Умро велики Данојлић који је опомињао: Део српске елите прекинуо везу са народом и његовим врлинама

ОБЈАВИО ВИШЕ ОД 70 КЊИГА – У РОДНИМ ИВАНОВЦИМА ПОДИГАО ЦРКВУ

* Редовни члан САНУ је од 8. новембра 2018. године. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године

* Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су: „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“

* „Већ се размишља о новом Маршаловом плану, дакле о новом старту за трку у истом правцу. Прогресу не сме бити краја, а он, неконтролисан, води у пропаст. Одбили смо се од Бога, изгубили смерност, осилили смо се, себе смо довели у смртну опасност. То су, сваки на свој начин, запазили и описали Достојевски, Ниче и Маркс. Ничега новог

* „Средства за очување нације у овом тренутку су она која су нам завештали наши преци, којима нас је наоружала наша тешка прошлост

* Александар Вучић у телеграму саучешћа породици и Данојлићевим поштоваоцима: „Са великом тугом сам примио вест о смрти Милована Миће Данојлића који је својим бритким умом и неретко огорченим пером бележио и светло и мрак људске историје, али и нашег националног усуда, увек на страни Србије и српског народа

________________________________________________________

       КЊИЖЕВНИК и песник, члан САНУ, велики и непоткупљиви Милован Мића Данојлић, преминуо је данас у Француској, после краће болести.

       Основну школу завршио је у родном селу Ивановци, а ниже разреде гимназије похађао је у малом месту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пешице.

       Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, где је дипломирао на Одсеку за романистику (француски језик и књижевност).

Љубивоје Ршумовић, Мића Данојлић и Матија Бећковић

       Од 1984. године живи и ради у Француској, где је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу (франц. Université de Poitiers), а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.

       Редовни члан САНУ је од 8. новембра 2018. године.

       Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године.

       У родним Ивановцима подигао је цркву.

       Данојлић је објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику.            Преводио је и дела познатих писаца попут В. Шекспира (комплетни сонети), Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику.

       Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су: „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари - огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“.

       За положај песника је говорио: Песник се може уморити, може запасти у очајање и безнађе, и певајући о свом клонућу, донекле га речју превазилазити, али он не може прећи у непријатељски табор, онај у коме су поробљивачи и силници. Он је непобедиви борац и кад голорук излази у арену.

       О поезији је писао: Поезија је со земље, и песници су осетљиве антене народних заједница. Они примају и региструју дрхтаје и трептаје, узлете и тежње, наде и клонућа свог племена. Песници нису предводитељи ни пресудитељи, а ипак, добро је ослушнути оно што говоре. И онда, кад се чине чудни и настрани, можда су тада једини на добром, исправном путу. Њихова се лудост, тако често, потврдила као највиши облик памети".

       Председник Србије Александар Вучић упутио је телеграм саучешћа породици и поштоваоцима књижевника Милована Миће Данојлића.

       „Са великом тугом сам примио вест о смрти Милована Миће Данојлића, књижевника и ерудите, песника и критичара, космополите и човека јединственог поетског сензибилитета нашег поднебља, који је својим бритким умом и неретко огорченим пером бележио и светло и мрак људске историје, али и нашег националног усуда, увек на страни Србије и српског народа", навео је Вучић.

Данојлић: Не да се заборавити да је и

Француска 1999. бомбардовала Србију

       Последње интервјуе Данојлић је дао  "Вечерњим новостима".    

       Живим на периферији мањег града у југозападном делу Француске. Као писац, навикао сам на живот у кућном притвору. Свакодневно прошетам по околним пољима, поштујући полупречник допуштеног удаљавања. Извежбао сам се у одрицању, принудном и добровољном. Већ педесет година сам вегетаријанац, сад је велики пост са својим ограничењима, за време поста не пијем алкохолна пића... Престао сам да одлазим на пијацу, у пошту, у књижару, пријатеља и познаника овде немам, остали су у Паризу...

       * Памтите ли нешто горе (од пандемије)?

       - Како да не! Од новијих догађаја, то је, за мене, било бомбардовање Србије из 1999. Био сам ужаснут, утолико више што је и Француска у том злочину учествовала...

       Ружно и болно, не да се заборавити...

       У овом хаосу много више бринем за друге, него за себе. Имам обезбеђену старост. Добро је, како има, и како може бити.

       * Хоће ли, и како, човек умети из овога да се извуче?

       - Људски род је, у својој историји, пролазио кроз тежа искушења, налазио начина да се одупре. Болести су део нашег путног пртљага. Човек је лукава и проницљива животиња, и овоме ће доакати, наћи ће вакцину. Рат је, гине се, свакодневно се броје жртве. Гледао сам, у детињству, како доносе лешеве са Сремског фронта. Сељанке су на сав глас нарицале. Модерно време тера човека да ћутке гута свој бол. Најтеже је, као и увек, мајкама.

       * Какав свет видите после ове несвакидашње кризе?

       - Биће као што је било. Исувише смо се заглибили у блато да би нас овакав потрес могао ишчупати из глиба. Ово што се догађа узима се као техничка сметња, као прекид уходаног и једино могућег тока... Већ се размишља о новом Маршаловом плану, дакле о новом старту за трку у истом правцу. Напред, у повећање продуктивности, у освајање тржишта, у богаћење једних и сиромашење других, у загађивање природне околине.

       Прогресу не сме бити краја, а он, неконтролисан, води у пропаст. Одбили смо се од Бога, изгубили смерност, осилили смо се, себе смо довели у смртну опасност. То су, сваки на свој начин, запазили и описали Достојевски, Ниче и Маркс. Ничега новог.

       * Може ли, ипак, ово да буде крај либералног капитализма и мондијализма, који све посматрају кроз конкуренцију и профит?

       - Било би добро да тако буде, али, велим, слаби су изгледи. У јеку садашње катастрофе појединци убирају дивиденде у износу од стотине милиона евра. Има онај виц о туристи кога људождери кувају у казану, а он, док вода ври, гута тестенину, не може да се уздржи.

       Неолиберализам није пао с неба, то је на земљи смишљено и уприличено. Против изабраног правца развоја не помажу лепе речи ни мудри савети, ни завођење ванредног стања. Пљачка, дарвинистичка конкуренција, наоружавање и освајање, то је, на нашој планети, редовно стање. Имали смо социјалистички опит, и он је једнодушно одбачен. Испада да управо ово заслужујемо.  

       * Која су средства за очување нације у овом тренутку?

       - Она која су нам завештали наши преци, којима нас је наоружала наша тешка прошлост. Традиција од нас тражи да је осавремењујемо, прилагођавамо новим потребама, да, уз њену помоћ, налазимо одговоре на оно што нас сналази. Садашња криза је цео свет подсетила на важност државе као институције. Како бисмо се без државе и њених принудних мера борили против овог зла? Свака државна управа је боља од нереда и безвлашћа. Наш обичан свет је душеван по природи, осетљив на туђу муку, и његове врлине су, у овој ситуацији, веома видљиве. Део елите то не осећа, прекинуо је везу са народом и његовим врлинама. Велика штета.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари