У тврдњама да је Његош „највећи крвник Бошњака и ислама“ непогрешиво се појавио тон претње

ОНИ КОЈИ ГА ДАНАС ОПТУЖУЈУ - ГОВОРЕ У ДЛАКУ ИСТО КАО ПОТУРИЧКЕ ВОЂЕ У „ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ”

  • Оптужбе против Његоша - као класичног песника српске културе - улог су у преиначавање српске културне и националне егзистенције у духу идеолошког конструкта српске кривице
  • Као час у којем се кристализује једно схватање ствари које се са појачаном снагом појављује у нашем времену, можемо означити - титоистичко наслеђе. Јер, како је Тито - у разговору са црногорским руководиоцима, 1969. године - објаснио да ловћенску капелу треба срушити? Околношћу да је ту Александар венчао Србију и Црну Гору. Одједном је заборављено да је Горски вијенац посвећен „праху оца Србије“
  • Мотив потурица - како је показао Алојз Шмаус још 1952. године - припада европском мотиву ренегата. А Његош је у Горском вијенцу тематизовао еминентно европску тему ренегата. Јер, у XVI и XVII веку - што је време радње Горског вијенца - имамо анабаптистички холокауст (1528), шпанско-маварску истрагу (1567), вартоломејски ноћни покољ (1572), дуготрајне и понављајуће верске погроме (1618‒1648). То су све сукоби у којима важну историјску улогу игра проблем ренегата
  • Зашто онима који су оглашени универзалисти одједном не одговара универзална и европска интонација Његошевог дела? Зато што је њихово основно настојање везано за насилну промену српске културне и историјске традиције: у томе је саобразно сталним позивима председника српске владе да се „промени свест“ српског народа. Но, никада то неће бити довољно: увек ће се појављивати нови захтев
Пише: Мило ЛОМПАР, за „Политику“
 

        У НЕДАВНИМ тврђењима о Његошу, који је „највећи крвник Бошњака и ислама“, непогрешиво се појавио тон претње: почивао је на сазнању о томе да су „Црногорци... мала нација“, јер „Бошњака има више у тузланском кантону него Црногораца у читавом свету“ и на упозорењу да актуелна власт Црне Горе „нека проба“ да се супротстави оваквом виђењу ствари.

        Овај савремени звук претње као да је преписан из Горског вијенца. Јер, у преговорима црногорских и потуричких главара, Мустај кадија каже: „Мало људство, што си заслʼјепило?“

        Како су потурице мањина у Црној Гори, онда ова визија црногорске малености долази из спољашње перспективе. Премда не помињу тузлански кантон, потурице у Горском вијенцу себе схватају као део ширег система односа (турског и исламског), док Црногорце схватају лишене било каквих спољашњих веза.

        Они који данас оптужују Његоша говоре, дакле, у длаку исто као и потуричке вође у Горском вијенцу. Зар за тај избор њихових речи, за ту перспективу сагледавања ствари, може бити крив цетињски владика?

        У разумевању савремених обезвређивања Његоша треба разликовати њихову генезу од њихове структуре.

        Као кључни моменат генезе, као час у којем се кристализује једно схватање ствари које се са појачаном снагом појављује у нашем времену, можемо означити - титоистичко наслеђе. Јер, како је Тито - у разговору са црногорским руководиоцима, 1969. године - објаснио да ловћенску капелу треба срушити? Околношћу да је ту Александар венчао Србију и Црну Гору. Одједном је заборављено да је Горски вијенац посвећен „праху оца Србије“.

        Она је срушена 1971. године. То су историјски и идеолошки засади данашњих културнополитичких настојања.

        У структури обезвређивања Његошевог дела треба разликовати два момента.

        Први моменат очитује уклањање сваке свести о претњама - и језику претњи - које оглашавају потурице у Горском вијенцу. То је учинио Мухсин Ризвић. Он их је стилизовао као меке и мирољубиве људе, склоне лепоти и уживањима. Да би постигао овај циљ, он им је супротставио Османлије као демонски агресивне, ратоборне, разорне и негативне.

        Када се устали ова неистинита представа о потурицама, долази до другог момента у овој линији аргументације: потребно је уклонити свест о претњама и поступцима Османлија које оглашава Селим везир. Тако Иван Чоловић одређује његово писмо црногорском владики као „мировну иницијативу“.

        Шта је заједничко за ову линију аргументације, која се одвија у два корака?

        Да почива на кривотворењу Његошевог текста. Јер, бројна евиденција показује како потурице прете, па - на пример - славе султана који у Босни „све покла, што не посунети“, као што и убијају, што показују речи сестре Батрићеве. Истовремено, прети и Селим везир: „Јаки зуби и тврд орах сломе;/ добра сабља топуз иза врата,/ а камоли главу од купуса“.

        Ово је претња силом оружја. Постоји и претња услед црногорске малобројности: „Ко потоке може уставити/ да к сињему мору не хитају?“ Ову претњу бројем историјских учесника употребио је и потурички главар Скендер-ага. Но, „ко изиде испод дивне сјенке/ пророкова страшнога барјака,/ сунце ће га спржит како муња“.

        Ово је претња исламом: сви морају постојати у пророковој сенци. И: „тешко земљи куда прође војска“. Ово је претња непосредном војном турском силом.

        Како се овакве претње могу назвати „мировном иницијативом“? До тога долази услед настојања да се свет косовске традиције у Горском вијенцу - који и сам баштини језик претњи и чинове насиља - представи као једини такав свет.

        У позадини препознајемо трагове западне (америчке) моћи. Тако Славој Жижек тврди да „неискварени брђани опседају искварену долину Сарајева... понављајући најчувенији исказ Његошеве поеме: Оро гњездо врх тимора вије, јер слободе у равници није“. Стих је толико чувен да не само да не постоји у Горском вијенцу него ни код Његоша. Јер, реч је о стиху из дела које је написао хрватски романтичарски песник Иван Мажуранић.

        Отуд идеолошки предумишљај лако препознајемо у осветљавању Горског вијенца из перспективе ратних садржаја деведесетих или у наглашавању Његошеве негативне улоге у косовској традицији.

        Зашто се све то чини? Зато што у сукобу тумачења око одговорности за распад титоистичке Југославије треба обезбедити пуноважност интерпретативној стратегији која подразумева три момента српске кривице: превасходну кривицу за одиграни ратни расплет сноси политика српског режима у том времену; она проистиче из политичке идеологије српског национализма; његову најширу подлогу представља магистрални правац српске културне и националне традиције.

        То је западна (америчка) верзија трагичне историјске судбине титоистичке Југославије. Отуд су оптужбе Његоша - као класичног песника српске културе - улог у преиначавању српске културне и националне егзистенције у духу идеолошког конструкта српске кривице.

        Сва таква настојања занемарују сазнање о песниковој укотвљености у лепезу интернационалних мотива.

        Мотив истраге има своје место и у библијској и у хеленској традицији. Мотив потурица - како је показао Алојз Шмаус још 1952. године - припада европском мотиву ренегата.

        Његош је, дакле, у Горском вијенцу тематизовао еминентно европску тему ренегата. Јер, у XVI и XVII веку - што је време радње Горског вијенца - имамо анабаптистички холокауст (1528), шпанско-маварску истрагу (1567), вартоломејски ноћни покољ (1572), дуготрајне и понављајуће верске погроме (1618‒1648). То су све сукоби у којима важну историјску улогу игра проблем ренегата.

        У XIX веку - како пише Мишел Обен - појављује се драма о сицилијанском покољу Француза и бива праћена овацијама париске публике: Његош је, дакле, у Горском вијенцу следио и књижевне импулсе сопственог времена.

        Сам мотив је - у европским књижевностима - преживео и у секуларним временима, јер је његов религијски садржај замењен идеолошким и политичким садржајем: Сартрове Прљаве руке.

        У Горском вијенцу језик претње и чинови насиља припадају свим актерима: и хришћанским и муслиманским. Ту је приказана трагична и гранична ситуација човекове судбине: са нарочитим приказом колоплета између метафизичке и историјске мотивације, као и нужности и слободе.

        Ни друго Његошево историјско дело - Лажни цар Шћепан Мали - није локалног карактера, јер је драмско збивање окупљено око европског мотива самозванца: он се појављује код Шилера и Пушкина, да би - после Његоша - имао своје драмско уобличење и код Хебела.

        Особеност највећег српског песника је у томе што је црногорска историјска ситуација из 1767. године добила истовремено два различита одјека: религијски и секуларни, метафизички и нихилистички. И мотив усхођења душе, у Лучи микрокозма, и мотив „свете свадбе“, у Ноћи скупљој вијека, представљају еминентно интернационалне мотиве: проналазимо их од Платона до Дантеа.

        Ако ствари стоје тако, онда стални напор да се Његош обезвреди открива сав привидни неутрализам наших универзалиста.

        Премда заговарају универзалне вредности, по којима би Његош - као еминентно европски песник - требало да буде схваћен у интернационалном регистру, они у осветљавању песниковог дела посежу за културолошким и идеолошким предумишљајем.

        Зашто - само у случају српске културе - наши универзалисти изненада постају културалисти?

        Зашто онима који су оглашени универзалисти одједном не одговара универзална и европска интонација Његошевог дела?

        Зато што је њихово основно настојање везано за насилну промену српске културне и историјске традиције: у томе је саобразно сталним позивима председника српске владе да се „промени свест“ српског народа. Но, никада то неће бити довољно: увек ће се појављивати нови захтев.

        Уместо тога, можда би се требало - са чврстим упориштем у истини и чињеницама - замислити над очајањем владике Данила: „Да је игђе брата у свијету/ да пожали ка да би помога.“

        Ако се Црногорци сете овог стиха, можда би могли видети да је брат поред њих. Потребно је само - што је и најтеже - пружити руку: чиста срца.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

zauvek branilac's picture
zauvek branilac 16:56 08.02.2017.

  • +40
Voting is closed.

NJEGOŠ je branio i odbranio SRPSKU CRNU GORU od planiranog genocida okupatorske "Turčinske imperije" uz fanatičku pomoć genocidnih Muslimana i genocidnih Šiptara (genocidna koalicija Velikoturčina, Velikomuslimana i Velikošiptara)!

Padre's picture
Padre 17:09 08.02.2017.

  • +18
Voting is closed.

Ovaj je malo izgubio fokus, sad je skupio sve, od Tita, musliman, bošnjaka, verovarno (nisam pročitao tekst, jer glup), verovatno i vatikan, pa cionisti, pa oni iz loža!Što ne možete da se držite teme!Kakvu vezi ima Tito sa islamom, pobogu!Ne brani se teza ubacivanjem svega, što ti smeta,!

Нада's picture
Нада 17:32 09.02.2017.

  • +14
Voting is closed.

Padre

Цео твој коментар је збир глупости и незнања, а то што ниси ни прочитао текст, а оцењујеш га, показује и твоје лоше намере.
Пишеш: "... sad je skupio sve, od Tita, musliman, bošnjaka..." П.П. Његош је и историјска фигура, па се тако и сагледава његова личност- његов рад, његов утицај, као и његови непријатељи. Историјски процеси трају. Научи бар то!

Текст је одличан, са историјски потврђеним чињеницама и задовољство је читати га.

Aнадир67's picture
Aнадир67 18:40 08.02.2017.

  • +42
Voting is closed.

Какав импресиван текст. Благодарим професоре!! Не узбуђујте се због примитивних коментара, треба бити образован и брдо књига прочитати а не онако простачки омаловажавати такво знање и став какав има професор.
ОВАЈ текст треба уз лектиру додати, ако у нашим атеистичким и комунистичким школама ико ишта чита. Но није за мачка говеђа глава.
Још једном дивљење за овај текст.

Додај коментар