе. Све остало је - зловоља.
Хајде да се не играмо нарогушеним речима. Било је ратоборних Срба из Србије, по Црној Гори, и обратно, али у ослободилачким, братским мисијама, и обратно, и после старих ратова и устанака, али увек руку под руку.
Српска војска је с југа, уз море, па преко Херцеговне, па навише, чистила трен од људског гадлука, а борци Црне Горе, на славној мојковачкој бици, заштитили повлачење српске браће преко гудура Албаније…
Да само дирнемо Други светски рат овенчан заједничком славом српско-црногорских јединица, а да поменемо недавне окршаје на Кошарама и другим местима по Југи у којој смо заједно и дисали, једни за друге, као у једној породици…
А шта сад? Људи, забринути, кажу – само да не ударе једни на друге, брат на брат!
Зар је дошло дотле?
Да није, не би се тако, и то гласно, помињало, а то што се говори и тражи, равно је - ратном језику! А, како објаснити информацију, објављену 25. маја, у понедељак увече, која делује као измишљотина оних који најбоље знају људско достојанство и братство и који су измислили рубрику – “Веровали или не”.
Председник владе Црне Горе, премијер Душко Марковић, обавестио је оне који чују и читају да се у јуну отварају границе његове државе, па ће у њу моћи да уђу грађани Хрватске, Словеније, Аустрије, Немачке, Пољске, Чешке, Мађарске, Албаније и Грчке, а не могу становници Србије и Републике Српске. Реаговали су, оштрим реакцјама, Ана Брнабић, Милорад Додик и Ивица Дачић.
Ана је одговорила да Србија неће одговарати реципрочним мерама према реципрочним мерама, “али ћемо још снажнијеи још оштрије спречавати улазак црногорских криминалавца и мафијашких кланова из Црне Горе који су деценијма убијали по Србији и терорисали наше грађане”.
За оваквим `глумцима` Копола плаче...
Дачић је потез Црне Горе оценио као смешан и бесмислен чин, уз оцену да црногорској власти у ствари не требају туристи из Србије.
А, Додик је оценио да црногорски потез “може да говори само о паници те власти, тог режима који калкулише да му се затварањем границе олакшпава решавање (српског) проблема.”
Реаговања је било још, чак и оштријих, а сва су, у основи, изазвана несхватљивим нападом на Српску православну цркву.
Запажено је и реаговање портпарола Руске православне цркве, митрополита Илариона, који је оценио да је Ђукановић против сопственог натода и “да не разуме, као прво, суштину шта је Црква, а под два, не разуме сопствени народ».
Иларион, наводећи да Мило није крштен и да је атеиста, додаје да он “покушава да искористи насталу ситуацију и одигра на карту Цркве како би сакупио поене у својој предизборној кампањи”.
Реаговало је сутрадан и Министрство спољних послова Русије, чији је шеф познати светски политичар Сергеј Лавров, па је природна глобалност и прецизност његове следеће две реченице:
“Тужно је што се бичевању Србије сад придружила и Црна Гора која је у доба критичних искушења стајала раме уз раме савсвојим северним суседом. Нарочито цинично се понашају косовске институције власти где су на руководећим функцијама особе које су директно повезане с нечовечним делима укључујући отмице и убиства људу ради илегалне трговине њиховим органма”…
Овакве и сличне реченице не могу се срести у западној штампи, јер би подразумевале самокритику због заштите шиптарских крваворуких мамлаза који су били, и сад су, заштићени и њиховим ћутањем о жутим и безбојним кућама у којима су шиптарски крвожедници касапили Србе свих узраста - да би им понуда била разноврснија!
У таквим и тадашњим околностма, присутним и у савременом добу, снага и деловање Цркве, Срске православне, имало је незамењиву спасоносну улогу. Несхватљиво је и зато, што неко хоће, и то баш црнгорска браћа, да одвоје Цркву од више од једне трећине Срба, у Црној Гори, али и сигурне већине правих правцатих Црногораца од своје СПЦ.
Одвајање је искључено да је амбијент био и да је сада миротворан.
Јер, у основи Српске православне цркве су највиши морал и знање, храброст и издржљивост, универзалност и неограниченост, поштење, помагање, култура и лепота, слободарство и непокорност, висока људскост и разуђени идентитет, божанство у човечности, и тако даље до питања – зар је, збиља, могуће нашу Цркву одвојити од нашег народа, или је укинути неким квазизаконом или политичким памфлетом?!
Сумњичави могу да буду само они који нису читали или чули, макар са гусала, народну поезију, Његоша, Вука. Или су хтели да заскоче оно што је у Срба и Црногораца – најлепше.
Лепоти се тешко подваљује, а не може се сакрити, ни оно друго.
