Тома прећутао најважније и о КиМ и о разликама у државном врху?

П р в и   п о г л е д

НОБЕЛ ЗА МИР ДАЧИЋУ БИО БИ ЈОШ ЈЕДАН ПРИЛОГ НЕЗАВИСНОСТИ ШИПТАРСКЕ ДРЖАВЕ И ПРАВДАЊЕ БОМБАРДОВАЊА СРБИЈЕ

• Није Томислав Николић у интервјуу Новостима тек тако рекао: „Убеђен сам да ћемо, Вучић, Дачић и ја, наћи решење којим, можда, неће сви бити потпуно задовољни, али иза кога можемо потпуно да станемо. Сви морају да знају да ће свако решење за Косово - бити болно...“
• Иако се наслућује, само наслућује, ни овај Николићев одговор - није ни приближно целовит и уверљив, можда је и невероватан, али, сигурно, и није предалеко од неких актуелних комбинација
• Најтеже у свему је што свака, ама баш свака могућа ватријанта, па и оне наизглед вероватне, највише, или ускључиво зависе - не од Београда и Приштине, већ од „међународних фактора“, што је, у нашој изразито јасној поданичкој реторици, ознака за САД и ЕУ

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

          ОДАВНО, можда и никадау задње време, није се догодило да српски лист објави таква мишљења шефа српске државе, која делују као ретки збир тачних оцена и уверљивих претпоставки о косметској кризи, оних које најчешће други политичари и посматрачи намерно прећуткују - а тачне су.

         Учинио је то Томислав Николић, у новогодишњем троброју Новости. Отерао је густе магле, одгонетнуо неке загонетке, указао на неке обмане, одговорио на готово све важне питалице, осим оне најважније - шта подразумева „болно решење“ за Космет, мада је и сам помогао да се решење и тог политичког ребуса сигурније наслути...

         Ево, уосталом, неких, сажето пренетих, Николићевих оцена, каквих, тако конзистентно и доследно, ни он, недавно и раније, није изговарао. Недостаје им само - јавно дата реч Председника да се се грешке исправе а обећања остваре!

         Захтев ЕУ, записан у оквиру за претприступне преговоре за европско чланство, да Београд и Приштина потпишу „правно обавезујући споразум“, Николић јасно види „као међудржавни уговор“ који би био „касније истакнут“, што су, уосталом, рекли немачки парламентарци...

         Српски Председник је протумачио оно што су лако могли, а нису, и наши преговарачи, они са Тачијем, Дачић и Вучић, и они други, Мишчевићка и Ружић, који утиру српски пут према ЕУ.

         Радије су говорили о бројкама и важним поглављима (35-то о Космету), него о поменутој формулацији која јасно значи још једно практично признавање независности Косова.

         Николић иде још дубље и каже - уколико би чак и Народна скупштина прихватила тај међудржавни уговор, он би одбио да га потпише. Изнео је, у том контексту, и сигурност да „у Србији не постоји политика прихватања успостављања дипломатских односа са Косовом, а која би добила већину на изборима“. Овом је оценом сасвим директно оспорио оне политичаре, посматраче и већину тзв. аналитичара који мељу и подло убеђују свет, наш и страни, у превагу „реал политике“ - да је „све готово и да је Косово изгубљено“.

         Заборављају, притом, и Палестину и Кипар, Тајван и Кашмир, Фокланде и друге територије које не припадају матичним земљама, а које никада нису одустале да их врате матици ...

         Тома Николић, у наставку интервјуа, улази и у актуелне детаље:

         Заједница српских општина (ЗСО) је „дефиниција аутономије Срба на Косову и Метохији“, а пошто „Београд никада неће признати независност КиМ, ради се о нижем степену аутономије од онога који Косово има у односу на Србију“.

         Следи закључак: „о суштинској аутономији за КиМ одлучиваће Србија“, али и поглед на садашњу слику која показује да самопроглашена албанска држава „обавља функције на великом делу територије, изузимајући четири општине на Северу“.

         О њима, на питање - може ли ЗСО да буде заметак неке нове Републике Српске“? - Николић одговара овако:

         Постоје приче да Север треба да се одвоји од Косова и Метохије и припадне Србији, а да општине, јужно од Ибра, чине ЗСО и да имају статус аутономије који је сада извукао Север. Постоје многе опције...

         Под питањима главног урдника, Ратка Дмитровића и заменика главног уредника Новости, Милана Бабовића, председник Николић је стигао до централне теме - трајног решења проблема Космета. И, ево, како се и колико Председник отворио:

         - Убеђен сам да ћемо, Вучић, Дачић и ја, наћи решење којим, можда, неће сви бити потпуно задовољни, али иза кога можемо потпуно да станемо. Сви морају да знају да ће свако решење за Косово - бити болно...

         Хајде, рецимо, да предложимо да Косово буде у саставу Србије, без икаквих преговора. Одмах бисмо имали рат. Или, хајде да кажемо да је независно - то нам нико никада не би опростио...

         Иако се наслућује, само наслућује, ни овај Николићев одговор - као и неких других, претходних - није ни приближно целовит и уверљив, можда је и невероватан, али, сигурно, и није предалеко од неких актуелних комбинација. Најтеже у свему је што свака, ама баш свака могућа ватријанта, па и оне наизглед вероватне, највише, или ускључиво зависе - не од Београда и Приштине, већ од „међународних фактора“, што је, у нашој изразито јасној поданичкој реторици, ознака за САД и ЕУ. Зато је, и ова актуелна влада Србије, изложена разноврсним притисцима, можда и више од претходних, јер је показала спремност да, у косметској политици, више попусти - да би се још више приближила ЕУ.

         Ове наше власти изложене су, не случајно, условљавањима која нису коришћена приликом пријема других, посебно нама суседних земаља, али и притисцима који су не само ретки, него и - незабележени. Такав један, најактуелнији, опет је „потегао“ овај исти, интервјуисани председник Николић, први међу политичарима, брже и од „аналитичара“.

         Николић је - у истом интервјуу, али је, због актуелноти теме, извучен и објављен три дана раније, једини из врха власти најдиректније оспорио албанско-амерички пројекат да наш премијер Ивица Дчић, у друштву баронесе Кетрин Ештон, и приштинског лидера Хашима Тачија добије Нобелову награду за мир. Резултати 20 бриселских прегповарачких рунди, који су наведени као разлог предлога „албанског кокуса“ за Нобела, Николићу није био мотив оспоравања да српски премијер прими највећу светску мировну награду. Разлог је важнији од „кокусовог“ - не може српски премијер да прими награду заједно с Тачијем, који је осумњичен за бројне злочине над Србима на Космету, па и оне најмонструозније у „Жутој кући“, где су касапљена тела и продавани органи српских мученика, што је „незабележено у цивилизовном свету“, како је оценио српски Председник.

         Дачић је више пута реаговао, рекао да није знао за кандидатуру, да је добро што се о Србији лепо говори, боље за Нобелову награду него за Хаг, и слично. Закључио је, после Николићевих упозорења, да ће, ако добије награду, озбиљно размислити да ли да је прими...

         Ова дилема не значи да је Дачић већ одлучио да одбије Нобела или ће га, можда, примити - ако позитивно одлуче дародавци. Такве загонетке можда ће се и одржати све док неко од дилемичара не подсети јавност на праве разлоге америчког пројекта да Дачић, уз злочинца Тачија, добије мировног Нобела - за отети Космет!

         Ништа од тога лакше. Стиче се утисак да српски званичници као да намерно избегавају и прећуткују праве, истинске разлоге, у ствари још једне - америчке обмане.

         Нобел српском премијеру, у актуелним околностима, пре свега би значио још један прилог међународном, али и српском признавању независности Тачијевог Косова. А, кад се ова подвала придружи - а то је неизбежно - оним уценама и условљавањима које, у преговарачком оквиру и другим оквирима, поставља Србији Европска унија, са САД и Немачком на челу, тек тада се комплетира слика подлости лажних белосветских мировњака.

         Ни то није све - најугледнија награда за мир српском премијеру, на већ дефинисану иницијативу америчког Конгреса, покушала би да навуче још једну маску на ужасне, убилачке и разорне америчке антисрпске злочине - у бомбардовању Србије 1999. године. Да обмана прође, била би то, можда, само још једна брука мање на достојанственом лицу САД, њене демократске представе и вишеструке светски доминантне моћи. А, Србији и Дачићу не би повећале укупне резултате, с правом приоритетних српских евроинтеграција, а не би ни убрзало праведно решавање тешке косметске кризе!

         Док клијају питања и дилеме, српски лидери убеђују јавност да личних судара и неких неспоразума у врху уопште нема, а председник Николић, у том истом интервјуу, тврди да између њега и владе „нема размимоилажења“. Истина, додао је, у истој реченици - „морам да почнем да говорим и шта не ваља у овој новој влади“.

         Значи ли то да Тома, уз оно тачно и важно, није рекао ни приближно све - ни о Космету, ни о разликама у врху. Нобел је, можда, само погодан повод за прећуткивање истина које, можда, могу да се сакрију до - изборне кампање? Да ли је, међутим, добро да све чека - и Космет?!