Угрожава ли Додика и Српску Дачићев и Вучићев еврофанатизам?

ХОЋЕ ЛИ СЕ ОНИ КОЈИ СУ СЕ ВЕЋ ОДРЕКЛИ КИМ

ОДРЕЋИ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ?

         ЕВРОФАНАТИЗАМ Томислава Николића, Ивице Дачића и Александра Вучића већ је довео у питање територијалну целовитост и суверенитет Србије и угрозио виталне српске националне и државне интересе и будућност.

         Постоје најмање четири центра силе у данашњем свету -Брисел, Берлин, Вашингтон и Анкара -који су најдиректније заинтересовани да београдски тријумвират не скреће са тог пута.

         Хоће ли ти историјски доказани антисрпски центри тражити од београдског режима - који се већ одрекао Косова и Метохије - да се одрекне и Републике Српске?

         Ако им и то затраже, какве би то форме имало и хоће ли се Николић, Дачић и Вучић на то одважити?

         Ако се одваже, шта би могли да предузму и какве би то последице имало?

         Не би ли слабљење или уклањање Милорада Додика уз помоћ Београда за директну последицу имало овакву или онакву демонтажу Републике Српске?

         Не би ли слабљење, а поготово укидање „дејтонске РС“, додатно ослабило и позиције Србије и српског народа у региону?

Ненад КЕЦМАНОВИЋ, декан Факултета политичких наука у Бањалуци Опстанак РС је бити ил’ не бити српског народа у БиХ

• У Српској очекују да ће уступак који ће Брисел тражити од Бањалуке бити својеврсно самоукидање: развлашћивање ентитета и централизација БиХ
• Србија без Косова може да преживи, а РС без, ионако редукованих дејтонских надлежности, представља „празну љуштуру”. Зато у Бањалуци кажу: „Српска нема алтернативу”
• Многи закључују да ће Београд, ради нормализације односа са БиХ, гурати Бањалуку да се потчини престоничком ауторитету Сарајева

         ГЕНЕРAЛНО узевши, Србија и Српска дијеле европско опредјељење. Истина, може се говорити само о опредјељењу политичких елита, а што се тиче јавног мњења, сондаже говоре да народ ни у Србији ни у Српској баш и није толико одушевљен европском перспективом. Напросто, циљ (чланство у ЕУ) исувише је измакнут у будућност, а бенефити недовољно конкретни и јасни.

         Има један парадокс у самом процесу евроинтеграција: референдум се организује на крају умјесто на почетку пута, па грађани добију шансу да кажу „да” или „не” када је већ све готово и практично нема натраг.

         Постоје у том погледу и неке разлике између Србије и Српске. Србија је, већ самом декларацијом да пут у „ЕУ нема алтернативу”, индиректно показала спремност на неограничене уступке не само око Косова. У Српској, по аналогији, очекују да ће уступак који ће Брисел тражити од Бањалуке бити својеврсно самоукидање: развлашћивање ентитета и централизација БиХ. Србија без Косова може да преживи, а РС без, ионако редукованих дејтонских надлежности, представља „празну љуштуру”. Зато у Бањалуци кажу: „Српска нема алтернативу”.

         Међутим, процес приближавања Србије и Српске неће тећи симултано. Србија предњачи бар деценију-двије, а с обзиром на могућност двоструког држављанства, многи „прекодрински Срби” ће моћи да користе неке бенефиције које стекне матица и да им то буде довољно. У Српској би, дакле, могли да се радују европском предњачењу „матице” да није високе цијене коју плаћа Србија и понижења која трпи све новим одлагањима и условљавањима. Иако можда не дјелује логично, чини се да то теже доживљавају Срби у Српској него у Србији.

         „Европски” неспоразуми на релацији Бањалука -Београд изгледају могући ако од Србије буде захтијевано да притисне Српску да се чвршће интегрише у БиХ, а један од услова ЕУ и јесте „нула неспоразума” са сусједним земљама. Из тога многи закључују да ће Београд, ради нормализације односа са БиХ, гурати Бањалуку да се потчини престоничком ауторитету Сарајева. При томе, међутим, заборављају да у Предсједништву БиХ не сједи само Бакир Изетбеговић, него и Небојша Радмановић и да је у Савјету министара поред Златка Лагумџије и Никола Шпирић. Односно да се у заједничким органима у Сарајеву одлучује консензусом сва три народа.

         Преостаје и, већ виђени, сценарио по коме би се на предстојећим изборима у Српској споља припомогао успон неке странке или коалиције, која би се тек накнадно показала кооперативнија према захтјевима „међународне заједнице”. Али, не вјерујем да би таква власт дочекала наредне изборе, јер опстанак РС у садашњем капацитету представља бити или не бити српског народа у БиХ. У крајњој линији то би изазвало нови талас исељавања прекодринских Срба у Србију, а не вјерујем да би то одговарало ни Бриселу ни Београду.  

Александар ВРАЊЕШ, професор Факултета политичких наука у Бањалуци Неке западне кухиње би да Београд дисциплинује Бањалуку

• Досадашњи притисци из Сарајева на РС углавном су били безуспешни, а власт на челу са председником Додиком је бивала све јача, па је некоме било логично да треба покушати да ту улогу преузме Београд и да се тиме коначно политички ослаби РС
• Тако што би матица подржала коалицију већег броја малих странака различитих провенијенција удружену против Додика која би касније била једноставнија за манипулацију и подложнија контроли, да би коначно тим путем биле „прогуране“ уставне реформе које би ојачале државност БиХ
• Српска снажно верује да Запад никада неће пронаћи озбиљног партнера за тај сценарио, јер се нада да власт у Београду не би прихватила ту улогу чак ни кад би то био један од услова за улазак у ЕУ

         ВЛАСТ у Србији је јасно ставила до знања да евроинтеграције немају алтернативу, те да је спремна да учини многе уступке на том путу и Република Српска се у то не мијеша.

         Једноставно речено, у Републици Српској постоји подршка свим процесима у матици иза којих стоје легитимно изабрана власт и српски народ и тако је увијек било, а наравно да се очекује и реципроцитет када је у питању унутрашња политика у РС и БИХ, посебно кад се воде „политичке борбе“ за очување и јачање РС. Дакле, односи званичне Бањалуке и Београда треба да остану братски и никада не би требало да се доведу у питање.

         С друге стране, постоје извјесне идеје које се „припремају у западним кухињама“ да би званични Београд требало да „дисциплинује“ Бањалуку. Међународна заједница на челу са САД није задовољна односима у БиХ и улогом РС у свим важнијим одлучивањима, и то вјероватно из два разлога: први се огледа у чињеници да су досадашњи притисци из Сарајева на РС углавном били безуспјешни, а власт на челу са предсједником Додиком је бивала све јача, па је некоме било логично да треба покушати да ту улогу преузме Београд и да се тиме коначно политички ослаби РС.

         Тако што би матица подржала коалицију већег броја малих странака различитих провенијенција удружену против Додика која би касније била једноставнија за манипулацију и подложнија контроли, да би коначно тим путем биле „прогуране“ уставне реформе које би ојачале државност БиХ.

         Други разлог, могуће је, лежи у чињеници да је Република Српска постала економски и политички партнер Руске Федерације и да је тиме угрозила неке Западне интересе како у БиХ тако и шире на Балкану. Из свега наведеног логично је очекивати да би западни центри моћи могли покушати да потраже партнере у Београду за овај сценарио.

         На сву срећу, у Републици Српској снажно вјерујемо да Запад никада неће пронаћи озбиљног партнера за тај сценарио, јер се надамо да власт у Београду не би прихватила ту улогу чак ни кад би то био један од услова за улазак у ЕУ.

         Када је ријеч о погледу из Бањалуке према ЕУ, ми смо свјесни да је Босна и Херцеговина такође оријентисана према ЕУ интеграцијама и Република Српска не само да није кочничар том прецесу него је, у погледу спровођења за то неопходних реформи, далеко испред Федерације БиХ, али никада због тог процеса не би довела у питање интересе српског народа, па макар остали једина територија изван ЕУ и за то постоји снажан консензус са ове стране Дрине.

Бранислав БОЖИЋ, водећи бањалучки политички коментатор Србија је најважнија, али не сме бити једина тачка ослонца

• Србија ће се на свом европском путу још дуго патити, ломити се, имати проблеме, али мислим да је Република Српска црвена линија - јер је то највећа победа Срба у 20. веку
• Кад је реч о покушајима да Србија омекша став РС према централзацији Босне - не могу да верујем да ће било која релевантна политичка опција у Србији на то пристати, а и ако пристане - неће имати партнера у Републици Српској

         СРБИЈА је гарант Дејтонског споразума и важно је да РС и Србија имају најбољи могући однос у сваком тренутку. Али, РС се не може одржати ако је чува само неко, него мора да има властите институције, одговорне политичке елите и ако економски сваким даном снажи. Тога је свесна и позиција и опозиција и на томе се ради.

         РС не сме имати једну тачку ослонца. Према томе: Телеком Српске је купила дражава Србија, нафтну индустрију је купила држава Русија, а највећу термоелектрану гради држава Кина...

         Србија јесте најважнија, али не сме бити једина тачка ослонца. Логика историје је да Србија, као и свака друга држава, некада може да слаби, да буде у лошој позицији и зато РС мора да оснажи сопствене институције, политичке елите и економију.

         Србија ће се на свом европском путу још дуго патити, ломити, имати проблеме, али мислим да је Република Српска црвена линија - јер је то највећа победа Срба у 20. веку.

         Кад је реч о покушајима да Србија омекша став РС по питању централзације Босне - не могу да верујем да ће било која релевантна политичка опција у Србији на то пристати, а и ако пристане - неће имати партнера у Републици Српској!

Ђорђе ВУКОВИЋ, професор Факултета политичких наука у Бањалуци Београд још ничим није показао да европски пут Србије угрожава РС

• Одређени проблеми, контоверзе и напетости које трају последњих неколико месеци, могу се објаснити тиме да је Србија на наки начин условљена да се дистанцира од Републике Српске
• Европски пут Србије је пут оснаживања Београда који је узданица РС као гарант Дејтонског споразума, тако да би то требало да је добра ствар. Међутим, ако постоје захтеви према Београду да слаби РС онда је то проблем

         НА ПРВИ поглед би требало да закључимо да сваки искорак, сваки напредак Србије ка ЕУ интеграцијама, свака стаблизација политике у Србији треба да погодује Републици Српској.

         Ако постоји тајна политика коју можемо очитавати  у неким изјавама или поступцима политичких представника Србије и Републике Српске, окупљених око Додика и Вучића, видимо да постоје одређени проблеми, контоверзе и напетости које трају последњих неколико месеци, а могу се објаснити тиме да је Србија на наки начин условљена да се дистанцира од Републике Српске.

         Односно, да је један од услова који нису објављени тај да Србија не учествује у промени власти у Републици Српској.

         Кад је реч о срском националном интересу, требало би да је добијање датума - добра ствар, охрабрујућа и да буде инспирација политичарима Републике Српске да се морају помирити са неким неизбежностима и да можда - кроз јачање БиХ и јачање културне, политичке и сваке друге сарадње са Србијом -и она иде у том правцу.

         У случају да су званичне политике Бањалуке и Београда контроверзне у неким елементима -а јесу -онда то може бити стварно проблем. Јер, када се појавио проблем са Србима са севера Косова, власт РС је подржала опозицију око ДСС, Двери и СРС и слала поруке Србима са КиМ да је на њиховој страни. После тога се повукла и ућутала. То није добар политички потез.

         РС мора да води самосталну политику, али не да пркоси Београду и да омета пут Србије ка ЕУ.

         Европски пут Србије је пут оснаживања Београда који је узданица РС као гарант Дејтонског споразума, тако да би то требало да је добра ствар. Међутим, ако постоје захтеви према Београду да слаби РС онда је то проблем. Београд још - ниједним званичним поступком - није показао да је европски пут Србије угрозио РС.

Жељко ЦВИЈАНОВИЋ, главни уредник Новог Стандарда Српска може постати још једна жртва ЕУ-интеграција

• Србија евроинтеграцијама сужава своје националне хоризонте јер не може да стоји иза Републике Српске, а и државне јер не може да стоји иза Косова, а бојим се ни иза Војводине и Рашке

         ВЕОМА лоше ће се евроинтеграције Србије одразити на Републику Српску, јер Србија евроинтеграцијама сужава своје хоризонте -  националне хоризонте јер не може да стоји иза Републике Српске, а и државне хоризонте јер не може да стоји иза Косова, а бојим се ни иза Војводине и Рашке.

         Да све буде још горе: сужава и своје економске и културне хоризонте.

         Наравно да је РС део тог нашег одрицања и жртве једне врсте превладавања идеологије србијанства, као најмање мере која би могла да учини Србију прикладном за улазак  у ЕУ (према критеријумима које је добила из ЕУ).

         РС може да се покаже ко још једна од жртава ЕУ интеграција -онако како се то то до сада показало Косово.

Мило ЛОМПАР, професор Филолошког факултeта у Београду  „Европа нема алтернативу“ постаје унутарсрпски инструмент за обрачуне

• Формира се политика према којој све што је српско треба свести на србијанско - да би све оно што није србијанско (као Његош, Андрић, Селимовић, Лубарда) временом престало да буде српско
• Однос према Његошевој 200-годишњици показује да небрига припада и Србима у ЦГ и Србима у РС

         СРБИЈА постепено прелази на политику коју зовем идеологијом србијанства, што значи да се према унутра формира политика према којој све што је српско треба свести на србијанско -да би све оно што није србијанско (као Његош, Андрић, Селимовић, Лубарда) временом престало да буде српско.

         Ако је та моја претпоставка тачна, временом ће се у склопу ове безусловне пароле „Европа нема алтернативу“, положај РС у много чему доводити у питање.

         То има још једну реперкусију: временом ће довести у питање и положај неких других делова Србије!

         У овом је тренутку потпуно ван фокуса положај Срба у Црној Гори, али однос према Његошевој 200-годишњици показује да та небрига припада и Србима у ЦГ и Србима у РС. А то значи да се, у неком смислу, парола „Европа нема алтернативу“ све више претвара у неку врсту унутарсрпског инструмента за обрачунавање! То је велика историјска и практична одговорност садашњих власти.

         Постоје назнаке да би положај РС могао бити доведен у питање и да ће политика Србије у том смислу бити условљена променом статуса РС.

         Диана Милошевић