Степић: КиМ је геополитичка макро тврђава, ко контролише КиМ - управља Балканом

ОДУСТАЈАЊЕ ОД ГРАНИЦА СРБИЈЕ БИЛО БИ И АНТИРУСКИ И АНТИКИНЕСКИ ПОТЕЗ

* Има идеја да се са Арбанасима тако`разграничимо` да нама припадне север КиМ, што је само 10 одсто Покрајине - и то без споменика, цркава, манастира, угља и других природних богатстава. Постоји и друга опција: да Србима не припадне ни цео север, где су Срби у већини, него само дуж реке Ибра, тако да би Арбанасима остао добар део Копаоника, Косовска Митровица би била град са посебним статусом, као и Бујановац. Цео остатак би добио - независност 

* Ја сам за замрзнути конфликт без пасивног седења и чекања да се нешто реши.  Говорим о активном замрзнутом конфликту. Ми нисмо једини са тим проблемом. Замрзнути конфликти постоје од Палестине до Сомалије, Тајвана итд.  Замрзнутим конфликтом се чува суверенитет Србије и одлаже решење до тренутка који ће бити погоднији

* Србија не излази на море и због тога се већ у геополитичкој теорији сврстава у хендикепиране државе. Без Косова и Метохије би Србија била потпуно инвалидна

* Српска духовна баштина је такође значајан геополитички фактор. СПЦ помиње 1500 споменика, манастира, манастиришта, цркава, црквишта, задужбина итд. То је огромна густина - 1 објекат на 7 км квадратних - 1 на свакој површини која је 2,5 пута 3 километра. Кад се одбије обод, јер је високопланински, онда је густина још много већа. Како то дати?

* Три четвртине резерви лигнита Србије је на Косову и Метохији. Према подацима професора Вујића, на КиМ имамо 14 милијарди тона лигнита. Кад се то преведе у нафту - то је 2,5 милијарде тона нафте, а Србија годишње производи - 1 милион тона нафте! То је 5 или 6 пута више од резерви у руднику “Колубара”, где се произведе 53 одсто годишње струје Србије. Ако би експлоатација на КиМ била као данас у целој Србији, резерве би нам трајале око 200 година! 

* Зар није у нашем националном интересу да замрзнутим конфликтом, односно одлагањем решења штитимо косовско-метохијску макро-тврђаву?  Уосталом, број Арбанаса на КиМ је у протеклим годинама страшно опао. Тренутно на Косову стално живи мање од једног милиона становника. Од тога - око 120.000 Срба

________________________________________________________________________

        „ГЕОПОЛИТИЧКИ аспекти брзог решења и замрзнутог конфликтa“ – били су тема излагања проф. др Миломира Степића на петој трибини „Реинтеграција или разграничење - разговори о Косову и Метохији“ која је одржана на машинском факултету у Београду.

        Преносимо оцене, упозорења и сугестије др Степића:    

        „Без обзира на то што је ова земља нападнута 1999. и што су косовско-метохијски Арбанаси прогласили парадржаву, односно такозвану независност 2008, ситуација је далеко од разрешене!

        Запад, који је себе прогласио међународном заједницом, покушао је да нас убеди да је косовско-метохијски случај посебан случај. Међутим, све више је постајало јасно, многима у свету - нарочито онима који имају сличан случај у оквиру својих граница - да се ради о преседану.

        Колико год да међу Арбанасима постоји неупитна сагласност да је то независна територија којој треба “само” српски пристанак да уђе у УН, па и СБ да се то учини, можемо рећи да међу Србима нема тог консензуса.

        Постоји једна врста поделе међу онима који воде званичну политику на оне који теже разграничењу и разним врстама компромиса, уступању територије, подели, размени територија; њих сам груписао у такозвано брзо решење, јер сви они говоре да то брзо решење треба постићи по сваку цену и то што пре.

        Друга страна у оквиру нашег националног корпуса се залаже за очување целовитости територије Србије, за неку врсту одлагања решења до повољнијих глобалних и регионалних геополитичких прилика, који, као што видимо- настају. 

        Као симболе те две врсте решења имамо Бондстил (за брзо решење) и Ново Брдо (као неку врсту контиинуитета). 

Проф. др Миломир Степић

        Шта би биле последице брзог решења?

        1. То би био губитак територије, губитак ресурса у квалитативном и квантитативном смислу.

        Територија је вредност по себи. Ни једна земља се не одриче добровољно једног свог дела. А територија садржи и природне ресурсе, који су у овом случају - непроцењиви. 

        2. Несумњиво би дошло до сеобе српског становништва или као тихог “цурења” или као егзодуса.

        У оваквим нерешеним околностима становништво ипак живи тамо, а у случају независности не би било дилеме поводом останка српског становништва. 

        3. Огромна културна баштина била би препуштена онима који су већ показали како би се о тој баштини старали. Наша идентитетска вертикала тј. косовски завет била би обесмишљен и урушена.

        4. Наш међународни углед би пао на најниже гране. У свим форумима бисмо били помињани као неко ко се одрекао сопствене територије. Такву врсту црног образа, генерације наше деце не би могле да сперу.

        5. Аксиом је да би дошло до подстрека осталим сепаратизмима.

        Већ видимо како се у Рашкој области удружују у тежњи да изврше неку врсту сепарације. Исте такве снаге се групишу и у Војводини. Да не говорим о другим деловима земље.

        6. Такозвано независно Косово би постало исламистичка база, о томе се пишу и научни радови; многе међународне институције извештавају да је много косовско-метохијских Албанаца одлазило у Сирију и другде вежбајући за оно што ће можда бити.

        7. Такозвано Косово би било само део Велике Албаније. Великоалбански пројекат се не завршава само на Косову и Метохији. Захватио би много шири простор. 

        8. И тзв. Косово и остатак Србије би неминовно били увучени у НАТО што је у супротности са ставом огромне већине нашег становништва. 

        9. То би био неупитни антируски и антикинески потез. Наш пристанак на независност, поделу итд. би потпуно потро оно што Руси и Кинези раде у Савету Безбедности УН.

        То су земље које су долазеће земље, које су моћне, које показују да ће мењати светски поредак, које су биле на нашој страни толике године. 

        10. Понизили бисмо земље које су повукле признање. И поред притисака са Запада, из некадашњих колонијалних метропола, те земље су смогле снаге да повуку признање, што није нимало уобичајен потез у међународним односима.

        11. Како бисмо могли да се позивамо на наше јунаштво на Кошарама и Паштрику, обележавајући то сваке године? Више на ту херојску и стручну одбрану отаџбине не бисмо могли да се позивамо.

        12. Унитрашњи политички живот у Србији био би трајно контаминиран.

        Подела српског друштва по линији признања или непризнања поделе (или не-поделе) Косова и Метохије би готово трајно затровала наш унутрашњи политички живот. А то би довело не само до те поделе у друштву, већ можда и до грађанског рата, што нико не жели.

        Карта коју вам показујем је намерно нацртана без Косова и Метохије да бих вам показао колико би наша држава била инвалидна без овог дела територије.

        Србија не излази на море и због тога се већ у геополитичкој теорији сврстава у хендикепиране државе. Без Косова и Метохије би Србија била потпуно инвалидна.

        Ову карту сам намерно ставио јер се она све више појављује у српској научној литератури. О страној литератури да и не говорим.

        Често се та карта “провуче” преузимањем са интернета, а они који су признали независност врло уредно показују ову карту и никад се не преваре да покажу целу Србију.

        Које су предности замрзнутог конфликта односно пролонгирања решења?

        1. Србија би задржала својих 12,3 одсто територије.

        2. У својим границама би задржала сопствено становништво. Наши политичари, иако знају прави податак, говоре да на КиМ има 2,5 милиона Албанаца који неће да живе у Србији, а попис из 2011. говори о 1,7 милиона укупног броја становника на КиМ. При томе је реч о пренадуваној цифри јер су пописани и они који нису стални становници или су одсутни мање од годину дана (Еуростат то прописује као правило).

        По тој надуваној цифри је 1,7 милиона. Попис је био 2011. Интересантно је да је у просторном плану Косова, који су они радили 2010. споменута цифра од 2,4 милиона. Само годину дана касније је званична цифра 1,7 милиона, а и она је преувеличана. Од те цифре има нешто више од 1,5 милиона пописаних Албанаца, односно Арбанаса, на КиМ.

        Број им је у протеклим годинама страшно пао. На основу различитих метода којима се то процењује, тренутно на Косову стално живи мање од једног милиона становника.

        Од тога око 120.000 Срба.

        Карта коју вам показујем је добијена из Канцеларије за Косово и Метохију и потиче од теренских података за 2018 годину: Срби су на њој распоређени и дисперзно, али и у неколико већих целина које ја не бих назвао енклавама. То је северни део КиМ, централни део око Грачанице, део који се погрешно зове косовско Поморавље - то је неколико микрообласти. 

        Кад се све ово зна - како пделити ову територију? Где повући границу? Како се разграничити? Шта разменити?

        Како и зашто оставити преко 100.000 сопствених становника у некој сепаратној територији?

        Српска духовна баштина је такође значајан геополитички фактор.

        Према подацима СПЦ, у њеној поруци из маја 2018. године се помиње 1500 споменика, манастира, манастиришта, цркава, црквишта, задужбина итд. То је огромна густина - 1 објекат на 7 км квадратних - 1 на свакој површини која је 2,5 пута 3 километра. Кад се одбије обод, јер је високопланински, онда је густина још много већа.

        Како то дати? Ако је толика густина, где повући границу условне поделе коју наши званичници предлажу?

        Наше цркве и манастири су изложени претњама. Како их онда препустити онима који су већ показали шта би са њима урадили?

        Од значајних манастира, евентуалном поделом која се најчешће односи на север, под нашом контролом би остала само Бањска, а све остало би отишло Арбанасима, од чега су чак четири манастира под заштитом УНЕК-а. Какав је распоред наших манастира не зна ни “обичан” народ, али ни многи наши научници, елита.

        Сматрају да су манастири концентрисани у близини административне границе! Не знају да су Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка ближе граници са Албанијом него овамо. Ја сам чак добио питање - како ми то можемо да поделимо, а да ти манастири припадну нама? Не можемо никако!

        Исто важи и за друге споменике као што су Газиместан и Ново Брдо. То би све остало тамо. 

        СПЦ је у својој поруци из маја 2018. говорила да се ради о окупацији Покрајине. То је било речено сасвим прецизно и храбро!

        Каква би била судбина наших манастира и цркава је јасно и треба то стално понављати. То показује и недавна терористичка претња Дечанима, ово што се дешава у цркви Св. Николе у Новом Брду-од покушаја конверзије до спота са њиховом певачицом, па Девич и Зочиште - више од 150 је руинираних српских цркава и манастира!

        Српски топоними су изложени систематском и брзом преименовању. Конверзијом би од православних манастира и цркава дошли до католичких самостана и цркава косовских Албанаца!

        Немерљиво важан геополитички чинилац су рудна богатства. За то се води рат. Говорићу сада само о угљевима.

        Три четвртине резерви лигнита Србије је на Косову и Метохији. Према подацима професора Вујића, на КиМ имамо 14 милијарди тона лигнита. То нам не значи ништа када се каже цифра. Али, кад се преведе у нафту - то је 2,5 милијарди тона нафте, при чему Србија годишње производи - 1 милион тона нафте! То је 5 или 6 пута више од резерви у руднику “Колубари”, где се произведе 53 одсто годишње струје Србије. Ако би експлоатација на КиМ била као данас у целој Србији, резерве би нам трајале око 200 година! 

        На КиМ имамо два басена - косовски који се експлоатише и метохијски који је само мало зачепркан у смислу истраживања. А ту је и дренички басен. То су пете по величини у свету резерве лигнита!

        Како ово да препустимо или поделимо?

        Држава која у свом склопу нема овакву територију са оваквим ресурсима, озбиљна држава пројектује да то заузме - ако суседна држава то има! А да не говорим о томе да то треба бранити.

        Да ли је ово мит који нам се често приписује?

        Ово је сасвим практична вредност. 

        Какав је геополитички положај косовско-метохијског дела Србије?

        Та територија је у средишту Балкана. Нешто што је срце увек има велику вредност. Тако је још давно Цвијић нацртао карту и констатовао да је највећи део Косова и Метохије у ствари централна територија, територијално језгро Балкана. 

        Кроз тај простор не морају да пролазе важни правци и важне комуникације, али из тог простора оне могу да се - контролишу! И Коридор 4, и Коридор 8 - европски, па и овај коридор који нам најављују, а који није на списку европских коридора, Ниш-Приштина-Драч.

        Тај простор обезбеђује некоме ко долази с мора или долази моравско-вардарском стратегијском вертикалом (која тангира Косово и Метохију) да управља Балканом. Као Макиндер и Спајкмен, и ја сам у том стилу дао прогнозу: ко контролише Косово и Метохију, тај управља Балканом.

Овако Арбанаси замишљају своју `велику Албанију`

        Ко контролише средиште, управља Балканом. 

        Како се одрећи такве територије огромне геополитичке важности!? Како поделити срце!? Ако је то срце Балкана, како га разграничити?

        Ја сам тај простор упоредио са макро тврђавом Балкана.

        На мапи се види природна предиспозиција тврђаве Балкана. Простор се састоји од две велике котлине - косовске и метохијске са малом дреничком котлином у средини и ободним котлинама. Када се планине схвате као зидине - а оне у геополитичком и геостратегијском смислу тако могу да се схвате - добијате геополитичку макро тврђаву која је заштићена планинским венцима, која има неколико важних пролаза (то су клисуре или речне долине и превоји).

        У кључним пролазима, око тих “капија” се налазе високе планине, које као куле чувају те пролазе и врло их је лако бранити. Дакле, ако имате Паштрик и Коритник и долину Лима, Паштрик и Коритник су уствари као две куле.

        Све док се тај простор брани ван зидина тврђаве као што је било у средњем веку у бици на Плочнику- тај простор се чува. Кад се на Кошарама и Паштрику брани та територија - противник не може да уђе. Кад се у време Косовске битке, противник пусти у тврђаву - тада је ствар готова!

        Зар није у нашем националном интересу да замрзнутим конфликтом, односно одлагањем решења штитимо ту макро-тврђаву и да тај простор буде геополитички стожер читавог Балкана? Да ли -са геополитичким здравим разумом - да се изврши размена територије, па да се, рецимо, да бујановачко-прешевски крај, који би пресекао моравско-вардарску вертикалу Балкана?

        Појавиле су се разне идеје поделе и размене. Ја се са њима, наравно, не слажем.

        Дилема “замрзнути конфликт или брзо решење” је вештачка дилема. Зашто? Зато што у готово целој бившој Југославији постоји замрзнути конфликт. Замрзнути конфликт на КиМ је део целокупног замрзнутог конфликта.

        Идеје поделе које су се сада појавиле су да нама, као, припадне север (Покрајине) што је 10 одсто територије Покрајине - и то би био део без споменика, цркава, манастира, угља и других природних богатстава.

        Постоји и друга опција по којој Србима не би припао цео север, где су Срби у већини, него само дуж реке Ибра, тако да би Арбанасима остао добар део Копаоника, Косовска Митровица би била посебан град са посебним статусом, као и Бујановац.

        Тако би се извршила једна врста корекције територије, али се редовно прескаче да се каже да би остатак добио - независност. 

         Цена тога да ми “добијемо” неку малу територију - која је већ наша - је да се добије независност!

        У ствари, оно што се већ на овим трибинама поставило као питање је . зашто уопште разговарамо о територијалној целовитости?

        Упали смо у замку да о томе расправљамо. О томе се не расправља.

        У будућим преговорима то треба искључити као могућност. То је црвена линија: нема разговора о територијалној целовитости.

        Ја бих само подсетио да Хрватска никада није ушла у ту замку да разговара о територијалној целовитости када је Крајина била у питању. 

        Поготово не треба улазити у брзо решење и разграничење када знамо да су на глобалном плану настале геополитичке промене. 

        Ја сам један циклус признања односно повлачења условне косовско-метохијске независности поделио на четири фазе.

        Број земаља које су признале Косово је дискутабилан. Неке су прошле кроз целу процедуру коју то захтева, неке су добиле паре - као овај министар на Малдивима, да то ураде...

        Углавном, прва фаза је била експлозија признања 2008, када су 53 земље признале. Потом је следила инерција признања следећих неколико година до 2013, да би од 2014. дошло до стагнације и успоравања признања, током које је само неколико земаља признало.

        Четврта фаза је - повлачење признања током 2017. и 2018. године, а ове године је пет земаља повукло признање. 

        Кад је процес признања Косова почео да пада - како сада ићи на брзо решење и разграничење, на поделу итд. Како сада, када крива признања пада и наставиће да пада?

Волели би да се овако граниче са `великом Хрватском`

        Делује чудно када министар спољних послова каже да је наш циљ да оборимо број признања испод половине да би их натерали на компромис.

        Ваљда циљ треба да буде да сви повуку признање, укључујући Албанију и САД.

        По мом мишљењу, а можда претерујем - права цифра признања, која може да остане, је око 50.

        Код осталих земаља, под снажнијим притиском и уз помоћ наших савезника - можемо да издејствујемо повлачење признања. 

        Говори се о реалности. Каже се да је Косово и Метохија независно. Међутим, постоје две реалности! Ово јесте чињеница да је признало нешто мање од 51 одсто, најмоћнија земља јесте признала, највећи део ЕУ и НАТО јесте итд, као и неколико важних исламских земаља. И, чињеница је и реалност да Косово и Метохију де факто контролишу Арбанаси.

        Друга страна реалности је да нису признале најпространија и ресурсима најбогатија земља, нуклеарна сила Русија, две најмногољудније земље, чак ни најмногољуднија исламска земља, Индонезија, није признала, као ни Ватикан.

        Такође је реалност да та територија де јуре припада Србији. 

        Када сам прорачунао, 28,5 одсто становништва (свих земаља света) је признало независност, односно - 34,6 одсто територије свих земаља света је признало. Дакле, признање је дала једна трећина света. Ни толико. Па, зашто ми онда срљамо у компромис, у поделу и тако даље, када две трећине света није признало?

        Уствари, овај проблем је кључни: ми хоћемо у оне интеграције које раде против наших интереса. То је у једној реченици. Ми хоћемо у евроатлантске интеграције - дакле: не само у европске - у евроатлантске интеграције које су на страни арбанашког сецесионизма. Да није тога, не бисмо имали ту неку врсту уцене. 

        Кад се погледа карта признања из 2018, види се блоковска подела света: једно је проатлантистички блок (који је признао) где су САД, Канада, земље ЕУ, Аустралија, Нови Зеланд и бивше колоније, неке исламске земље. Друго је антиатлантистички блок - и земље повлачењем признања показују неку врсту суверености и независности.

        Јесте Науру повукао признање, а Науру има 21 квадратни километар територије и 11000 становника. Али, јесте и Централноафричка Република, која је већа од Француске или Украјине - и то је реалност.

        Кад то знамо, кад знамо да нису признале ни Кина, Индија, највећи део Латинске Америке, Африке итд, - потпуно је апсурдно ићи на поделу, размену и брзо решење.

        Зашто замрзнути конфликт, при чему немојте замрзнути конфликт схватити апсолутно као пасивно седење и чекање да се нешто реши?

        Ја говорим о активном замрзнутом конфликту. Ми нисмо једини са тим проблемом. Замрзнути конфликти постоји од Палестине до Сомалије, Тајвана итд.

        Замрзнутим конфликтом се чува суверенитет Србије и одлаже се решење до тренутка који ће бити погоднији.

        Замрзнути конфликт подразумева активно деловање на унутрашњем плану. Предложио сам систем краткорочних, средњорочних и дугорочних реинтеграционих мера које се детаљно налазе у књизи „Косовска вертикала или неоколонијална вертикала“. 

        Приредила: Диана Милошевић

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари